Evropski sud za ljudska prava u Strazburu

Institucija evropskog pravosuđa. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je međunarodna pravosudna institucija ustanovljena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koju je 1950.godine usvojio Savet Evrope. Evropski sud radi od 1959. godine, a čini ga 45 sudija - sud ima onoliko sudija koliko je zemalja članica Saveta Evrope.

Organizacija, nadležnost i ovlašćenja Evropskog suda uređeni su Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (čl. 19 - 51), a postupak pred Sudom uređen je Poslovnikom koji je stupio na snagu 1. novembra 1998. godine.

Stranačka legitimacija. Sudu u Strazburu apelacijom mogu da se obrate pojedinci, grupe ili nevladine organizacije kojima su prekršena neka od osnovnih prava i koji svoje pravo ne mogu da ostvare pred domaćim pravosudnim i upravnim organima. Pravo na podnošenje apelacije ne odnosi se samo na domaće državljane, već ono pripada svakome (strancu, licu bez državljanstva) ko je pod jurisdikcijom države-članice i ko u kaže da mu je pravo uskraćeno. Podnosilac apelacije može da bude ovlašćeni advokat, a takođe i nevladina organizacija može se pojaviti kao punomoćnik žrtve i zastupati je pred Sudom. Pravo pojavljivanja pred Sudom imaju i sindikati, verske zajednice, privatne asocijacije ili profesionalna udruženja, u ime svojih članova, pod uslovom da imaju ovlašćenje da zastupaju svoje članstvo. Sud ne prihvata anonimne apelacije, ali žalilac – oštećeni može prilikom podnošenja apelacije tražiti da se njegov identitet ne otkriva. Kako se time odstupa od pravila da je u postupku pred Sudom obezbeđen javni pristup informacijama, Sud će dozvoliti anonimnost samo u izuzetnim i valjano obrazloženim slučajevima.

Podnosilac apelacije treba da dokaže da ima legitimni interes da se pojavi kao stranka jer nije dopuštena tužba u opštem interesu, odnosno stranka ne može da bude pojedinac koji se javlja u ime svih potencijalno ugroženih (actio popularis). U praksi Suda je dozvoljeno da, ako žrtva iz nekog opravdanog razloga ne može da se obrati Sudu, to učini član njegove porodice. Postupak mogu da pokrenu i pojedinci, kao tzv. indirektne žrtve, koji trpe zbog kršenja prava njihovih srodnika od strane države koju tuže, ali moraju da prilože dokaze koji potvrđuju ovakvu tvrdnju. To su u praksi najčešće supružnik, dete ili drugi srodnik oštećenog, koji se pojavljuju pred Sudom ako je žrtva nije više živa ili ako u toku razmatranja apelacije apelant umre.Dozvoljeno je da se u postupku pojave i lice ili grupa, kao tzv. potencijalne žrtve, koji tvrde da su već izloženi ili postoji velika izvesnost da će biti izloženi dejstvu nekih državnih akata ili prakse nekih državnih organa i da će im na taj način biti povređena neka od zagarantovanih prava.

Pred Evropskim sudom tužena može biti samo država, jer nisu prihvatljive apelacije podnete protiv pojedinaca ili nevladinih organizacija.

Iscrpljenje domaćeg pravnog puta. Pre obraćanja Evropskom sudu, stranka mora da iscrpi sva pravna sredstva i procedure koji joj stoje na raspolaganju u domaćem zakonodavstvu. Međutim, čak iako nisu iskorišćeni svi domaći pravni lekovi, Sud može prihvatiti apelaciju ako apelant dokaže da su pravni lekovi njemu nedostupni ili da bi upotreba pravnih lekova bila neefikasna ili da bi trajala neopravdano dugo.

Apelacija mora biti blagovremena, tj. mora biti podneta u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena. Rok počinje da teče od momenta kada apelant iskoristi sve domaće efektivne i delotvorne pravne lijekove. Ako osporavana presuda pred domaćim sudom nije objavljena javno, rok počinje da teče od dana kada je ta pravnosnažna odluka dostavljena stranci.

Od Suda se može tražiti samo da ustanovi da li je u konkretnom slučaju prekršeno neko pravo podnosioca apelacije i da odluči na koji način će oštećeni dobiti zadovoljenje ili odgovarajuću naknadu zbog štete koja mu je na taj način učinjena. Sud takođe može da ukaže državi koja su zakonska rešenja u njenom zakonodavstvu nesaglasna sa Konvencijom i da joj naloži u kom delu i kako treba da izmeni praksu rada državnih organa.

Procedura. Evropski sud, po pravilu, ne zakazuje usmena ročišta, ali sudsko veće ima ovlašćenje da odluči da li će zakazati ročište ili će se voditi samo pismena rasprava. Celokupna prepiska sa podnosiocem apelacije ili njegovim zastupnicima odvija se na jednom od službenih jezika Suda, engleskom ili francuskom, a veće može odobriti i prepisku na jednom od službenih jezika tužene države.

Sud če odbaciti apelaciju/tužbu: ako je ona već podnosena nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, ako je nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju, ako je očigledno neosnovana, tj. ako ona već na prvi pogled ne ukazuje ni na kakvu mogućnost da je neko pravo povređeno, između ostalog i zbog toga što nisu priloženi nikakvi dokazi ili zato što navodi podnosioca, čak i da su tačni, ne bi nikako mogli da se kvalifikuju kao kršenje nekog prava iz Evropske konvencije, kad tužba predstavlja zloupotrebu prava na apelaciju, tj. kad je podnesena samo radi ličnog zadovoljenje, šikaniranje drugih, publiciteta, promocije svoje politike ili propagandnog delovanja, kao i koja sadrži očigledno neistinite navode ili uvredljive formulacije, kao i ako podnosilac ne postupi po traženju Suda i ne dostavi tražene podatke i informacije ili dopune predmeta.

Kad se upusti u postupak, Evropski sud može odlukom utvrditi da je došlo do povrede prava ili da takve povrede nema.. Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede prava, on će, na zahtev stranke, dosuditi pravičnu naknadu štete koju je stranka pretrpela. Presude Evropskog suda za ljudska prava su nedvosmislene i ne ostavljaju obavezanoj državi članici gotovo nikakav slobodan prostor za izigravanje odluka ili za njihovo neizvršenje.

Da bi se obezbjedila jednakost stranaka pred Evropskim sudom i lakši pristup pojedinaca koji su žrtve kršenja nekog prava Sudu, Poslovnik Suda predvidio je da na zahtjev podnosioca apelacije ili po sopstvenoj inicijativi, predsjednik vijeća može da odluči da stranka koristi besplatnu pravnu pomoć. U tom slučaju apelant apelacije mora da dokaže da nema dovoljno sredstava da nadoknadi potrebne troškove. Naknada u tom slučaju pokriva troškove advokatskih usluga ili troškove zastupnika, ali i troškove puta i drugih izdataka koji se odnose na postupak.

Kontrola izvršenja presuda. Ovo i stoga što izvršenje presuda ovog Suda kontroliše Komitet ministara Saveta Evrope, ne samo u pogledu obaveze države da naknadi štetu, već i u odnosu na primenu drugih mera na koje je država članica obavezana, a koje zavise od vrste povređenog prava. Te mere mogu da se sastoje u ponavljanju postupka pred domaćim organima, izmeni domaćeg zakonodavstva, izmeni sudske prakse, ispravljanju odluke nekog domaćeg organa i sl.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, upravo iz razloga što pruža zaštitu osnovnih ljudskih sloboda i prava, razvio je mehanizme delotvornog i efikasnog izvršenja svojih odluka, tako da se danas smatra najefikasnijim međunarodnim sudom.

Izvršenje presuda Evropskog suda nadzire Komitet Ministara (Committee of Ministers) Saveta Evrope, koji je osnovao i svoj pomoćni organ za tu namenu - Komitet za izvršenje koji prati izvršenje presuda u državama članicama i o tome obaveštava Komitet ministara.

Građani uživaju mogućnost zaštite svojih osnovnih sloboda i prava pred Evropskim sudom od onog momenta kada njihova država izvrši ratifikaciju Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenih protokola. Države članice Saveta Evrope su se izričito obavezale da će obezbediti svakom licu pod svojom jurisdikcijom sva prava i slobode koje garantuje Konvencija, kao i da će se povinovati konačnoj presudi Evropskog suda u svakom sporu u kojem su tužene strane, što podrazumeva da će sprovesti i izvršenje presuda iz takvog spora na svojoj teritoriji.

U skladu s tim, države članice Saveta Evrope odgovorne su: a) da obustave ili spreče povredu prava utvrđenu presudom, b) da isplate utvrđenu pravičnu naknadu i c) da onemoguće buduće takve ili slične povrede prava i sloboda. Odgovornost, postavljena na tako širokoj osnovi, znači da se obaveza države ne iscrpljuje samo kroz isplatu reparacije oštećenom licu i njegovu ličnu satisfakciju, već i kroz usvajanje opštih mera koje imaju za posledicu donošenje novih ili reviziju postojećih pravnih normi, kako bi se, u skladu sa presudom, obustavile tekuće ili onemogućile buduće slične povrede prava i sloboda.

Komitet ministara Saveta Evrope doneo je 10. januara 2001. godine "Pravila o primeni člana 46. stav 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima" , po kojima se nadzire izvršenje presuda Evropskog suda u državama.članicama, kao i "Preporuku No.R 2000-2 od 19. januara 2000. godine o mogućnosti ponovnog ispitivanja i novog postupka pred domaćim sudovima". U skladu s pravilom 3b, Komitet ministara u sprovođenju nadzora nad izvršenjem presude od strane tužene države, ispituje izvršenje naloženih individualnih mera, tj. da li je podnosiocu zahteva pred Evropskim sudom plaćena naknada dodeljena od tog suda, uključujući i kamate, a od države traži izjašnjenje o tome da li je preduzela i druge mere, individualnog i opšteg karaktera, kojima je cilj vraćanje oštećene strane u položaj u kome je bila pre povrede (restitutio in integrum) i, ujedno, sprečavanje novih povreda na bilo čijoj strani. Po pravilu, ako se prava oštećenog ne mogu vratiti u pređašnje stanje, Sud mu određuje isplatu pravične naknade, ali može da naloži i druge individualne mere, npr. donošenje presude u razumnom roku (kad domaći sud uopšte nije uzeo predmet u rad), sprovođenje sudskog izvršenja i dr.

Komitet ministara nadzire izvršenje i presuda o mirnom i prijateljskom rešenju spora (friendly settlement), koji su okončani nagodbom između tužene države i podnosioca zahteva.

Mere suda. Novčana naknada utvrđena od strane Evropskog suda određuje se u evrima, sa predviđenom kamtom za slučaj docnje, a isplaćuje, u roku koji odredi sud - najčešće u roku od tri meseca, u nacionalnoj valuti prema kursu na dan isplate.

Preporuka Komiteta ministara u Preporuci od 18. januara 2000.godine, kao jednu od mera koja rezultira iz presude Evropskog suda, predviđa mogućnost ponavljanja postupka pred domaćim sudom. Prvi uslov za to je da je Evropski sud utvrdio takvu materijalnu ili procesnu povredu Konvencije koja dovodi u sumnju ishod postupka pred domaćim sudom zbog kojeg je i podnet zahtev Evropskom sudu. Drugi uslov je da je podnosilac zahteva izložen negativnom dejstvu odluke domaćeg pravosuđa tako da posledice koje trpi ne mogu biti otklonjene samo putem isplate pravične naknade. Srbija, kao i većina zemalja, poznaje ponavljanje postupka kao vanredno pravno sredstvo, a Zakon o parničnom postupku iz 2004.godine, u skladu sa obavezama države kao članice Saveta Evrope, predviđa da je jedan od razloga za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka, i donošenje u istoj stvari odluke Evropskog suda za ljudska prava (član 422. tač. 10. ZPP-a). Zakonik o krivičnom postupku iz 2001.godine, obzirom da je usvojen pre ulaska SCG u Savet Evrope, nije predvideo tu mogućnost.

Osim individualnih mera usmerenih ka samom podnosiocu zahteva, nije retkost da države članice pod uticajem odluka Evropskog suda, preduzimaju i mere opšteg karaktera kao što je izmena sopstvene sudske prakse i propisa. Tako je, primera radi, Italija pod uticajem odluka Evropskog suda 24. marta 2001. godine izvršila izmenu Zakona o parničnom postupku (tzv.Pinto law)[1] uvodeći pravni lek zbog dužine trajanja postupka u građanskim stvarima, omogućavajući podnosiocima zahteva da i bez obraćanja Evropskom sudu, dobiju pravičnu naknadu zbog povrede člana 6. stav 1. Konvencije o ljudskim pravima. Francuska je svoje krivično zakonodavstvo uskladila sa Konvencijom nakon rezolucija donesenih povodom slučaja Hakkar protiv Francuske. Hrvatska je 2002.godine izmenila svoj Ustavni zakon i predvidela mogućnost pokretanja postupka pred Ustavnim sudom Hrvatske i pre nego što je iscrpljen predviđeni pravni put, u slučaju kada se radi o gruboj povredi ustavnih prava, a redovni sud nije u razumnom roku doneo odluku (član 63.UZ). Na taj način, praksa Evropskog suda ne samo što je u službi zaštite ljudskih sloboda i prava pojedinaca, grupa i nevladinih organizacija, već je i svojevrsan katalizator za potpuniju harmonizaciju pravnih sistema država članica Saveta Evrope sa Evropskom konvencijom o ljudskim slobodama i pravima.

Ako tužena država ne izvršava presudu Evropskog suda, Komitet ministara može u skladu sa Pravilom 7. usvojiti privremene rezolucije (interim resolution), radi pribavljanja informacija od države o toku izvršenja, davanja sugestija i primedbi u vezi s izvršenjem, kao i radi izražavanja zabrinutosti zbog nepostupanja. Tužena država, u pravilu, reaguje i preduzima potrebne mere za izvršenje presude. Nakon što država preduzme sve što je naloženo presudom, Komitet donosi konačnu rezoluciju (final resolution) kojom zaključuje da je presuda izvršena u skladu sa članom 46. stav 2. Konvencije.

Međutim, u slučaju da država ne uvaži privremenu rezoluciju i ne ispuni obaveze koje su joj naložene sudskom presudom, Komitet ministara može doneti odluku o suspenziji članstva države ili čak o njenom isključenju iz članstva Saveta Evrope.

_________________________________

[1] Radi se o izmeni člana 375.Zakona o parničnom postupku Italije, nazvanoj po imenu autora te zakonske novele