SIGNUM TEMPORIS

Srebrenica, 11. jul 2015. godine

Bivši američki predsednik Bil Klinton je čovek duboko infiltriran u arhitekturu rata i mira na Balkanu. Od jednih slavljen, od drugih kuđen i prekorevan... I upravo na godišnjicu jednog od najtežih zločina na ovim prostorima, bilo je mesto i vreme da on svojim dignitetom i visokom pozicijom države koju predstavlja, doprinese poravnanju uzavrelog balkanskog tla i proklamuje ideju mira, suživota, tolerancije, uvažavanja i razumevanja, koja će ostati ovde da živi i kad on ode. On je te velike ideje skromno najavio, ali ih nije decidirano naglasio, ne rekavši ono što je trebalo da kaže, a što bi bio melem za izmučeno i ranjivo balkansko biće...

ŠTA JE PROPUSTIO DA KAŽE KLINTON (U SREBRENICI)

pa da govori kao Zaratustra Balkana: Dobre misli, dobre reči, dobra dela...

...Mi smo danas na srebreničkom stratištu da odamo poštu i izrazimo sućut prema nedužnim žrtvama jednog bezumnog zločina. I još više od toga, da se uzdignemo na još viši nivo ljudskosti – da slavimo i oplakujemo čoveka kao žrtvu, bilo koje da je vere, nacije, boje, pripadnosti ili porekla, jer na ovakvim mestima umire čovek, a umiremo zajedno s njim i svi mi zgroženi činjenicom da pripadnik naše humane vrste može učiniti ovakvo zlodelo.

Isto tako kao što se ovde u Srebrenici obeležava godišnjica stravičnog zločina počinjenog na ovom terenu, mogli bi smo danas sa istim pijetetom da stojima na humkama Jasenovca, u kragujevačkim Šumaricama ili nedaleko odavde, u Bratuncu, kao i na brojnim drugim zlosrećnim mestima. Svuda su kosti nevinih civilnih žrtava, ceo Balkan je jedno veliko groblje koje konačno treba zatvoriti i prestati sa novim stvarnim i verbalnim smaknućima, u ime ljudske civilizacije koja je na ovom mestu i na celom Balkanu tim činima duboko unižena i osramoćena.

Narodi ovog regiona: Srbi, Hrvati, Muslimani, Albanci i svi drugi, upućeni su da žive zajedno, u susedstvu, pa čak i u istoj državi. Sve je ovde komplikovano, delikatno i osetljivo kao tanka i još bolna prva koža koja se javlja na dubokoj rani koja zaceljuje, sa rizikom da lako prsne i da se rana ponovo otvori. A ti rizici koji sprečavaju ozdravljenje su svi namerni, slučajni ili neodmereni akti pojedinaca sa Balkana, političara i lošom politikom inficiranih ljudi, ali i nesmotreni, nedovoljno promišljeni i neuviđavni, akti međunarodne zajednice koja se do sada na Balkanu često ponašala kao slon u staklenoj bašti.

Zato danas, sa ovog mesta, u ime imenih i bezimenih žrtava, apelujem na političare i narode Balkana, verske vođe, kulturne radnike, novinare...i svakog pojedinog čoveka, da otvore novu i definitivnu stranicu pomirenja, suživota i tolerancije, Da u tom cilju zakopaju bojne sekire, odlože i unište svoje ratne trube, i utišaju osvetničke bubnjeve jer ovde svako lako nalazi razloga da se onom drugom sveti, i tako u nedogled. Da prestanu da licitiraju sopstvenim žrtvama i stradanjima jer sve je to besmislena i zaludna spirala koja vodi unazad i podgreva i otvara nove sukobe, frontove i nadgornjavanja u kojima nema pobednika. Apelujem takođe i na međunarodne faktore svih nivoa da dublje uđu u istoriju ovih naroda i njihov nacionalni, duhovni i emotivni profil, i da sa mnogo istančanijim sluhom iskreno i dobronamerno prate i podstiču pomirenje i toleranciju, uzdržavajući se od svakog akta koji na bilo koji način može da uzdigne ili povredi ma koju stranu i ma kog čoveka na ovom trusnom području.

Mi svi moramo svim snagama da pomognemo mir u ovom delu Evrope. Ali to nije moguće bez naroda Balkana kojima se mora, nakon što se izdvoje i izoluju svi oni koji su činili zločine na ma čijoj strani, ukazati jednako poštovanje, uvažavanje i perspektivnost, bez ponižavanja jednih, a uzdizanja drugih, jer se ova grozomora koja se danas desila jednima, juče desila drugima i tako u beskraj. To sve sa ciljem da se ratoborna jednostranost, nacionalni egoizam, mržnja i ostrašćenost, zamene sazrevanjem jedne široke svesti i konsenzusa da je civilizovan, tolerantan i skladan zajednički život jedini istinski put u budućnost...