ESEJ

dr.Petar Bokun

neuropsihijatar

SOCIOKULTURNI I FOLKLORNI
STAV O NOŽU 1

Najstarije oruđe, ujedno je i najstarije oružje. Kameno sečivo, zaoštreno na rubu, možemo slobodno smatrati prvim nožem. Njegove varijante tokom brončanog i gvozdenog doba samo su usavršene verzije u drugom elementu. To vredi sve do savremenih vrsta noževa.

U primeni noža kao oružja, bitna je karakteristika da je za njegovu upotrebu potrebna cela šaka u fleksionom položaju, to jest svi prsti šake ovijeni oko drške noža. Zbog toga nož kao oružje, predstavlja četvorostruku opasnost. Prvobitna svrha je da poseče, drugo je da ubode, treće je udar a četvrto rezanje tkiva.

Sama činjenica da je za njegovu upotrebu neophodan angažman cele šake, čini napadača nožem donekle predvidivim, što nije bez značaja u odbrani od takve vrste agresije. Naime, upotreba noža zahteva vreme za njegovo vađenje, najčešće iz neke od zaštitnih korica. Kao drugo, stisnuta šaka traži prostor za zamah, što takođe zahteva jedinicu vremena, kao i samo vreme zamaha. Postoje kulturalne razlike u upotrebi noža između orijentalnih civilizacija i Zapada. Na Istoku pokret nožem najčešće ide odozdo, to jest zamah rukom ide od donjeg položaja ruke i luk je usmeren u meke delove trbušnog zida, prema vitalnim organima grudnog koša, kao na primer kod harakirija. Nož se hvata tako da sečivo ide od palca i kažiprsta, dok zapadnjaci drže nož sa sečivom okrenutim od malog prsta. Zbog toga je fiziologija pokreta usmerena tako, da se ruka s nožem uzdiže iznad glave i spušta u željenom pravcu. Veličina puta i angažman ramenih mišića, mišića nadlaktice i podlaktice je slaba tačka takve vrste napada nožem i moguće mesto za preventivnu akciju. Tim više što je kompletna mišićna masa šake, odgovorna za fine i precizne pokrete, neophodno angažovana u čvrstom položaju oko drške.

Najčešće je zbog ogromne psihičke napetosti tako jak stisak da je, i posle smrti napadača, veoma teško osloboditi nož od stiska šake.

Veličina poluge zamaha, a to je cela ruka, utoliko je slabija što je duža i pri odbrani treba računati da je lakatni zglob najslabija tačka te poluge, Kontra sila usmerena na to mesto najbrže će onesposobiti napadača.

Postoji dosta širok spektar ličnosti koje mogu kao sredstvo napada ili odbrane upotrebiti nož. Ipak se može podvući zajednički imenitelj kod većine tih subgrupa, odnosno tipova ličnosti. To su najčešće osobe s osećanjem nesigurnosti ugrađenim u ličnost kao deo njihove karakterne strukture. Nošenje noževa u raznim izvedbenim varijantama počinje u godinama formiranja individualnosti na pragu adolescencije, sopstvenog postavljenja u svet. Tim oružjem mlada, još nezrela osoba, kao da želi popuniti ono osećanje snage, samouverenosti, integriteta koji joj nedostaje. S odrastanjem deo tih ličnosti prestaje da nosi nož, dok deo njih nastavlja. Da nošenje noža predstavlja deo kompleksa manje vrednosti, najbolje govori činjenica, da se oni uvek vešto kriju od pogleda, ne samo slučajnih prolaznika, nego i najbližih ukućana. To skrivanje ukazuje i na izvesnu nesigurnost s kojom treba računati u analizi ličnosti napadača. Što je dalje od očiju javnosti skriven položaj noža, to su veće dileme kao izraz nesigurnosti o upotrebi noža u agresivne svrhe.

U izboru oblika noža čest je kompromis da on spoljašnjim oblikom deluje prihvatljivo za okolinu, ali da ipak u danom trenutku posluži kao ozbiljna pretnja.

Postoje osobe koje nose dva noža i to jedan najčešće za pojasom a drugi u čarapi ili privezan uz potkolenicu. To je manir opasnih kriminalaca i prilikom napada ipak treba računati i na tu varijantu. To praktički znači da napadača (prvim) nožem treba obavezno u potpunosti onesposobiti, da ne bi imao prilike da upotrebi drugi, još bolje, skriveni nož.

Postoje osim psiholoških i kulturalni i civilizacijski razlozi nošenja noža. Može se čak kazati da ono do izvesne mere podleže modi. Neke kulture, kao na primer gorštaci, koji se pretežno bave stočarstvom, nose nož ne samo zbog prigodnog klanja stoke za hranu, nego i zbog obrade drveta.

U odnosu na pol, gotovo isključivo noževe nose muškarci. Zanemariv je broj žena kod kojih će se u torbici naći nož. I u ovom slučaju taj običaj pripada gorštacima, to jest ženama koje žive u planinskim predelima. One obično nose nož na preklop zavezan uz pojas na dužem kanapu i upotrebljavaju ga u svakodnevnom radu.

Inače, može se slobodno računati da nož kao agresivno oružje žene ne upotrebljavaju. Ako i dođe do upotrebe, to je najčešće u krajnjoj samoodbrani.

Ovde dolazimo do psihoanalitičkog tumačenja upotrebe noža. Kako je psihoanaliza područje psihijatrije koje se bavi nesvesnim kod čoveka, može se slobodno zaključiti da jednim delom nosioci noževa i nisu potpuno svesni zašto im nož predstavlja takoreći deo svakodnevne odeće. Neminovno se nameće pitanje osećanja ugrožene muškosti. Svaki nož po svom obliku predstavlja faličku simboliku. I ne treba mnogo mašte da se u simboličkoj predstavi nož shvati kao simbol muškog polnog organa. Njegova podela na držak i oštri vrh, koji bi trebao izvršiti prodor, veoma su jasni simboli, koji upućuju u kojem delu tela i ličnosti treba tražiti handicap.

Nesigurnost u sopstvene seksualne potencijale, dakle u sposobnost da se izvrši prodor u telo, onim organom, koji je za to stvoren, nalazi svoju kompenzaciju u oštrom, šiljatom predmetu, kakav je par excellence nož. Kako je srestvo psihoanalize područje snova, literatura o tom obiluje simbolikom noža i ona danas ne predstavlja neki stručni problem u analizi ličnosti.

Razumljivo je da ugroženi od noža neće polagati napadača na psihijatrijski kauč, ali iz gornjeg se može izvući pouka za takozvanu blitz dijagnozu. Ugroženi u trenu treba da proceni ozbiljnost situacije i odlučnost napadača da izvede svoj naum do kraja. U toj proceni je od koristi ako pred sobom imamo nekakvu osobu koju ne krase simboli muškosti, koja deluje ženkasto, koja u svom držanju i ponašanju pokazuje neke feminine osobine. Za takvu vrstu napadača, najčešće je dovoljan vrlo rezolutan nastup, odlučna odbrana i preteći stav napadnutog, da osoba s takvim osobinama odustane od svog nauma i najčešće se dadne u beg.

I kod ljudske vrste, kao uostalom u celoj prirodi, ima mnogo više demonstracije snage i „kao da“ situacija, to jest pokazivanja neke pretnje ili snage, nego samog izvršenja iste. To jest, jedna vrsta simulacije pa i glume, samo je ulog, kad je nož u pitanju mnogo velik i loši glumci prolaze mnogo gore od onih na pozorišnoj bini.

Za upotrebu noža vredi staro pozorišno pravilo: „Ako je u prvom činu na zidu nož, on će do trećeg čina sigurno biti upotrebljen!“ Prema tome, onaj ko nosi nož doći će u priliku da ga kad – tad upotrebi.

Život u velikim gradovima gde se dnevno susreće masa nepoznatih ljudi, gde postoje apersonalni odnosi, kao stvoren je za razvoj sumnjičavosti, podozrivosti, pridavanja veće važnosti rečima, pojavama, pa i pokretima od onih, koji im u stvarnosti pripadaju. Sve je to deo mehanizma paranoje. Ona se hrani nesigurnošću a nesigurnost zahteva stalne i sve veće načine da bi se smanjio osećaj ugroženosti. Oružje naročito hladno, pritom je jedno od najčešćih. I naša civilizacija se može smatrati permisivnom u pogledu nošenja noža. To su pokazale povremene kontrole naoružanja u velikim preduzećima. U tim prigodama zabeležen je veoma veliki broj posednika svih mogućih oblika hladnog oružja.

Od samoskovanih bodeža, do mačeta za tropske prašume, od toledo stileta, do sablji dimiskija, od švajcarskih oficirskih nožića do skakavaca i preklopnih noževa zamašne dužine bodeža. Veštinu baratanja nožem čovek je odavno upražnjavao i kao sportsku disciplinu. Umeće zadavanja rane pritom je manje važno od učenja kako izbeći ranjavanje.

Inače, rane zadate nožem delimo na ogrebotine, posekotine, razderotine, ubodne, skrozirajuće i skalpirajuće. Svaka od njih ima svoje specifičnosti ovisne o tipu, modelu, vrsti noža kojim je zadata. Vrsta rane takođe zavisi o momentu sile, putanji noža, načinu naše odbrane, snazi zamaha, položaju, kao i delu tela koje je zahvaćeno. S hirurške tačke gledišta, najgore su površne posekotine, jer su najkomplikovanije za šivenje, dok su po život najopasnije duboke ubodne rane, zbog mogućnosti oštećenja dubokih arterija, kao i nepravovremenog prepoznavanja ozbiljnosti krvavljenja, te iskrvarenja iz naoko male, površne ubodne rane.

U poslednje vreme izmenila se semantika reči koja bolje od ičega prati običaje vremena. Dok se pre dvadesetak i više godina više čula pretnja: „Zaklat ću te!“ ili: „Probost ću te!“, što je neminovno pretpostavljalo upotrebu noža, danas se više čuje: „Ubiću te!“, što pretpostavlja upotrebu vatrenog oružja.

Kriminalci, naročito recidivisti, veoma su dobro upoznati sa zakonodavstvom. Tako se oni u značajnoj meri odlučuju za upotrebu dugačkih šrafcigera (odvijača) jer u slučaju sudskog procesa imaju znatno blaži tretman, predstavljajući isto kao priručni alat, dok u slučaju upotrebe noža neminovno ide kvalifikacija upotrebe hladnog oružja.

Čovek je jedino biće u prirodi koje ne poseduje neki organ koji može upotrebiti kao oružje za napad ili odbranu. Tako ptice, i to ne samo grabljivice, imaju kandže i kljun, životinje imaju razvijene očnjake ili neko drugo priručno oružje kao štipaljke kod jastoga, ali i otrove kao zmije, te smrad kao sredstvo odbijanja napada. Jedino čovek treba da uči da se brani ili napada. Pritom on u očuvanju sopstvene vrste ili zbog samoodržanja, što su dva osnovna instinkta iz kojih je moguće izvesti sve ostale, ima na raspolaganju dva pojavna oblika ponašanja, borbu ili beg (fight or flight). U veoma retkim slučajevima dolazi do pojave trećeg fenmena a to je stupor. Pod tim podrazumevamo potpunu blokadu svih motoričkih funkcija, uz krajnji angažman i napetost psihičkih funkcija. One su do te mere angažovane da prema periferiji odašilju maksimum suprotnih impulsa, što izaziva potpunu blokadu motorike, to jest stupor. To je obično kratkotrajno stanje, koje nastaje iz potpune nepripremljenosti organizma za napad, ili zbog ogormne preplavljenosti plašnjom.

Tu dolazimo do fenomena straha. On je podloga svih duševnih manifestacija. Većina agresora nožem upotrebljava takve oblike sečiva, pa i drške kojom želi da zaplaši, da izazove osećanje straha i predaju bez borbe. Zato upotrebljavaju sjajna hromirana sečiva, zaobljene šiljke i slično. Oni koji stvarno imaju nameru da ubiju, kao na primer komandosi, upotrebljavaju bodeže s mat sečivima, nazubljene, prilagođene svrsi klanja a ne impresioniranja protivnika.

Uprkos razvoja raznovrsnih oblika vatrenog oružja, još se nijedna armija nije odrekla bajonete, noža na vrhu tog istog vatrenog oružja. S njim treba i ubuduće računati. Zato je i nadalje potrebno proučavati sve elemente koji doprinose boljem upoznavanju ličnosti onih koji nose noževe u samo njima znane preventivne svrhe i potrebe.

Strah od oštrog predmeta je imanentan čoveku i predstavlja evolucioni atavizam. Zato će on i u budućnosti, kao i sada predstavljati značajno sredstvo u izazivanju straha i držanju u pokornosti određenih lica. Nije zanemariv broj brakova gde muž, naročito pod uticajem alkohola, povremeno preti nožem i tako drži na okupu svoju familiju, koja bi se raspala da nije toga. I naša sudska praksa pokazuje da je upotreba noža u kućnim svađama češća od spoljne, recimo, kafanske upotrebe. Na to treba računati, jer je odbrana od noža u skučenim uslovima stana, kujne, sobe daleko kompleksnija od odbrane noža u sali ili otvorenom prostoru, gde postoji dobra mogućnost za najefikasnije sredstvo odbrane od noža – brze noge i beg na sigurnu udaljenost.

Upotreba noža u tuči ima svoj dramski tok sličan klasičnoj grčkoj drami. U prvoj fazi najčešće izvestan interpersonalni konflikt sve više raste garniran uvredama, psovkama, dok ne kulminira u pretnjama. Sledi dramski zaplet kada dolazi do pojave oružja. Iza toga je kulminacija koja svoj vrh doživljava u pojavi krvi. Nakon toga sledi rasplet, epilog u obliku bega ili uplitanja drugih glumaca, statista, policije ili doktora.

Zanimljivo je u konktekstu borbe nožem i protiv noža pomenuti faktor krvi. Ukazat ću na neverovatan i malo poznat odnos čoveka prema količini prolivene krvi. Ako se na primer prolije 1 – 2 dcl krvi nema prisutnog svedoka koji neće utvrditi da se prolilo pola litre krvi, ako je količina preko dva decilitra svi svedoci će se zaklinjati da je žrtva izgubila litru krvi, a dalje svedoci s protokom vremena navode da je bilo „krvi do kolena“.

Pojava krvarenja kod najvećeg broja počinilaca koji posežu za hladnim oružjem najčešće znači i prekid borbe. Tu se „normalni“ zlikovci razlikuju od patoloških zločinaca. Patološki zlikovci, pod čim podrazumevamo duševno obolele osobe, karakterišu se po multiploj upotrebi, besomučnom, nesvrsishodnom ubadanju ili rezanju, kad je to već sa stanovišta žrtve i svrhe nepotrebno. Ako u novinama čitamo da je neko ubijen s 97 uboda nožem, masakriran i nakon što je prestao davati znakove života, s velikom sigurnošću treba tražiti počinitelja među bolesnim osobama. Ovo je samo pedagoško razgraničenje, inače svaka agresija nožem spada u patologiju ljudskog ponašanja i duše.

Na sasvim suprotnom polu je takozvana viteška upotreba noža. Poznato je da se u 17. i 18. veku, praktički nije moglo upisati na Univerzitet, pre borbe koje su predstavljale jednu formu ceremonije inicijacije. To su bili dvoboji u kojima je budući brucoš morao dobiti ranu, na simbolički način, morala mu je biti puštena krv. To ritualno zasecanje zadržalo se u Hajdelbergu do Drugog svetskog rata. Ožiljak na licu postajao je tako obeležje pripadnosti određenom krugu lica, baš kao u nekim afričkim urođeničkim plemenima. I danas neke od mafijaških organizacija spajaju krv novoprimljenog s njegovom „braćom“ zasecanjem nožem. To se nešto smanjilo u populaciji adolescenata nakon pojave side, AIDS-a.

Samoodbrana od napada nožem podrazumeva kao prvo, procenu prethodne situacije, to jest odnos akumulisane agresije kod potencijalnog agresora i mogući put njenog širenja. Kao drugo, neophodna je strelovita analiza vanjskog izgleda, antropoloških osobina napadača, izraz njegovog lica, očiju, procena njegovih fizičkih sposobnosti. Kao treće, neophodna je procena njegove opšte i trenutne mentalno psihološke sposobnosti. To podrazumeva uvid u alkoholisanost, stepen i karakter, odnosno da li je drogiran i kakav je stepen uticaja droge na njegovu, kako psihu, tako i motoriku. Iza toga sledi taktička procena situacije, to jest trenutni položaj napadača i nas samih. Kakve su nam mogućnosti da se povučemo, koliki je naš i protivnikov manevarski prostor, koji je predvidivi smer njegovog i našeg kretanja, kao i u kojem momentu je najpovoljnije za nas, da iz odbrane krenemo u uspešan protivnapad. (protunapad).

Neophodna je procena svrsishodnosti napada da zbog kilograma šnicle ne bismo klali celo govedo.

Sve ove delatnosti zahtevaju prethodno školovanje. Čovek ponekad mora godinama da se izlaže veštačkim situacijama opasnosti, fingiranjem napada, da bi se kondicionirao i u danom momentu adekvatno reagovao.

Ponekad se sav trud čini prevelikim, ali nas nakon niza godina jedna jedina situacija, u kojoj smo sebi ili drugom spasili život, podseti da je sav taj znoj bio vredan truda.

Što je svrha treninga i izlaganja varijantama mogućeg napada nožem?

Da naš organizam pripremi tako, da u danoj situaciji ne reagujemo instiktivno a to je po definiciji bez razuma, nego da u tom momentu, primenimo naučeni model ponašanja, koristeći ono što čoveka čini čovekom a to je apstraktno mišljenje. Pojava noža u ruci napadača samo po sebi izaziva najviši oblik straha a to je panika. Panika ima blokirajući efekat na ljudsku psihu. Ta blokada nas pretvara u potencijalnu žrtvu s neizvesnim ishodom. Kako je nož univerzalno sredstvo i veoma proširene upotrebe svaki čovek se tokom života može naći u situaciji da bude na taj način ugrožen. Adekvatno pripremljen za odbranu svestan slabih tačaka napadača, jer je prethodno analizirao tehnologiju takvog napada nožem, on će ih znati u pravom trenutku iskoristiti, samo ako nije preplavljen osećanjem panike. Najbolja preventiva protiv panike je znanje. Ne kaže se uzalud: „Pogledaj strahu u oči i on će nestati!“.

Istočnjačke borilačke veštine su se proširile i postale popularne na Zapadu baš zbog dokazane efikasnosti u sprečavanju paničnih reakcija i blokirajućeg straha pri iznenadnom napadu. Ta istočnjačka mirnoća, kojom su dočekivali preteće napade, impresionirala je zapadni svet. Naš čovek je naučen da iznad svega ceni život i uzato je predao svoju sigurnost u ruke državi, zakonodavcu s uverenjem da će svaki napadač biti adekvatno kažnjen i da će strah od kazne preventivno delovati. Svedoci smo svetske krize države i njenih institucija i ponovo sve više dolazi do izražaja lična sposobnost odvraćanja od svih oblika napada. Zapadna je civilizacija bitno određena faktorom vremena, dok kod orijentalnih filozofa i religija, što je često teško odvojiti jedno od drugog, faktor vremena ima sasvim drugu dimenziju. Tu leži razlog da se ponekad teško isključiti iz vremenske ograničenosti naše svakodnevnice i prihvatiti vanvremensku dimenziju koja je imanentno utkana u tkivo orijentalnog poimanja borilačkih veština, pa i odbrane od noža.

Od ličnosti s psihopatološkom strukturom kod kojih se s većom verovatnoćom može očekivati upotreba noža, pomenut ću u prvom redu psihopate. To je doduše stariji naziv, koji se više ne upotrebljava. Zamenio ga je izraz sociopatija ili karakterološka neuroza. To su ličnosti bez mogućnosti odlaganja zadovoljstva u ime viših vrednosti. Oni što požele hoće to odmah i sad, i ne pitaju za cenu, kojom idu na ostvarenje svojih, najčešće infantilnih pulzija.

U drugom redu to su alkoholičari, Kod njih, to ne treba posebno pominjati, stepen alkoholizma ide uporedo sa stepenom impotencije. A agresivnost je olakšana padom viših motornih i etičkih potencijala kao dejstva alkohola uz sniženje kočnica i uvida u svoju situaciju. Pijani čovek od 154 sm nasrnut će na fizički daleko jačeg čoveka, baš zbog neuviđavnosti u situaciju. Naročitu opasnost predstavlja patološko napito stanje zbog enormne kumulacije agresivnosti. Najčešće su to osobe koje su imale povrede glave (bokseri) koje alkohol dovodi u stanje sumračnosti, kada zbog pogrešnog prepoznavanja okoline mogu počiniti višestruke zločine.

Zanimljivo je da homoseksualci često nose neke peroreze, izrađene noževe, koje i ne kriju, pod izlikom „zlu ne trebalo“. Nesigurni neurotici, takođe znaju biti opskrbljeni noževima, dok se to ne može kazati za prave duševne bolesnike. Oni mogu doći u situaciju da prigodno upotrebe nož, koji se na mestu zločina zadesno našao, ali nisu skloni svrsishodno nositi sa sobom hladno oružje. I kad ga upotrebe, služi im i za ubadanje i sečenje i udaranje, dakle nesvrsishodno.

Narkomani u manjoj meri upotrebljavaju noževe od alkoholičara. Oni svoje podsvesne pulzije za oštrim predmetima zadovoljavaju upotrebom igala. Mogu potencijalno biti opasni, ako upotrebljavaju nož kao sredstvo iznude, da bi došli do novca za kupovinu droge. Iako su u osnovi mlađa populaciona grupa s njima se lakše izlazi na kraj, jer najčešće nisu u dobroj fizičkoj kondiciji, nisu dovoljno rezolutni u napadu, skloniji su begu nakon prvog neuspeha a osobina im je i bezvoljnost.

Ako se ne može izbeći sukob s čovekom koji nasrće nožem osnovno je pravilo izbeći prvi udarac.

Kako se udarac nožem zadaje sa zamahom, promašaj izaziva poremećaj ravnoteže.

Čim je statika uzdrmana, mogućnosti izbegavanja sledećeg udarca se povećavaju. Povećavaju se mogućnosti agresivnog odgovora. Pritom ne mora biti u prvom planu oduzimanje samog noža, nego onesposobljavanje agresora. Oduzimanje noža je dosta teško, jer ga uzbuđen čovek grčevito stišće. Koncentracija njegove pažnje usmerena je isključivo na zadavanje udarca. Zbog toga možemo govoriti o veoma velikom tenacitetu (napetosti) pažnje a vrlo oslabljenom vigilitetu (živahnosti) pažnje. Takvo psihičko stanje sužava vidokrug napadača i to je potrebno iskoristiti u odbrani. Osim toga, jako velika psihička napetost, koja prethodi, odnosno kulminira upotrebom noža, prazni se u takozvanom emocionalnom prasku. Ukoliko ne uspe da zada prvi udarac, potrebna je izesna latencija vremena da se ponovo nakupe agresivne pulzije. To vreme je slaba tačka agresora, na koju u taktičkom nadmudrivanju moramo računati. Jednom ispražnjen agresor postaje veoma pogodan medij za paniku. Ukoliko mi u tom tenutku nastupimo dovoljno rezolutno preteći, bilo položajem tela, bilo delatnošću koja nedvosmisleno daje do znanja da će ugroziti napadača, njega hvata panika. On se ili daje u beg, spušta nož ili još koji put, više manje nevoljno, pokušava da preti. Ako, pak ponovo verbalizuje svoju agresiju, psuje, preti, to je siguran znak da je njegova agresija u uzmaku i to nam je signal da nastupimo.

Što se tiče civilizacijskih stavova, zapažena je nešto češće upotreba noža kod muslimana, nego kod hrišćana. Više je karakteristika seoskog stanovništva nego gradskog, više poljoprivrednika nego industrijskih radnika, više stočara nego ratara, više neobrazovanog nego školovanog sveta.

Prva pomoć pri krvavljenju iz rane zadobijene nožem mora biti tamponada ubodnog mesta, pritisak bilo kojim odevnim predmetom na mesto ranjavanja, podvezivanje i transport do lekara. Procena ozbiljnosti ranjavanja mora biti ostavljena lekaru zbog česte disproporcije veličine rane, kojoj laici pridaju eminentnu važnost i kasnijih posledica. Češća je smrt zbog pogrešnog postupka transporta, zakasnelog, odloženog i slično nego zbog same anatomske povrede u trenutku ranjavanja.

Iako se u naknadnim opisima incidenata s nožem može činiti da je radnja trajala dosta vremena, najveći deo tih sukoba završava unutar jedne do četiri minute. To je veoma važno imati u vidu, tako da se adekvatno rasporede snage odbrane i u prethodnim radnjama ne gube psihički kapaciteti. Naročito je važno ne podleći emocionalnoj presiji i reagovati pre vremena. Time se u značajnoj meri gubi snaga razumskog faktora, kojim jedino možemo postati pobednici ili se barem povući bez posledica. Nažalost, emocionalni naboj u tim incidentima često prelazi s napadača na žrtvu i ona ne postupa svrsishodno u trenucima kad bi je baš to spasilo. Time se dotičemo takozvanog viktimološkog aspekta problema. To je nauka koja proučava uticaj same žrtve u prethodnim radnjama, kao i u samom incidentu i posledicama istog. Ovo dobija na značaju (značenju) kad znamo da je broj incidenata s upotrebom noža u obiteljskim odnosima značajan. A u obitelji su odnosi napadača i potencijalne žrtve kao nigde isprepleteni. I sami se moramo uvek zapitati što je to u nama, našim postupcima, izgledu, delatnosti što potencijalno može izazvati nekoga da na nas nasrne nožem. Spoznavanjem ovog faktora možemo izbeći neželjene incidente ili barem na vreme uočiti potencijalnog agresora, kojemu smo nesvesno „stali na žulj“. A i naš međuodnos sa agresorom može nam dati indikatore kojom brzinom i uz koje prethodne delatnosti će nas napadač navlačiti na svoj nož.

Teško je reći da li podela prema vrsti upotrebljenog noža u odnosu na psihopatološku strukturu ličnosti može izdržati naučnu kritiku. Profesionalci će se sigurno poslužiti onim tipom noža koji rešava, ili bolje, lišava života protivnika jednim zahvatom. Protiv takvih su i inače male šanse. Među profesionalce se može uvrstiti osim komandosa, specijalaca i mesare, mačevaoce, ali ne i lekare, koji se ni u kom segmentu svoje profesije ne bave manipulisanjem nožem u agresivne svrhe. Ovo napominjem zato, što se u kriminalističkoj literaturi, počevši od Džeka Trboseka, pojavljuje dilema, da li je navodni ubica iz medicinske branše. Navodno su rane žrtvama zadavane stručnim rezovima.

Posebnu opasnost predstavljaju ritualne ubice, najčešće mudžahedini, islamski fanatici ali i otpadnici iz Legije stranaca.

Drugi po redosledu opasnosti kao napadači su sociopatske ličnosti, koje su prošle kazneno-popravne domove. Od njih se mogu očekivati podmukla, lukava agresija i već pomenuti drugi nož. I jedni i drugi često nose neka spoljna obeležja po kojima se mogu prepoznati. To je ili tetovaža ili neki ožiljak iz prethodnih borbi, tip frizure, rambo upadna odeća i slično.

Treća grupa koja ima tradiciju upotrebe noža u tuči je romska populacija, kako u međusobnim obračunima tako i inače. Njihova upotreba ide uporedo s njihovom karakterološkom strukturom. U nastupu podseća na narkomansku. To je mnogo pokreta, delom nesvrsishodnih, jako mlataranje uz istovremene verbalne ispade ali nedovoljnu izdašnost i usmerenost ka cilju.

Da li je osoba koja nosi džepni perorez u istoj meri spremna da ga upotrebi za napad, kao što je to neko ko nosi skakavac, bodež u koricama nije potrebno posebno obrazlagati. Moramo imati u vidu da je simbolika noža mnogo šira od njegove upotrebe u agresivne svrhe usmerene protiv života i tela. Dugotrajno nošenje nožića punog raznih upotrebnih alata na lanacu vremenom kod nekih ljudi razvija jaki emocionalni stav prema tom predmetu, tako da im njegova upotreba kao sredstva napada, jedva pada na pamet. Takve nosioce noževa bi u svakom slučaju trebalo razlikovati od onih, koji su odabrali neki od sofisticiranih oblika noževa, koji već na prvi pogled ne ostavljaju sumnju u namere nosioca. Pravno bi se mogli podvesti pod poznate principe iz rimskog prava kao „culpa“ i „dolus“, dakle kao na one koji su nešto počinili manje više iz nehata kao i one, koji su već a priori imali jasnu nameru da počine crimen.

Gledajući s psihopatološke tačke gledišta, svaki upotrebljeni nož u nameri da zada povredu ili više drugom živom biću predstavlja siguran znak da s tom ličnošću nešto nije u redu. Nošenje noža od strane takvih lica predstavlja psihičku štaku, pomagalo da se sami pred sobom koliko-toliko osećaju sposobnim da učestvuju u trci koja se zove Život, makar oštricom tog istog sredstva negiraju pravo na neki drugi život. Zbog toga protiv takvih treba da se dobro pripremimo, obrazujemo, fizički im odgovorimo adekvatno na njihov nehumani stav i da ih u ime Života smestimo tako gde stvarno pripadaju.

SOCIOCULTURAL AND FOLCLORE VIEWS REGARDING KNIFE

By Petar Bokun

ABSTRACT

In his aricle the author is considering the negative aspects (misuse) of knife, pointing out the fact that the oldest tool makes the oldest weapon at the same time. The misuse of knife as a weapon for criminal purpose was more than present in ancient times («I will cut your throat, I will stab you...» ect.), contrary to present times when fire arms are more in use («I will kill you ...»).

In his conclusion the author underlines that from the psychological point of view any knife used with purpose of inflicting injury to another living being makes a positive sign that something is wrong with that personality.When people like that carry a knife, it symbolizes a psychical crouch to them, an aid making them feel partially capable of taking part in the race called Life, denying the right to some other life by the very cutting edge of it though. To fight such people back takes good preparation and good education. We need to be able to put up an appropriate physically reaction to their inhumane behaviour and, in the name of Life itself put them to where they really belong.


___________________________

1 U poslednje vreme sve češće se događa da se mladi međusobno obračunavaju upotrebom noža. Ovaj rad razmatra socijalne i psihološke aspekte zloupotrebe ovog arhaičnog oruđa, na žalost, i oružja.