Krivični sudovi u Nirnbergu i Tokiju

Staro rimsko pravilo kaže: "Silent leges inter arma" tj. u ratu ćute zakoni - rat je nasilje a nasilje je nespojivo sa zakonom i zakonitošću. Još niko nije uspeo da pravno reguliše pravila ratovanja koja bi obezbedila da se zaraćene strane tih pravila dosledno pridržavaju. Ipak humanitamo pravo, u okviru međunarodnog ratnog prava propisuje minimume humanosti koje je veliki broj zemalja ugradio u svoje unutrašnje zakonodavstvo, a uz to se obavezao odgovarajućim multilateralnim konvencijama na primenu tih minimalnih pravila. Običajna pravila rata na kopnu, na moru i u vazduhu, kao i brojne međunarodne konvencije imaju za cilj da obuzdaju nasilje u ratu i to tako što će se zaraćene strane medusobno i prema neutralnim državama ponašati u skladu sa dva osnovna načela ratovanja: načelom vojne potrebe, koje dozvoljava upotrebu nasilja u minimalnom obimu i intenzitetu koji su potrebni za postizanje ratnog cilja, i načelom humanosti, koje je usmereno na zaštitu života i zdravlja ljudi. I pored unilateralnog prihvatanja ovih civilizovanih načela od strane skoro svih država sveta pokazalo se, nažalost, da te standarde mnoge države različito i na svoj način tumače, što ponekad dovodi do teških zloupotreba ratnog prava i grubog i nepopravljivog kršenja humanitamog prava. Naime, logika rata, pre svega na strani agresora, produbljuje i intenzivira spiralu nasilja koje često izmiče kontroli a ponekad i samo sebi postaje cilj.

Posle Prvog svetskog rata, velike civilne i vojne žrtve, razaranja i štete, dovele su do oživljavanja ideje o stalnom Međunarodnom krivičnom sudu pred kojim bi odgovarali učinioci krivični dela u ratu, i koji bi, uz to, samim svojim postojanjem, kod potencijalnih učinilaca krivičnih dela izazivao preventivnu svest da posle rata mogu lično krivično odgovarati zbog kršenja ratnog i humanitamog prava. Tada je pod pokroviteljstvom tadašnje Lige naroda sačinjena Konvencija o međunarodnom krivičnom sudu i otvorena za potpisivanje 1937. godine. Jurisdikcija tog suda ograničavala se na krivična dela propisana Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju terorizma, koja je u isto vreme otvorena za potpisivanje, tako da je stupanje na snagu Konvencije o Međunarodnom krivičnom sudu bilo uslovljeno stupanjem na snagu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju terorizma. Ova Konvencija nikada nije stupila na pravnu snagu pa samim tim nije zaživeo ni Međunarodni krivični sud. Nakon Drugog svetskog rata, avgusta 1945. godine, ustanovljeni su Međunarodni vojni sudovi u Nirnbergu i Tokiju, radi suđenja i kažnjavanja glavnih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata.

Međunarodni mehanizmi kažnjavanja za učinjene ratne zločine, genocid i zlocine protiv čovečnosti i čovečanstva, profunkcionisali su tek posle Drugog svetskog rata kada je, u Nirnbergu i Tokiju, od strane Sila pobednica pred ad hoc ustanovljenim sudovima, organizovano suđenje nacističkim zločincima za teška krivična dela proizašla ne samo iz pojedinačnih i kolektivnih zločina već i zbog pokušaja istrebljenja čitavih naroda (genocid, holokaust).

Savezničke države (Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Velika Britanija) donele su više međunarodnih akata sa ciljem kažnjavanja fašističkih zločinaca iz tog rata. Pravna osnova za vođenje Nirnberškog procesa i osudu vinovnika zločina protiv čovečnosti i medunarodnog prava stvorena je na osnovu Moskovske deklaracije o odgovomosti hitlerovaca za počinjena zverstva, od 30. oktobra 1943. godine, zaključaka konferencija u Teheranu, Jalti i Potsdamu, Londonskog sporazuma savezničkih sila o sudskom gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine od 8. avgusta 1945. godine, Statuta Međunarodnog vojnog suda (koji je prvi, privremeni, međunarodni krivični zakonik), i Zakona broj 10 o kažnjavanju lica odgovomih za ratne zločine, zločine protiv mira i protiv čovečnosti donesenog u Berlinu 20. decembra 1945. godine.

Na poznatom Nirnberškom procesu 1946. godine, utvrđena je odgovornost 22 lica za zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Nirnberškom presudom od 1. oktobra 1946. godine osuđeno je 12 lica na smrtnu kaznu vešanjem, 3 na doživotni zatvor, a 4 na vremenske kazne od deset do dvadeset godina, dok su 3 oslobođena optužbe. Osim ovog, održano je i niz drugih sudenja gde je suđeno ,,manjim" ratnim zločinclma.

Na Tokijskom procesu izrečena je presuda vinovnicima ratnih zločina počinjenih na Dalekom istoku. Procesuirano je 28 lica i osuđeni su glavni japanski ratni zločinci, među njima bivši predsednici japanske vlade, trinaestorica generala i admirala, državni zvaničnici i ideolozi japanskog fašizma.

I pored proteka vremena, ovi akti nisu samo faktografski i istorijski već su i danas svojevrsan primer, upozorenje i pouka, posebno kad se ima u vidu da Nirnberški i Tokijski proces predstavljaju osudu šefova država i visokih državnih funkcionera za učinjene zločine, proklamujući princip individualne krivične odgovornosti bez obzira na politički i državni rang učinilaca krivičnih dela. Generalna skupšina Ujedinjenih nacija potvrdila je načela međunarodnog prava priznata Statutom Nirnberškog suda i presudom tog suda, tako da su ista ugrađena i u savremeni Rimski statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda i postala integralni deo međunarodnog krivičnog prava.