Porodično nasilje

  • ZAŠTITA ČLANOVA PORODICE OD NASILJA U PORODICI

Neophodnost sudske zaštite. Porodično nasilje je fenomen koji se ispoljava u vrlo različitim oblicima i, po svemu sudeći, veoma je rasprostranjeno ne samo u svetu, nego i u našoj zemlji. Nažalost, stvarne razmere nasilja u porodici teško je proceniti iz mnogo razloga, ali je verovatnije da je ono veće i ozbiljnije nego što bilo kakvi statistički podaci mogu da pokažu. Zbog toga što su posledice nasilja u porodici teške telesne i duševne patnje uglavnom žena i dece i što su neka od tih dela posebno traumatizirajuća za žrtvu, kao što je incest, na primer, Porodični zakon u pravni sistem Srbije uvodi odredbe o sudskoj zaštiti od nasilja u porodici.

Pojam porodičnog nasilja. Po zakonskoj definiciji, nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasiljem se narocito smatra:

1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede članu porodice;

2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu;

3. prisiljavanje člana porodice na seksualni odnos;

4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili sa nemoćnim licem;

5. ograničavanje članu porodice slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;

6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje prema članu sopstvene porodice.

Građanskopravna i krivičnopravna zaštita porodice. Porodični zakon uređuje građanskopravnu zaštitu od nasilja u porodici, za razliku od krivičnopravne zaštite koju žrtvama porodicnog nasilja obezbeđuje novo krivično delo u Krivičnom zakonu Srbije koje se zove "Nasilje u porodici".

Sudske mere zaštite od porodičnog nasilja. Porodični zakon predviđa više delotvornih mera (član 198), koje izriče sud,u trajanju do godinu dana, a kojima je cilj hitna zaštita telesnog integriteta, duševnog zdravlja i spokojstva članova porodice, od nasilnika u porodici, kao i odvraćanje i sprečavanje nasilnika da nasilje ponovi:

  • nalog za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
  • nalog za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
  • zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti,
  • zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice,
  • zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice

Poseban sudski postupak. Kako se radi o potpuno novom institutu u našem pravu, predviđen je i poseban parnični postupak za zaštitu od nasilja u porodici (čl. 283-289.).

Porodični zakon usvojila je Skupština Republike Srbije na sednici održanoj 17. februara 2005. godine, a objavljen je u "Službenom glasniku Republike Srbije" br. 18/2005. I sve bivše republike SFRJ, sada samostalne države, preuredile su svoje porodično zakonodavstvo, donošenjem novih ili noveliranjem starih zakona. Slovenija i danas primenjuje, doduše znatno izmenjen i dopunjen, svoj Zakon o braku i porodičnim odnosima iz 1976. godine ("Zakon o zakonski zvezi in družinskih razmerjih") - Uradni list SRS, št. 15/1976, 16/2004. Makedonija je 1992. godine donela Zakon o porodici ("Zakon za semejstvoto") - Služben vesnik na RM br. 80/1992 i 38/2004. Hrvatska je donela Obiteljski zakon 2003. godine - "Narodne novine RH", br.116/2003 i 136/2004. U Crnoj Gori u primeni je Porodični zakon iz 1989. godine - "Službeni list SRCG", br. 7/1989, 13/1989 i 56/2003, a u pripremi je i novi zakon. Republika Srpska donela je 2002. godine svoj Porodični zakon ("Službeni glasnik",br.54/2002). U Federaciji BiH u primeni je Porodični zakon SRBiH iz 1979. godine.

  • POSTUPAK POSREDOVANJA KOD TUŽBE ZA RAZVOD ILI PONIŠTAJ BRAKA

Prednost medijacije. Posredovanje (medijacija) predstavlja alternativni mehanizam za razrešavanje spornih pitanja u sudskom ili upravnom postupku. Umesto takvog postupka - koji obicčno traje previše dugo i mnogo košta stranke i u finansijskom i u emotivnom smislu - neutralna i analitična procena medijatora povećava verovatnoću da se spor razreši kompromisom, a stranke sačuvaju svoje dostojanstvo. U uporednom pravu razrešavanje sporova uz pomoć medijacije ima velikog uspeha (95% u SAD, 20-30% u Nemačkoj, 5-10% u Sloveniji).

Medijacija u porodičnom pravu. Posredovanje je posebno značajno u porodičnom pravu, imajući u vidu da je razvod braka, gotovo po pravilu, traumatizirajuće iskustvo i za roditelje i za decu. Zbog toga Porodični zakon ureduje postupak posredovanja kao sastavni deo postupka u bračnom sporu (čl. 229-246.), a u skladu sa Preporukom Saveta Evrope br. R (98)-1 o posredovanju u porodičnim odnosima. Postupak posredovanja obuhvata dve faze: 1) postupak za pokušaj mirenja, čija je svrha da se poremećeni odnos supružnika razreši bez razvoda braka i 2) postupak za pokušaj sporazumnog okončanja spora, čija je svrha da se supružnici ciji je brak prestao razvodom ili poništenjem sporazumeju o vršenju roditeljskog prava i deobi zajedničke imovine. Prvi postupak ima preventivan karakter sa ciljem da, po mogućstvu, restaurira poremećene bračne odnose, a drugim se želi uspostaviti, kad se već brak više ne može održati i mora biti razveden, tolerantnost izmedu supružnika i dogovorno i mirno rešavanje najdelikatnijih emotivnih i imovinskih pitanja.

Mirenje i nagodba. Postupak posredovanja u Porodičnom zakonu je neka vrsta proširenog postupka mirenja koji je poznavao prethodni zakon iz 1980.godine. Taj postupak sprovodi sud ili drugi organ kojem sud poveri posredovanje (organ starateljstva, bračno ili porodično savetovalište, druga specijalizovana ustanova). Mirenje supružnika (čl. 233-239) ima za cilj da supružnici sami odustanu od razvoda braka, te ako se pomire, smatraće se da je tužba za razvod braka povučena. Nagodba supružnika (čl. 240-246) sprovodi se u bračnom sporu kad mirenje nije uspelo, sa ciljem da se poremećeni odnosi supružnika, nakon razvoda ili poništaja braka, razreše bez konflikta, te da oni postignu sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine. Nagodba (poravnanje) supružnika, nije formalno samostalan pravni akt, već se, ako je uspela ili delimično uspela, unosi u izreku presude o razvodu ili poništaju braka.

Primena Zakona o posredovanju - medijaciji. Pravila postupka posredovanja iz Zakona o posredovanju - medijaciji iz 2005. godine ("Službeni glasnik RS", br.18/2005), primenjuju se i u razrešavanju spornih porodičnih odnosa (v.član 1.stav 1. toga zakona).

IMOVINSKI UGOVORI SUPRUŽNIKA

Supružnici mogu zaključivati sve opšte ugovore gradđanskog prava, kao i specifične imovinske ugovore u vezi sa svojom posebnom i zajedničkom imovinom, na što se Porodični zakon osvrće u čl. 188-190. Za sve te ugovore, uz navedene odredbe Porodičnog zakona, primenjuju se opšte odredbe Zakona o obligacionim odnosima (zaključenje, forma, dejstvo, poništaj i dr.).

Bračni ugovor. Prema dosadašnjem zakonskom rešenju u našem pravu režim zajedničke imovine je prinudni zakonski imovinski režim, što znači da su supružnici bili slobodni da sklapaju samo one ugovore kojima se ne menja zakonski režim zajedničke imovine. Nasuprot takvoj rigidnoj normi, koja ne odgovara ekonomskim uslovima tržišne privrede, Porodični zakon predviđa da supružnici, odnosno budući supružnici, mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti i na drugačiji način, ako zaključe bračni ugovor (član 188).

Bračnim ugovorom, kao ugovorom sui generis, supružnici mogu revidirati bračnoimovinski režim utvrđen u čl.168-187. Porodičnog zakona, tako što će urediti, svojinska prava i način upravljanja posebnom i zajedničkom imovinom, stečenom pre braka ili u toku braka. Oni ovaj ugovor mogu sklopiti prilikom zaključenja braka ili u toku braka, svojom slobodnom voljom i na način kako to njima odgovara.

Bračni ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi i mora biti overen od strane sudije koji je dužan da pre overe supružnicima pročita ugovor i upozori ih da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine (član 188/2.). Kad su predmet bračnog ugovora nepokretnosti - vrši se upis prava u javni registar prava na nepokretnostima.

Ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom. Za razliku od bračnog ugovora kojim supružnici mogu urediti svoje celokupne imovinske odnose, na širi način, obuhvatujući kako svoju posebnu, tako i zajedničku imovinu, oni mogu uređivati svoje odnose i samo povodom zajedničke imovine. U tom smislu supružnici mogu zaključiti Ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom (član 189), što su mogli i do sada. Ugovor može da se odnosi samo na upravljanje ili samo na raspolaganje ili samo na pojedine poslove upravljanja i raspolaganja, s tim što upravljanje obuhvata i raspolaganje u okviru redovnog poslovanja, osim ako nije drugačije ugovoreno.

I ovaj ugovor je u domenu slobodne volje supružnika tako da oni svoje odnose kao suvlasnici zajedničke imovine, mogu ali ne moraju uređivati na način predviđen u članu 189. Zakona, a u krajnjem slučaju, ako se ne mogu sporazumeti, te odnose mogu urediti u sudskom postupku. Ako supružnici zaključe ugovor o upravljanju i raspolaganju zajedničkom imovinom koja se sastoji od nepokretnosti, upisaće svoja prava iz ugovora u javni registar prava na nepokretnostima.

Povraćaj poklona. U pogledu ugovora o poklonu u pravu Srbije postojala je do sada pravna praznina, budući da o ovom pravnom institutu nije bilo nikakvih zakonskih normi u porodičnom pravu, a ni u Zakonu o obligacionim odnosima. Porodični zakon generalno ne uređuje ugovor o poklonu (ugovorne strane, predmet, animus donandi, forma i dr.), jer to sedes materiae posebnog dela obligacionog prava, već samo opredeljuje mesto ovog ugovora u porodičnom pravu u odnosu na vraćanje poklonjenih stvari u slučaju prestanka braka (član 190).

Prema opštim pravilima gradanskog prava, supružnici su slobodni da međusobno zaključuju ugovore o poklonu, s tim što u slučaju razvoda ili poništaja braka, može doći do restitucije poklona. U obzir za povraćaj ne dolaze uobičajeni manji pokloni koje su supružnici učinili jedno drugome u toku trajanja zajedničkog života (npr. venčani prsten, ručni sat, deo odeće i sl.), već samo dati pokloni čija je vrednost nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika (nekretnine, automobil ili druga stvar, čak i manje vrednosti ukoliko je vrednost zajednički stečene imovine neznatna).

Pokloni se vraćaju prema stanju u kome su se nalazili u trenutku prestanka zajedničkog života u braku, bez obzira na stanje u kome su bili u trenutku darovanja, pri čemu nije isključena gražanskopravna odgovornost poklonoprimca i postavljanje odštetnog zahteva prema njemu ukoliko je on s namerom ili svesnim nehatom znatno obezvredio predmet poklona.

PRAVO STANOVANJA (HABITATIO)

Porodični zakon je po prvi put zakonski regulisao ličnu službenost stanovanja (habitatio) u korist maloletnog deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, a na teret stana čiji je vlasnik drugi roditelj, pod uslovom da takva odluka ne predstavlja očiglednu nepravdu za roditelja koji je vlasnik stana (član 194.). Ratio legis za ovakvu odredbu nalazi se u zahtevu da se detetu obezbedi takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit (član 3. stav 2. Konvencije o pravima deteta), a inspiracija za oblikovanje ovog rešenja potiče iz mnogobrojnih sličnih odredbi u uporednom pravu.

Pravo stanovanja može se uspostaviti u korist deteta i jendog roditelja, pod sledećim uslovima : a) da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo u odnosu na njega, nemaju pravo svojine na useljivom stanu, b) da drugi roditelj ima pravo svojine na useljivom stanu, i c) da uspostavljanje prava stanovanja deteta i roditelja ne predstavlja očiglednu nepravdu za drugog roditelja - vlasnika nekretnine.

EMANCIPACIJA

Kao što je poznato, punoletstvo se stiče sa navršenih 18 godina života, a potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom i sklapanjem braka pre punoletstva uz dozvolu suda. U Porodičnom zakonu (član 11.st. 3. i 4) predviđen je i jedan novi osnov za sticanje potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva (emancipacija), pod uslovom da je maloletno lice: 1) navršilo 16. godinu života, 2) da je postalo roditelj, 3) da je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima, i 4) da je dobilo dozvolu suda. Poslovna sposobnost po ovom osnovu stiče se u vanparničnom postupku, shodnom primenom odredaba zakona kojim je ureden postupak davanja sudske dispenzacije (otklanjanja) od bračne smetnje maloletstva, koji, takode, može dovesti do sticanja potpune poslovne sposobnosti sklapanjem braka pre punoletstva. Na ovaj način, i uz ispunjenje gornjih uslova, potpunu poslovnu sposobnost može steći lice, kako ženskog, tako i muškog pola koje nije u braku, što do sada nije bio slučaj.

USVOJENJE

Pravna priroda. Institut usvojenja pretrpeo je izmene u pogledu pravne prirode, oblika, uslova, dejstava i načina nastanka i prestanka. Odustalo se od ugovorne prirode koju je u prethodnom Zakonu o braku i porodičnim odnosima imao ovaj institut. Prema Porodičnom zakonu, usvojenje više nije ugovor privatnog prava, već je oblik zaštite deteta bez roditeljskog staranja o kome, u najboljem interesu deteta, odlučuje nadležni organ starateljstva - rešenjem.

Potpuno usvojenje. Institut usvojenja koji je oblikovan u Zakonu jeste, u suštini, potpuno usvojenje, sudeći po uslovima za zasnivanje i dejstvima koja proizvodi. Dakle, umesto sadašnja dva, Zakon poznaje samo jedan vid usvojenja - potpuno usvojenje koje ima za posledicu brisanje podataka o roditeljima deteta i njihovu zamenu, u matičnoj knjizi, podacima o usvojiteljima (član 325), čime se konstituiše potpun roditeljski odnos.

Starosna granica. Odstupanje u odnosu na ranije potpuno usvojenje, tiče se, između ostalog, starosti usvojenika. Gornja starosna granica, koju je predvidao dosadašnji Zakon, po kome se potpuno može usvojiti dete do navršenih pet godina života, je brisana. Prema Porodičnom zakonu (član 90), potpuno se mogu usvajati samo maloletna lica, i to nezavisno od uzrasta, odnosno sve do punoletstva (navršenih 18 godina) ili sticanja potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva, ako za usvojenje postoje svi drugi propisani uslovi (porodični status deteta, interes deteta da bude zbrinuto putem usvojenja). Utvrđena je, međutim, donja starosna granica, odnosno precizirano da se usvojiti ne može dete pre nego što navrši tri meseca života. Na ovaj način stvaraju se čvršće procesne garancije zaštite prava, kako prirodnih roditelja, tako i samog deteta i sprečava, odnosno umanjuje mogućnost zloupotrebe.

Da bi se usvojenjem zaista zasnovao roditeljsko - dečiji odnos, Zakonom je utvrđena i razlika u godinama izmedu usvojitelja i usvojenika koja ne može biti manja od 18 niti veca od 45 godina života. Praktično to znači, da usvojitelj mora imati, po pravilu, najmanje 19 godina, a najviše 62 godine. Izuzeci su mogući u naročito opravdanim situacijama i u interesu deteta, samo uz dozvolu nadležnog ministarstva (član 99).

Vanbračni partner kao usvojitelj. Porodični zakon uvodi mogućnost usvojenja od strane vanbračnih partnera. Prema dosadašnjem Zakonu iz 1980,godine, usvojitelji su mogli biti samo bračni drugovi zajedno, uz određene izuzetke konstituisane u korist pojedinca. Porodični zakon iz 2005. godine daje mogućnost usvajanja i vanbračnim partnerima pod istim uslovima koji važe za supružnike, uz uslov da usvajaju zajedno (član 101). Taj uslov se, dakako, ne može tražiti ako je usvojiteljev bračni ili vanbračni partner - roditelj deteta. Za usvojenje od strane lica koje samo živi, izvan bračne ili vanbračne zajednice, važe strožiji uslovi - potrebna je dozvola ministra nadležnog za porodičnu zaštitu.

Dejstva usvojenja. Usvojenjem prestaje roditeljsko pravo prirodnih roditelja usvojenika, kao i međusobna prava i dužnosti izmedu usvojenika i njegovih krvnih srodnika. Usvojenjem se između usvojenika i njegovih potomaka i usvojitelja i njihovih srodnika zasnivaju jednaka prava i dužnosti kao izmedu deteta i roditelja odnosno drugih srodnika. Rešenjima koja sadrži Porodični zakon otklonjena je direktna kolizija dosadašnje odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima - koja je dopuštala da se nasledna prava usvojenika prema usvojiocu (kod nepotupnog usvojenja) mogu ograničiti ili sasvim isključiti (član 176. stav 1. ZBPO) - sa odredbom clana 10. Evropske konvencije o usvojenju dece od 24. aprila 1967. godine, koja zahteva da se položaj usvojenog deteta ne može ni u čemu razlikovati od položaja deteta rođenog u braku.

Postupak usvojenja. Usvojenje se zasniva odlukom organa starateljstva. Predviđen je nešto izmenjen postupak zasnivanja usvojenja, koji podrazumeva centralizaciju podataka o potencijalnim usvojiteljima i potencijalnim usvojenicima kroz Jedinstveni lični registar usvojenja koji vodi ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu (član 316.). Priprema usvojitelja je predviđena kao deo postupka ocene ispunjenosti uslova za usvojenje u pogledu ličnih svojstava budućih usvojitelja. Pripremu usvojitelja, po posebnom Programu koji propisuje ministar, moći će da sprovode kako centri za socijalni rad, tako i druge ustanove i organizacije specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (porodična savetovališta, zdravstvene ustanove).

Prestanak usvojenja. S obzirom da Porodični zakon ne poznaje tzv. nepotpuno usvojenje kakvo je bilo moguće po ranijem zakonu, to nema ni prestanka usvojenja rešenjem organa starateljstva. Usvojenje se ne može raskinuti (član 106. stav 2). Ono može prestati samo poništenjem iz razloga ništavosti ili rušljivosti, po tužbi za poništenje usvojenja, presudom mesno nadležnog suda. Ništavo je usvojenje prilikom čijeg zasnivanja nisu bili ispunjeni materijalnopravni uslovi (čl. 88-103) ili formalnopravni uslovi (čl. 311-327) predviđeni u Porodičnom zakonu za njegovu punovažnost. Rušljivo je usvojenje prilikom čijeg zasnivanja je saglasnost za usvojenje data pod prinudom ili u zabludi.

VANBRAČNA ZAJEDNICA

Vanbračna zajednica je u Porodičnom zakonu definisana kao trajnija zajednica života žene i muškarca, što ne podrazumeva obavezno da je bila dugotrajna, već da je namera partnera bila da ona bude trajna. Sa druge strane, u odnosu na rešenje ranijeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, proširen je krug bračnih smetnji koje mogu da spreče priznavanje pravnih dejstava vanbračne zajednice na sve bračne smetnje, pa se ona i u tom smislu može porediti sa brakom (član 4.).

To je slučaj i kad je reč o imovini. Naime, imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i na njihove imovinske odnose shodno se primenjuju odredbe Zakona o imovinskim odnosima supružnika.

SPORAZUM O RAZVODU BRAKA

U Porodičnom zakonu sporazum o razvodu braka uslovljen je postojanjem pismenog sporazuma supružnika o deobi zajedničke imovine i o vršenju roditeljskog prava (član 40.). Time se supružnici podstiču da dva najvažnija segmenta svojih međusobnih odnosa (koji se inače mukotrpno i sporo rešavaju posle razvoda braka) razreše sporazumno, kako bi imali pravo na sporazumni razvod braka. Prepuštanje parnica za deobu zajedničke imovine supružnika dugotrajnim i skupim postupcima, sa druge strane, posredno ugrožava interes dece na obezbeđenje najboljih mogućih životnih uslova za pravilan i potpuni razvoj (član 62. stav1.). Stoga je ovakav sporazum o razvodu profilisan sa namerom da se roditelji blago "disciplinuju" i ulože dodatni trud da njihov razvod zaista bude rezultat postignute saglasnosti u pogledu najvažnijih pitanja njihovih budućih odnosa.

Dakle, supružnici koji postupak za razvod braka pokreću predlogom za sporazumni razvod braka (član 210.stav 2), moraju podneti sudu i svoj pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine i o vršenju roditeljskog prava iz člana 40. stav 2. Zakona. Bez prilaganja, uz predlog, takvog sporazuma sud neće dozvoliti sporazumni razvod braka.

UTVRĐIVANJE I OSPORAVANJE MATERINSTVA I OČINSTVA

U oblasti porodičnog statusa deteta najvažnija promena koju sadrži Porodični zakon tiče se propisivanja odredbe o tome da se majkom deteta uvek smatra žena koja ga je rodila (član 42.), za razliku od rešenja dosadašnjeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je predvidao različite postupke za utvrđivanje materinstva bračnog i vanbračnog deteta. Vanbračno materinstvo se utvrđuje samim faktom rođenja deteta.

U procesnim odredbama najvažnija novina jeste ukidanje rokova za podnošenje tužbe u svim slučajevima kada se dete pojavljuje kao tužilac u maternitetskim i paternitetskim parnicama (čl. 249, 250, 251. i 252.), čime se, bez vremenskih ograničenja, konkretno ostvaruje pravo deteta na saznanje svog porekla garantovano članom 7. stav 1. Konvencije o pravima deteta.e

UTVRĐIVANJE I OSPORAVANJE MATERINSTVA I OČINSTVA U SLUCAJU ZAČEĆA UZ BIOMEDICINSKU POMOĆ

Porodični zakon sadrži i pravila o utvrđivanju i osporavanju materinstva i očinstva deteta koje je začeto uz biomedicinsku pomoc, a u skladu sa rešenjima koja su preovladujuća u uporednom pravu. To znači da se majkom deteta uvek smatra žena koja ga je rodila (čime se implicitno zabranjuje i surogat materinstvo), da se ocem deteta smatra muž majke, ili njen vanbračni partner, koji je za postupak biomedicinski potpomognutog oplođenja dao pismeni pristanak, a da se ne može utvrđivati materinstvo žene koja je darovala jajnu ćeliju odnosno očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije (čl. 57. i 58.).

IZDRŽAVANJE

  • uvođenje pravnog standarda "očigledne nepravde" za dužnika izdržavanja, u svim slučajevima kada se stiču razlozi za uskraćivanje prava poveriocu zakonskog izdržavanja (članovi 153. stav 2, 155. stav 4, 156. stav 2. i dr.);
  • proširivanje "prava na izdržavanje majke deteta" i na majku bračnog deteta, a pod povoljnijim uslovima, i to za za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana posle porođaja. (član 153.);/li>
  • ograničavanje prava na izdržavanje supružnika posle prestanka braka na najviše 5 godina, a izuzetno i duže, u naročito opravdanim razlozima (član 163. st. 2 i 3);
  • davanje prava poveriocu izdržavanja da po svom izboru zahteva da visina izdržavanja bude odredena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (član 162. stav 1.);
  • preciziranje načina određivanja izdržavanja u procentualnom iznosu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), tako da visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% (član 162. stav 2.);
  • uvođenje pravnog standarda "minimalne sume izdržavanja", koja se ceni prema, s jedne strane, potrebama poverioca izdržavanja (godine, zdravlje, obrazovanje, imovina, prihodi) i, s druge strane, mogućnostima dužnika izdržavanja (član 160); novčani iznos minimalne sume za izdržavanje periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu;
  • preciziranje redosleda u izdržavanju, pri čemu, ako ima više poverilaca izdržavanja, pravo deteta na izdržavanje ima prvenstvo (član 166.)
  • precizirani su razlozi prestanka izdržavanja (član 167)