KOMENTAR
ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU

XIII izdanje – 1032 strane
(prema novom Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011.godine)
autori: prof dr Momčilo Grubač i prof dr Tihomir Vasiljević
izdavač PROJURIS, 2013.g.


  • Jedinstven, sistematičan i produbljen komentar novog ZKP-a iz 2011. godine, koji je u primeni od 1. oktobra 2013. godine.
  • Komentar ZKP-a eminentnih autora: prof. dr Momčila Grubača i prof. dr Tihomira Vasiljevića godinama je najreferentniji i najsigurniji pravni putokaz u samu srž krivičnoprocesnog sistema.

PREDGOVOR TRINAESTOM IZDANJU

Ovo izdanje Komentara pripremljeno je prema novom Zakoniku o krivičnom postupku koji je donet u septembru 2011. godine („Sl. glasnik RS“, 72/2011). Prema članu 608. tog Zakonika njegova primena otpočela je 15. januara 2012. godine, ali samo u dva odeljenja beogradskog Višeg suda (za organizovani kriminal i ratne zločine), tj. u postupcima za krivična dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti, a u ostalim krivičnim predmetima primena je trebalo da počne godinu dana kasnije, 15. januara 2013. godine. Taj rok je naknadno produžen Zakonom o izmenama i dopunama ZKP od 24. decembra 2012. („Sl. glasnik RS“, 121/2012), tako što je određeno da će opšta primena Zakonika otpočeti 1. oktobra 2013. godine. U međuvremenu, pre početka opšte primene, Zakonik je tri puta menjan: prvi put, da bi se otklonile neke nepreciznosti vezane za predmete u kojima postupaju javna tužilaštva posebne nadležnosti („Sl. glasnik RS“, 101/2011); drugi put, da bi se u skraćenom postupku za neka krivična dela omogućila zamena advokata advokatskim pripravnikom, a istovremeno ukinula odredba da u postupku za krivična dela za koja je propisan zatvor do deset godina ili teža kazna advokat može biti samo onaj koji ima najmanje pet godina advokatske prakse ili je toliko vremena bio sudija, javni tužilac ili zamenik javnog tužioca, i da bi se vratila greškom ispuštena odredba o određivanju ili ukidanju pritvoru posle izricanja prvostepene presude – član 425a („Sl. glasnik RS“, 32/2013) i treći put, da bi se isključila mogućnost da se kao svedok saradnik angažuje lice osuđeno na kaznu zatvora od četrdeset godina, a ne samo organizator kriminalne organizacije („Sl. glasnik RS“, 45/2013). Bila je planirana i četvrta izmena, najradikalnija i najobimnija, da bi se odustalo od nekih rešenja za koja je naknadno ocenjeno da su neprihvatljiva (npr. potpuno ukidanje principa materijalne istine i sudske odgovornosti za utvrđeno činjenično stanje, povratak vanrednog pravnog leka za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude i dr.), ali ona nije sprovedena do kraja, iako je bio sačinjen obiman Nacrt Zakona o izmenama i dopunama ZKP (od 16. novembra 2012) i obavljena široka javna rasprava o njemu. Iz nepoznatih razloga ta izmena nije realizovana, tako da je Zakonik počeo da se primenjuje sa jednim brojem nedostataka na koje je stručna javnost ukazivala još u postupku njegovog donošenja, a kasnije i nadležno ministarstvo. Zbog toga je verovatno da se uskoro mogu očekivati nove izmene i dopune ovog Zakonika.

Zakonik sadrži veliki broj promena u odnosu na Zakonik iz 2001. godine koji mu je prethodio. Te su promene različite vrednosti i nejednakog značaja. Neke od njih nastale su samo usled nastojanja da novi Zakonik bude originalan i da se po svaku cenu razlikuje od prethodnog, a ne zbog stvarnih potreba i zahteva sudske prakse, tako da verovatno neće doprineti njenom stvarnom unapređenju. Druge promene će izvršiti snažan uticaj na sudsku praksu, a posebno na položaj osnovnih procesnih subjekata i nekih drugih učesnika krivičnog postupka, u prvom redu javnog tužioca, branioca, okrivljenog i sudije. O tome kakvi će biti efekti tih promena, hoće li one unaprediti sudsku praksu i rešiti bar neke teškoće sa kojima se naš krivični postupak danas suočava, u ovom momentu se sa sigurnošću još ne može govoriti. Najvažnije promene te vrste su one koje se odnose na novu organizaciju istražnog postupka koji je, umesto istražnom sudiji, sada poveren javnom tužiocu, zatim one koje umesto dosadašnjeg načina kontrole optužnice povodom prigovora okrivljenog uvode obavezno ispitivanje osnovanosti svake podignute optužnice po službenoj dužnosti suda, potom one koje se odnose na glavni pretres koji je dobio neke nove odlike akuzatornosti itd. Pomenućemo na ovom mestu samo one najvažnije.

  1. Nova organizacija istrage. – Kao što je već rečeno, najvažnija izmena koju donosi novo krivično procesno zakonodavstvo jeste prelazak na novi model istražnog postupka. Umesto sudske istrage koju je do sada vodio istražni sudija i koja je bila organski deo sudskog krivičnog postupka, uvedena je nesudska istraga koju vodi javni tužilac, pa se zbog toga uobičajeno naziva „tužilačkom istragom“. Taj naziv nije potpuno tačan i adekvatan jer javni tužilac, nominalno rukovodilac istrage, mnoge istražne radnje neće moći da preduzima sam, s obzirom na ograničene kadrovske kapacitete javno-tužilačke službe, već će ih radi vršenja široko poveravati policiji na osnovu zakonskog ovlašćenja koje mu daje odredba člana 299. stav 4. Zbog toga bi prirodi nove istrage više odgovarao naziv „tužilačko-policijska istraga“ u koju će se nesumnjivo pretvoriti u praksi. Istraga je predviđena kao prva faza prethodnog krivičnog postupka koju naredbom otvara javni tužilac protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, ali i protiv nepoznatog učinioca kad postoje osnovi sumnje da je učinjeno takvo krivično delo (član 295. stav 1. tač. 1. i 2). Iz te definicije proizlaze glavna obeležja istrage: a) ona je nesudska (tužilačka) delatnost, b) otvara se naredbom javnog tužioca i v) vodi se protiv određenog lica, odnosno nepoznatog učinioca kad postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

    a) Od pravila da je istraga delatnost javnog tužioca, koji je otvara i sprovodi, u Zakoniku nema odstupanja, osim što preduzimanje pojedinih dokaznih radnji nadležni javni tužilac u istrazi može poveriti nenadležnom javnom tužiocu ili policiji (član 299. st. 1. i 4). Nenadležnom javnom tužiocu ih poverava ako radnju treba preduzeti na području toga tužioca, a policiji bez ikakvih posebnih uslova u pogledu vrste krivičnog dela, težine propisane kazne i sl. Poveravanje dokaznih radnji policiji javni tužilac će zbog toga široko koristiti, pa će u praksi istraga biti više policijska nego tužilačka delatnost.

    b) Činjenica da se istraga otvara naredbom javnog tužioca ima značaj za pravni položaj okrivljenog koji se tim akgtom obaveštava da se protiv njega vodi krivični postupak, ali kako protiv naredbe nema žalbe, on nije u mogućnosti da se otvaranju istrage suprotstavi i da zatraži sudsku zaštitu. Naredba o sprovođenju istrage dostavlja se osumnjičenom i njegovom braniocu uz poziv na ročište za preduzimanje prve dokazne radnje kojoj mogu prisustvovati. U predistržnom postupku osumnjičeni nema nikakvo procesnopravno svojstvo, a od donošenja naredbe o sprovođenju istrage postaje subjekt jednostranačkog krivičnog postupka koji sprovodi javni tužilac. Inače, između radnji predistražnog i istražnog postupka i uslova za njihovo preduzimanje nema nikakvih suštinskih razlika. Ono što javni tužilac, odnosno policija može preduzeti u formalnoj istrazi može se pre toga preduzeti i u neformalnom predistražnom postupku, uključujući i saslušanje osumnjičenog (član 289). Bez ikakvih posebnih uslova u pogledu hitnosti, težine krivičnog dela i sl., javni tužilac, odnosno policija i u predistražnom postupku može privremeno oduzeti predmete koji mogu poslužiti kao dokazi u postupku ili će biti obuhvaćeni merom bezbednosti trajnog oduzimanja predmeta, obaviti pretresanje stana i lica bez sudske naredbe pod uslovima iz člana 158, izvršiti uviđaj na licu mesta, odrediti veštačenje osim obdukcije ili ekshumacije leša itd. Ako te radnje u predistražnom postupku obavi policija dužna je da o tome bez odlaganja obavesti javnog tužioca (član 287). Zbog toga granicu između predistražnog postupka i istrage nije bilo neophodno ni postavljati. Jedine procesne radnje koje se ne mogu obaviti u predistražnom postupku nego samo u istrazi jesu ispitivanje svedoka i veštaka (član 288. stav 2).

    v) Za otvaranje istrage dovoljan je najniži mogući stepen uverenja u pogledu činjenice da je osumnjičeni učinio krivično delo, odnosno da je učinjeno krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Umesto „osnovane sumnje“ koju je za sprovođenje istrage zahtevao ZKP/2001 sada se traže „osnovi sumnje“ koji postoje i u slučaju udaljenih indicija. Prema tom obeležju između istrage i predistražnog postupka nema nikakve razlike.

    g) Istraga može biti pokrenuta i prema nepoznatom učiniocu krivičnog dela, kao i prema alternativno određenim licima, da bi se utvrdilo koje je od više mogućih, stvarni učinilac krivičnog dela. Prema tome, krivični postupak se može započeti i ako ličnost okrivljenog nije određena (član 295. stav 1. tačka 2), iako se u tom slučaju mogu preduzimati i policijske radnje predistražnog postupka usmerene na otkrivanje i pronalaženje osumnjičenog.

    Istraga nije redovna i obavezna već samo moguća faza krivičnog postupka. Ona je potpuno isključena u skraćenom postupku, tj. za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do osam godina. Za ta krivična dela optužba (optužni predlog) se podiže uvek neposredno, na osnovu krivične prijave. U tom postupku javni tužilac može, po svojoj inicijativi (član 499. stav 2) ili po naredbi sudije (član 501. stav 5), da preduzme određene dokazne radnje, ali ne i da otvori i vodi istragu. Istraga po zakoniku nije obavezna ni za krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora od osam godina ili teža kazna. Optužnica se i za ta krivična dela može podneti bez sprovođenja istrage ako prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu (sadržani u krivičnoj prijavi i prikupljeni u predistražnom postupku) pružaju dovoljno osnova za optuženje (član 331. stav 5). Nikakvi drugi uslovi za podizanje te optužnice u Zakoniku nisu predviđeni. Tako podignuta optužnica naziva se neposrednom optužnicom.

  2. Nova definicija krivičnog postupka. – Kad se istraga prenese u nadležnost javnog tužioca (i policije) prethodni krivični postupak (istraga i podizanje optužnice) ne može se više definisati kao trostrani procesnopravni odnos koji se zasniva i teče između suda, ovlašćenog tužioca i okrivljenog. U tom postupku nedostaju dva glavna procesna subjekta neophodna za zasnivanje tog pravnog odnosa. Sud se u tom postupku, predstavljen u licu sudije za prethodni postupak, ne javlja kao procesnopravni subjekt, već kao čuvar ljudskih prava, a javni tužilac, koji će postati procesna stranka tek u predstojećem krivičnom sudskom postupku, ako do njega dođe, ovde je organ postupka, a ne procesna stranka. Zakonik ovoj promeni ne posvećuje potrebnu pažnju, iako bi to bilo neophodno. Tako, na primer, odredba člana 2. stav 1. tač. 6. glasi: „Stranka je tužilac i okrivljeni“, a trebalo bi da glasi: „Stranka je okrivljeni, a u postupku pred sudom i tužilac“. Prema svojoj pravnoj prirodi prethodni krivični postupak nije sudski postupak, već posebna vrsta jednostranačkog pravosudno-upravnog postupka. Taj postupak jeste krivični, ali nije sudski krivični postupak. Njega vode organi pravosudno-izvršne vlasti (javni tužilac i policija), a pravno je uređen odredbama Zakonika o krivičnom postupku. On bi se mogao definisati kao jedna vrsta jednostranačkog upravnog procesnopravnog odnosa koji se obrazuje i teče između javnog tužioca i okrivljenog sa ciljem prikupljanja dokaza za podnošenje optužnice i pokretanje sudskog krivičnog postupka.

  3. Pokušaj gašenja principa istraživanja materijalne istine i sudske odgovornosti za utvrđeno činjenično stanje. – Načelo istraživanja materijalne istine koje, pored odgovornosti stranaka, podrazumeva i odgovornost sudije za utvrđeno činjenično stanje i njegovu inicijativnost u dokaznom postupku (a ne potpunu pasivnost kao u čistom optužnom postupku), na prvi pogled napušteno je u novom Zakoniku od 2011. godine. Umesto odredaba člana 17. ZKP/2001 u kojima je bila izričito propisana dužnost suda i svih drugih državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da istinito i potpuno utvrđuju činjenice koje su važne za donošenje zakonite odluke, došle su odredbe člana 15. stav 2. i 3. novog Zakonika iz kojih izlazi da je teret dokazivanja samo na tužiocu, i da sud izvodi dokaze, po pravilu, samo na predlog stranaka. Odredba o dužnosti suda da sa jednakom pažnjom ispituje i utvrđuje, kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i činjenice koje mu idu u korist potpuno je izostavljena. Tako izgleda da je teret dokazivanja pomeren sa suda i da pada isključivo na tužioca. Sud je oslobođen odgovornosti za utvrđeno činjenično stanje, kao u čistom optužnom postupku, i tu odgovornost više ne deli sa tužiocem. Ako sud smatra da dokazi potrebni za utvrđivanje činjeničnog stanja nedostaju, može naložiti strankama da predlože dopunske dokaze, a samo izuzetno, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio, može sam odrediti da se takvi dokazi izvedu (član 15. stav 4). Kad to čini, sud izvodi dokaze po službenoj dužnosti, i oni mogu biti dokaz i za optužbu. Međutim, to sud radi samo izuzetno, a u Zakoniku stoji da u tim slučajevima on samo može, a ne i da je dužan da izvodi dokaze po službenoj dužnosti.

    I pored toga, u članu 16. stav 4. stoji da svoju presudu sud može zasnovati samo na činjenicama u čije je postojanje uveren sa obeležjem izvesnosti, a prema odredbi člana 440. stav 2. pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, kao osnov za izjavljivanje žalbe protiv presude, postoji ako je sud neku odlučnu činjenicu koja je predmet dokazivanja pogrešno utvrdio ili je nije utvrdio. Presuda se u tom slučaju ukida. Time je ipak ustanovljena procesna sankcija koja pretpostavlja odgovornost sudije za utvrđivanje činjenica u krivičnom postupku. Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da pojam tereta dokazivanja

    Zakonik ne shvata u smislu koji postoji u čistom optužnom krivičnom postupku i da odgovornost sudije za dokaze nije potpuno ukinuta. I na osnovu drugih odredaba Zakonika može se zaključiti da je delatnost usmerena na utvrđivanje istinitog činjeničnog stanja ostala važan zadatak krivičnog postupka i da u vršenju te delatnosti i sudija snosi određenu odgovornost. Dokazi se mogu podnositi u svakom stadijumu postupka, čak i u pravnim lekovima, pa i posle pravnosnažnosti presude. Okrivljenom se posebno mora omogućiti da stavljanjem dokaznih predloga i iznošenjem odbrane pobija tužbu. Dokazi se cene po slobodnom uverenju sudije, a ne po formalnim zakonskim pravilima. Sud nije vezan priznanjem okrivljenog, već ga mora proveriti izvođenjem drugih dokaza, i prihvatiti samo ako ga ubeđuje i slaže se sa drugim dokazima. Iz tih odredaba Zakonika izlazi da za utvrđeno činjenično stanje odgovornost snosi i sud, a ne samo stranke, iako je odgovornost tužioca primarna. Teret dokazivanja ne leži na okrivljenom, osim izuzetno (član 172. stav 4. i član 176. Krivičnog zakonika i član 32. i dr. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela).

  4. Kontrola optužnice. – Optužnica je akt jednog posebnog organa pravosudno-izvršne, a ne sudske vlasti i zbog toga ona ne sme da stupi na pravnu snagu i da proizvede pravne posledice bez prethodne sudske kontrole. Pitanje je samo na koji način tu kontrolu treba obaviti. Moguća su dva rešenja toga pitanja. Prema prvom, osnovanost svake podnete optužbe ispituje sud po službenoj dužnosti. Na osnovu toga ispitivanja, određeni sudski organ odlučuje da li će okrivljeni biti zaista optužen i izveden pred sud ili će se započeti postupak obustaviti. Prema drugom rešenju, optužba se ne ispituje po službenoj dužnosti suda, već samo ako to okrivljeni traži. Njemu je dato posebno pravno sredstvo, prigovor protiv optužnice, koje koristi po svom nahođenju, ako smatra da podignuta optužnica ima neki nedostatak ili da je neosnovana. Ispitivanja optužnice nema bez inicijative okrivljenog. Oba rešenja imaju određene nedostatke teorijske i praktične prirode. Ispitivanje optužnice po službenoj dužnosti suda nije u skladu sa optužnim načelom, osim što labavi odgovornost javnog tužioca i usporava krivični postupak jer se u tom slučaju sudovi zatrpavaju ogromnom količinom posla, koji po svojoj prirodi i nije sudski posao i za koji se, u većini slučajeva pokaže da je rađen nepotrebno jer se na kraju utvrdi da je većina podignutih optužnica osnovana. Drugo rešenje se kritikuje zbog mogućih zloupotreba jer omogućuje razvlačenje postupka, a kontrolu optužnice može da učini potpuno neefikasnom. Ulaganjem prigovora protiv svih optužnica okrivljeni i njihovi branioci mogli bi da zatrpaju sudove nepotrebnim poslom kao i u sistemu ispitivanja optužnice po službenoj dužnosti suda, a neulaganjem prigovora, uglavnom iz taktičkih razloga, da ostave optužbu bez ikakve prethodne sudske kontrole. Zakonik o krivičnom postupku iz 2001. godine kao i svi njegovi prethodnici poznavao je kontrolu optužnice po prigovoru okrivljenog. Novi Zakonik je prihvatio drugi sistem, tj. kontrolu svake podignute optužnice po službenoj dužnosti suda. Ostaje nam da vidimo da li će ova promena doneti bilo kakve koristi u odnosu na dosadašnje stanje. Kakve će rezultate ta promena dati nisu imali u vidu ni njeni autori, jer nisu imali nikakvog oslonaca u prethodno sprovedenim istraživanjima, već su se rukovodili isključivo svojim ličnim utiskom. Zakonom je predviđeno da se optužnica ispituje u sednici vanraspravnog veća, bez ikakvog učešća stranaka i da se o njenoj osnovanosti odlučuje na osnovu spisa. U takvom postupku moguće je da se ispitivanje osnovanosti optužbe pretvori u rutinski posao veća, slično kao što je to bilo i kad je ta kontrola vršena povodom prigovora okrivljenog.

  5. Sporazumevanja javnog tužioca sa osumnjičenim, okrivljenim ili osuđenim. – Zakonik je predvideo mogućnost da javni tužilac sa osumnjičenim ili okrivljenim sklopi neki od više različitih sporazuma kojim se ta dva subjekta uzajamno obavezuju na neku činidbu, odnosno ustupak da bi se izbegao ili olakšao krivični sudski postupak. Ti sporazumi predstavljaju izuzetke od načela legaliteta krivičnog gonjenja i imaju cilj racionalizaciju krivičnog pravosuđa, rasterećenje sudova i pronalaženje efikasnijih i humanijih mera socijalnog i pravnog reagovanja prema učiniocima krivičnih dela. Iako se teorijski mogu argumentovano osporavati, slične ustanove danas su prihvaćena u mnogim evropskim zakonodavstvima. Pored sporazuma kojim se javni tužilac obavezuje da će odbaciti krivičnu prijavu i izostaviti krivično gonjenje osumnjičenog ako u određenom roku izvrši određenu obavezu (član 283), novi Zakonik je preuzeo i druge ranije uvedene sporazume i u odredbama o njima izvršio određene izmene:

    a) Sporazum o priznanju krivičnog dela. – Zakonom o izmenama i dopunama iz 2009. godine u Zakonik su unete odredbe o sporazumu o priznanju krivice koje je sa izvesnim izmenama i pod nazivom sporazum o priznanju krivičnog dela zadržao i Zakonik iz 2011. godine (čl. 313–319). Javni tužilac i okrivljeni, na inicijativu jedne ili druge strane, mogu da zaključe sporazum o priznanju krivičnog dela. Ustanova je preuzeta iz američkog krivičnog postupka sa ciljem da se izbegavanjem dokazivanja i ubrzanjem postupka rasterete krivični sudovi koji su postali zatrpani ogromnom količinom predmeta čiji se broj neprestano povećava. Sporazum se može zaključiti za bilo koje krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti javnog tužioca (prema ZKP/2001 samo za krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora do 12 godina). Okrivljeni treba da prizna krivično delo koje mu se stavlja na teret i da eventualno prihvati i neke druge obaveze (da vrati imovinsku korist i imovinu stečenu krivičnim delom, da ispuni imovinskopravni zahtev i ispuni obavezu iz člana 283. stav 1. koju mu tužilac odredi), a javni tužilac mu za uzvrat čini neku od pogodnosti predviđenih u članu 314. (odustaje od gonjenja za neko drugo krivično delo okrivljenog, prihvata izricanje blaže sankcije i pristaje na popust u troškovima krivičnog postupka). Javni tužilac nema apsolutnu slobodu pregovaranja uopšte, ni u pogledu pojedinih pitanja. On bi morao da oceni okolnosti slučaja i da svoj postupak obrazloži kao što čini u slučaju svake druge odluke koja se zasniva na principu celishodnosti.

    O sporazumu odlučuje sudija pojedinac (tj. sudija za prethodni postupak ili predsednik veća) na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac. Ako prihvati sporazum sudija donosi presudu kojom se okrivljeni oglašava krivim. U svakom slučaju izbegava se sazivanje veća i suđenje na glavnom pretresu (u SAD još i čitav postupak pred porotnim sudom).

    b) Sporazum o svedočenju okrivljenog (čl. 320–326). – Kad je u pitanju krivično delo za čije je gonjenje nadležno Tužilaštvo za organizovani kriminal ili Tužilaštvo za ratne zločine okrivljeni u krivičnom postupku može istovremeno da stekne i procesni položaj svedoka. Prema ZKP/2001 takav okrivljeni se nazivao svedokom saradnikom, a u novom zakoniku ime mu nije precizno i dosledno određeno. U više odredaba Zakonika naziva se „okrivljeni saradnik“, ali taj je naziv problematičan jer se saradnja ne može tražiti i očekivati od okrivljenog, a može od svedoka. S obzirom na odredbe koje se na njega odnose, najtačnije bi bilo da se nazove „okrivljeni kao svedok“.

    Okrivljeni kao svedok je onaj okrivljeni koji se u posebnom postupku, odlukom suda i pod određenim uslovima, na osnovu prethodno postignutog sporazuma između njega i javnog tužioca, privremeno prevodi u status svedoka, uz obavezu davanja istinitog svedočkog iskaza u zamenu za određene pogodnosti, koje se prema članu 321. stav 1. tač. 3. i 4. mogu odnositi na vrstu i meru kazne ili druge krivične sankcije koja će biti izrečena, oslobođenje od kazne, odustanak javnog tužioca od krivičnog gonjenja i odluku o troškovima postupka. Sporazum sadrži i druge odredbe, obavezne ili samo moguće koje, međutim, ne predstavljaju pogodnost, već obavezu za okrivljenog (oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom, ispunjenje imovinskopravnog zahteva ako je podnet itd.). Reč je o jednoj vrsti oprosta krivice ili kazne, u celini ili delimično, na osnovu sporazuma koji javni tužilac postigne sa okrivljenim, da bi omogućio ili olakšao krivično gonjenje i dokazivanje krivičnih dela koja bi se bez tog dokaza teško otkrivala i dokazivala.

    v) Sporazum o svedočenju osuđenog. – Osim sporazuma o svedočenju sa okrivljenim protiv koga se vodi krivični postupak (član 320), prema odredbama člana 327, javni tužilac pod istim uslovima može da sklopi sporazum o svedočenju i sa već pravnosnažno osuđenim licem (Zakonik ne kaže za koje krivično delo). Sporazum se ne može sklopiti sa pravnosnažno osuđenim organizatorom kriminalne grupe i osuđenim na kaznu zatvora od četrdeset godina (član 327. stav 2).

    Javni tužilac i osuđenik po ovom osnovu mogu se dogovoriti o dve povlastice: da kazna koja je osuđenom izrečena pravnosnažnom presudom bude zamenjena blažom vrstom ili manjom merom kazne, odnosno povoljnijom vrstom krivične sankcije umesto kazne, ili oslobođenjem od kazne. Sporazumom javni tužilac se obavezuje da u roku od 30 dana od dana u kome bude izrečena osuđujuća presuda u postupku u kome je osuđeni dao svedočki iskaz, u korist osuđenog svedoka pokrene postupak za ublažavanje kazne po članu 557. Ako postupak u kome je osuđeni dao svedočki iskaz bude okončan drugom vrstom presude (kojom se optužba odbija ili oslobađajućom presudom) postupak za ublažavanje kazne se ne pokreće, iako je osuđeni kao svedok ispunio obavezu predviđenu sporazumom.

  6. Novi režim nastupanja supsidijarne tužbe. – Za razliku od ZKP/2001 (i svih ranijih jugoslovenskih zakona o krivičnom postupku) koji je predviđao mogućnost nastupanja supsidijarne tužbe uvek kad javni tužilac izrazi stav da neće da vrši krivično gonjenje, ne samo odustankom od gonjenja u već pokrenutom postupku, već i odbacivanjem krivične prijave pre pokretanja postupka, aktuelni Zakonik je supsidijarnu tužbu ograničio na deo postupka od potvrđivanja optužnice, dakle, na sudski krivični postupak. Prema Zakoniku, supsidijarna tužba može da nastupi kad javni tužilac u sudskom postupku koji je pokrenut po njegovom zahtevu odustane od daljeg gonjenja posle potvrđivanja optužnice (pre glavnog pretresa, na glavnom pretresu ili na pretresu pred drugostepenim sudom) – član 52. Te tužbe nema u prethodnom nesudskom krivičnom postupku, istražnom i predistražnom. Ako nadležni javni tužilac odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od optužnice pre nego što ona bude potvrđena, kontrola osnovanosti njegovog postupka ne vrši se putem supsidijarne tužbe, već od strane neposredno višeg javnog tužioca kome u tim slučajevima oštećeni ima pravo da podnese prigovor (član 51). Tako je Zakonikom uveden kombinovani sistem kontrole rada javnog tužioca: interna kontrola od strane neposredno višeg javnog tužioca po prigovoru oštećenog u jednom delu postupka (do potvrđivanja optužnice) i eksterna kontrola od strane oštećenog kao tužioca u drugom delu postupka (posle potvrđivanja optužnice).

    Ako oštećeni da izjavu da preuzima krivično gonjenje on automatski postaje tužilac i sud će tada odrediti, odnosno nastaviti glavni pretres po potvrđenoj optužnici koju je podneo javni tužilac, bez ikakvih daljih uslova. Tu optužnicu oštećeni kao tužilac može na glavnom pretresu izmeniti ili zameniti novom optužnicom pod uslovima iz člana 409.

    U glavi XX Zakonika, koja se odnosi na skraćeni postupak, nije određeno kad u tom postupku nastupa supsidijarna tužba, iako je posebna odredba o tome pitanju bila neophodna jer u skraćenom postupku nema ni optužnice ni potvrđivanja optužnice, da bi bila dovoljna odredba člana 52. stav 1. Zbog toga momenat od koga nastupa supsidijarna tužba u skraćenom postupku mora biti određen po analogiji. Mislimo da bi pravo na preuzimanje gonjenja u skraćenom postupku oštećenom trebalo da pripadne u slučaju ako javni tužilac odustane od podnetog optužnog predloga posle zakazivanja glavnog pretresa. Do zakazivanja glavnog pretresa sudija je obavio ispitivanje optužnog predloga po članu 501, pa se može reći da je optužba postala pravnosnažna.

  7. Nove odredbe o veštačenju.a) Pored prava da predlažu veštačenje i veštake stranke imaju i pravo da izaberu sebi stručnog savetnika uvek kad organ postupka odredi veštačenje (član 125). To pravo pripada strankama bez obzira na to da li je veštak određen po službenoj dužnosti ili po predlogu suprotne stranke. Ne bi imalo mnogo smisla da stručnog svetnika angažuje ona stranka po čijem je predlogu naređeno veštačenje i određen veštak kome je veštačenje povereno, iako bi prema stavu 2. člana 125. i to dolazilo u obzir. Javni tužilac je do podizanja optužnice organ postupka, pa stručnog svetnika može da ima samo posle podizanja optužnice, ali malo je verovatno da će ga i tada angažovati. Stručni savetnik stranke mora da ima iste kvalifikacije kao i veštak. Slobodno izabrani savetnik ni po pravilu ne mora biti uzet sa liste sudskih veštaka. Stručnog savetnika na teret budžetskih sredstava (član 125. stav 3) može dobiti samo okrivljeni i oštećeni kao tužilac. Uslovi su isti oni koji su predviđeni za postavljanje punomoćnika oštećenom kao tužiocu (član 59) i branioca siromašnom okrivljenom (član 77. stav 1): da se radi o krivičnom delu za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine, a ako to nalažu razlozi pravičnosti i u drugim slučajevima – član 77. stav 1. (prema članu 59. stav 1. čija je shodna primena u stavu 3. isto tako predviđena reč je o delu za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina); da okrivljeni ili oštećeni kao tužilac ne može da snosi troškove stručnog savetnika i da je imenovanje savetnika u interesu postupka. O postavljanju stručnog savetnika odlučuje sudija za prethodni postupak ili predsednik veća za glavni pretres, odnosno sudija pojedinac, a savetnika postavlja predsednik suda pred kojim se vodi postupak redosledom sa spiska stalnih sudskih veštaka u tom sudu. Stručni savetnik može da prisustvuje veštačenju kojem imaju pravo da prisustvuju okrivljeni i njegov branilac (član 126. stav 1). Razlika između veštaka i stručnog savetnika je u tome što stručni savetnik organima postupka ne podnosi nalaz i mišljenje, već samo ukazuje na nedostake u nalazu i mišljenju veštaka koga je odredio sud. Stručni savetnik se ispituje o predmetu veštačenja i tada ima priliku da izloži svoj nalaz i svoje mišljenje, ali njegov iskaz ni tada nema procesnu formu nalaza i mišljenja veštaka. Taj iskaz ima dokaznu snagu i sudija se u obrazloženju presude na njega može pozvati. Zakletva stručnog savetnika je slična zakletvi veštaka. Savetnik se ne zaklinje da će veštačiti, već da će dati iskaz. On u svojoj zakletvi ne obećava da će tačno i potpuno izneti svoj nalaz i mišljenje, što treba tumačiti tako da nije dužan da u postupku iskazuje na štetu stranke koja ga je angažovala, odnosno kojoj je postavljen. On je dužan da stranci pruži pomoć (član 126. stav 4), a ne da radi na njenu štetu. On ne sme da radi ni na štetu postupka, ali to ne znači da je dužan da sarađuje sa organima postupka.

    b) Odredba člana 117. stav 4. prema kojoj organ postupka može zahtevati da okrivljeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac koji predlože veštačenje unapred predujme troškovi veštačenja, predstavlja odstupanje od pravila predviđenog u stavu 2. člana 261. da se troškovi za veštake u postupku zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti isplaćuju iz sredstava organa postupka unapred, a kasnije naplaćuju od lica koja su dužna da ih naknade. Pravilo ostaje kad su u pitanju troškovi za svedoke, stručne savetnike, prevodioce i tumače koji se isto tako određuju po predlogu stranaka. Odredba predstavlja odstupanje i od pravila da oštećeni kao tužilac ima prava kao i javni tužilac, osim onih koja javnom tužiocu pripadaju kao državnom organu (član 58. stav 2).

  8. Skraćeni postupci. – Glava XX trećeg dela Zakonika posvećena je skraćenom postupku, ili tačnije skraćenim postupcima kojih sada ima tri. U odeljku prvom te glave (čl. 495. do 518), pod neadekvatnim naslovom „Opšte odredbe“, date su diferencijalne odredbe za „pravi“ skraćeni postupak, koji ćemo uslovno nazvati potpuni skraćeni postupak, a u druga dva odeljka odredbe o dve varijante toga postupka: a) skraćeni postupak u kome se drži ročište za izricanje krivične sankcije (član 512. do 518) i b) skraćeni postupak u kome se izriče sudska opomena (čl. 519. i 520).

    a) Prema članu 495. skraćeni postupak se vodi pred sudom koji sudi u prvom stepenu (svejedno da li pred osnovnim ili višim), za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili zatvor do osam godina. (Kad su u pitanju krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi tu ne spadaju samo dva krivična dela: teška krađa i prevara izvršena prema bračnom drugu ili bliskom srodniku za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, jer je za njih predviđena kazna zatvora do deset godina – član 204. stav 3. i član 208. stav 4. KZ, pa se o privatnoj tužbi u tim slučajevima odlučuje u opštem krivičnom postupku.) U skraćenom postupku se primenjuju posebne odredbe čl. 496 – 520, a ako tim odredbama za određeno procesno pitanje nije ništa posebno propisano, primenjuju se shodno odredbe koje važe za opšti krivični postupak. Osim što je tim postupkom obuhvaćen mnogo veći broj krivičnih dela za koja su predviđene teške zatvorske kazne (do osam godina, a izuzetno i strože) u njemu je izvršeno i nekoliko drugih značajnih izmena. Pretpostavke za održavanje glavnog pretresa su iste kao u opštem postupku uz samo jednu razliku: moguće je suđenje u odsustvu nedošavšeg okrivljenog ako se postupak vodi za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, pod uslovima koji su bili predviđeni i u ZKP/2001. U odsustvu tužioca, uključujući i javnog, taj se postupak više ne može voditi. Skraćeni postupak uvek vodi sudija pojedinac, nikada veće (član 22. stav 1). Ako optuženi prizna izvršenje krivičnog dela pre početka dokaznog postupka, sudija mu može izreći najviše do tri godine zatvora za krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora do pet godina, odnosno najviše do pet godina zatvora za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do osam godina (član 508).


    Širenje skraćenog postupka na krivična dela za koja je predviđena zatvorska kazna do osam godina dovešće do toga da će ta forma krivičnog postupka postati dominantna u sudskoj praksi. Krivična suđenja će se po pravilu odvijati u tom postupku, a samo izuzetno u opštem krivičnom postupku. U vreme kad je uvođen, skraćeni postupak se opravdavao manjim značajem krivičnih dela kojima je bio namenjen. Složena procedura koja je neophodna za teška krivična dela pokazuje se suvišnom kod lakših i manje složenih krivičnih dela. Ta argumentacija bila je prihvatljiva sve dok je zakonik predviđao da se u skraćenom postupku sudi za jednostavne i lake krivične slučajeve za koje je propisana novčana kazna ili zatvor do jedne godine, pa čak i kad je granica zatvorske kazne povećana na tri godine, ali ta argumentacija je teško održiva od kad je granica pomerena na osam godina zatvora. Više se ne može tvrditi da se u skraćenom postupku sudi za laka i jednostavna krivična dela, niti da se taj postupak vodi izuzetno. Upravo obrnuto, opšti postupak je u sudskoj praksi danas postao izuzetna, a skraćeni postupak redovna forma krivičnog postupka.

    b) Kad su u pitanju krivična dela za koja se može izreći novčana kazna ili zatvor do pet godina skraćeni postupak se može svesti na ročište za izricanje krivične sankcija (čl. 512–518). Po zahtevu javnog tužioca sudija može zakazati ročište za izricanje krivične sankcije umesto ročišta za glavni pretres i na tom ročištu izreći osuđujuću presudu ako se optuženi saglasi sa vrstom i merom krivične sankcije koju je predložio javni tužilac, a ako optuženi nije prisutan i bez njegove saglasnosti, uz mogućnost da u tom slučaju podnese prigovor protiv presude koji, ako je blagovremen i dozvoljen, izaziva zakazivanje glavnog pretresa i redovno suđenje.

    Ovom varijantom skraćenog postupka izbegava se glavni pretres i žalbeni postupak, za razliku od potpunog skraćenog postupka u kome se izbegava samo istraga. Kao i potpuni skraćeni postupak i ova njegova varijanta zasniva se na ideji o uprošćavanju i racionalizaciji krivičnog postupka i njegovom prilagođavanju prirodi predmeta suđenja, da bi se su¬dilo brže i uspešnije, a podjednako dobro i sigurno kao u potpunom kri¬vičnom postupku. Umesto na mnogo složenijem glavnom pretresu, stvar se presuđuje na jednostavnijem i neformalnijem posebnom ročištu pred sudijom koji bi sudio i na glavnom pretresu. Javnost sa ročišta nije isključena, a dokazi se ne izvode, osim onih od kojih zavisi izricanje krivične sankcije.

    v) U skraćenom postupku koji se vodi za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili zatvor do jedne godine, a izuzetno i do tri godine (član 77. KZ) može se izreći sudska opomena. Sudska opomena se može izreći u skraćenom postupku na glavnom pretresu ili na ročištu za izricanje krivične sankcije. Ta se krivična sankcija prema novom Zakoniku izriče presudom, a ne rešenjem kao što je bilo prema ZKP/2001.

  9. Postupak za dela organizovanog kriminala. – Za krivična dela organizovanog kriminala, ratne zločine, korupciju i druga teška krivična dela u ZKP/2001 bili su predviđeni posebni postupci (gl. XXIXa, čl. 504a–504ć). U njima su bila predviđena značajna odstupanja od pravila opšteg postupka, naročito u pogledu otkrivanja i dokazivanja tih izuzetno opasnih krivičnih dela. U novom Zakoniku tih posebnih postupaka više nema, ali su ostale posebne odredbe koje se primenjuju u postupcima za ta krivična dela, na primer, odredbe o posebnim dokaznim radnjama (čl. 161. do 187) i posebni propisi o organizaciji državnih organa (policije, javnog tužioca i suda) nadležnih za krivično gonjenje i suđenje učiniocima tih krivičnih dela. U svim drugim pitanjima, za koja u zakoniku ili posebnom zakonu nisu predviđena posebna rešenja, u postupku za ta krivična dela primenjuju se odredbe koje važe za opšti krivični postupak.

  10. Ostale važnije promene u odnosu na ZKP/2001. – Osim napred prikazanih, novi Zakonik sadrži i mnoge druge novine. Pomenućemo neke od važnijih.
    1. U članu 10. stav 3. tač. 1. i 2. stoji: Ako je nekim propisom predviđeno da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje neke slobode ili nekog prava, to ograničenje nastupa od potvrđivanja optužnice u opštem postupku, a od određivanja glavnog pretresa ili ročišta za izricanje krivične sankcije u skraćenom postupku. Prema ZKP/2001 te posledice su u slučaju skraćenog postupka nastupale od donošenja osuđujuće presude. Izmena je usledila zbog širenja skraćenog postupka na teška krivična dela za koja je predviđena kazna do osam godina zatvora, ali je ipak neopravdana, pa čak i opasna, jer veoma ozbiljne posledice (npr. gubitak radnog mesta) mogu da nastupe zakazivanjem glavnog pretresa i za neko bagatelno krivično delo koje se goni po privatnoj tužbi.

    2. U slučaju objektivnog koneksiteta mesna nadležnost zavisi od vrste saučesni¬štva saokrivljenih. Ako su oni saizvršioci, a radnje su preduzeli na područjima više sudova, nadležan je sud na čijoj je teritoriji prvo započet postupak (član 33. stav 3. ZKP/2001), tj. može se suditi u bilo kojem sudu koji je redovno nadležan za nekog od saizvršilaca, a ako su jedni izvršioci krivičnog dela a drugi saučesnici (podstrekači ili pomagači), svima će suditi sud nadležan za izvršioca (član 33. stav 4. ZKP/2001). Navedene odredbe novi Zakonik, verovatno greškom, nije preuzeo u članu 30. u kome se pored odredaba o spajanju krivičnih stvari nalaze i odredbe o vanrednoj nadležnosti po koneksitetu krivičnih stvari.

    3. Protivtužba koja je prema ZKP/2001 bila moguća samo u slučaju uzajamno izvršenih krivičnih dela uvrede, prema novom Zakoniku biće moguća u slučaju svakog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Izvršena krivična dela ne moraju biti iste vrste.

    4. Zakonik je dobio odredbe o dokazivanju ispravama (član 138. i 139), ali se nije upustio u određivanje pojma tog dokaznog sredstva, niti u specifičnosti dokazivanja pojedinim vrstama isprava, uprkos tome što isprave nastale snimanjima činjenica o krivičnom delu i učiniocu u sudskoj praksi izazivaju ozbiljne probleme za čije bi rešavanje zakonodavac trebalo da predvidi barem najopštija uputstva.

    5. U odredbama o jemstvu ima više izmena. Najvažnije su: a) da jemstvo mogu predložiti, ne samo okrivljeni, branilac i lice koje nudi jemstvo, već i tužilac, ne samo javni nego i ostali, a može ga odrediti i sud bez ičijeg predloga (član 204. st. 1. i 2). Odredba je neobična jer se jemstvo sastoji u prihvatanju jedne imovinskopravne obaveze, pa ga ne može biti bez saglasnosti jemca koji tu obavezu treba da preuzme, a ni bez saglasnosti okrivljenog koji treba da obeća da će biti na raspolaganju organima postupka; b) Do sada je jemstvo bilo garancija da se okrivljeni neće kriti ili pobeći i njime je mogao da bude zamenjen samo pritvor koji je trebalo odrediti ili je određen po tom osnovu. U novom Zakoniku je tome dodato da se jemstvo može odrediti i kao garancija da okrivljeni neće izbegavati dolazak na glavni pretres i zbog postojanja razloga za određivanje pritvora propisanih u članu 211. stav 1. tačka 4, tj. prema okrivljenom koji odgovara za teško krivično delo (za koje je predviđena kazna preko 10 godina zatvora ili teža kazna, odnosno preko pet godina u slučaju krivičnog dela sa elementima nasilja), ili mu je izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a delo je po načinu izvršenja ili težini posledice izazvalo uznemirenje javnosti koje može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka. Odredba se iz više razloga ne slaže sa prirodom ustanove jemstva (ne vidi se zašto se daje jemstvo), osim što je i sam pritvorski osnov pogrešan (vidi komentare o osnovima pritvora).

    6. Od promena izvršenih u odredbama o pritvoru ukazaćemo na dve: a) dosadašnja dva pritvorska osnova, opasnost od bekstva i izbegavanje dolaska na glavni pretres, spojena su u jedan, tako da nova odredba člana 211. stav 1. tačka 1. glasi: „ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva“. Ovo spajanje će izazvati određene teškoće u sudskoj praksi jer je izbegavanje dolaska na glavni pretres ovde prikazano kao okolnost koja ukazuje na opasnost od bekstva i kao takvu biće je potrebno dokazivati, a to su dve potpuno različite situacije. b) Četvrti pritvorski osnov (član 211. stav 1. tačka 4) koji je nastao spajanjem dva posebna osnova iz ZKP/2001 i koji u jednom delu te odredbe glasi: „…ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna…“ ne slaže se sa uvodnom rečenicom tog člana: „Pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo“ jer se presuda ne zasniva na osnovanoj sumnji nego na izvesnosti u pogledu relevantnih činjenica.

    7. Odredbe o dostavljanju (čl. 242. do 251) maksimalno su pojednostavljene. Pored ostalog, ukinuta je tzv. lična dostava koju je poznavao ZKP/2001. Fiktivnim dostavljanjem, koje se sastoji u isticanju pismena na oglasnoj tabli suda ili na internet stranici organa postupka ako neposredna predaja nije moguća, smatra se da je dostavljanje propisno izvršeno. Prema Zakonu o prekršajima maloletniku se ne mogu dostavljati pismena isticanjem na oglasnu tablu suda (član 293. stav 3).

    8. Zakonik je predvideo pravo oštećenog (ne svakog podnosioca imovinskopravnog zahteva) da se žali protiv odluke suda „o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu“ (član 50. stav 1. tačka 10. i član 433. stav 4). Teško je zamisliti da će oštećeni (odnosno podnosilac zahteva) u slučaju dosuđenog imovinskopravnog zahteva ikada imati konkretan pravni interes za izjavljivanje žalbe. Ako mu je zahtev usvojen samo delimično sa ostatkom se upućuje na parnični postupak, a ta odluka krivičnog suda se po prirodi stvari ne može pobijati pravnim lekovima.

    9. U Zakoniku je predviđena mogućnost da predsednik veća pre glavnog pretresa održi pripremno ročište (čl. 345. do 352). Međutim, neka mnogo važnija ročišta u istrazi i postupku stavljanja pod optužbu (dokazno ročište i ročište za ispitivanje optužnice) u Zakoniku nisu predviđena.

    10. Odredbe člana 393. se odnosi na uvodna izlaganja koja su zamišljena kao prilika za izjašnjenje stranaka i predlaganje dokaza u slučaju da pre glavnog pretresa nije održano pripremno ročište. Uvodne reči imaju prvo tužilac, a potom branilac, a optuženi samo ako se brani sam.

    11. Zapisnici o procesnim radnjama koje su preduzete pre glavnog pretresa i van glavnog pretresa (nalaz i mišljenje veštaka – član 403, iskazi svedoka koji nisu mogli da dođu pred sud ili su dati u istrazi – čl. 406. i 404, zapisnici o uviđaju, pretresanju stana, potvrde o privremeno oduzetim predmetima, isprave – član 405) do sada su se na glavnom pretresu pod određenim uslovima mogli čitati, s tim što je bilo moguće da se njihova sadržine, po oceni veća, i ukratko usmeno izloži (član 336. ZKP/2001). Novi Zakonik predviđa da se na glavnom pretresu vrši upoznavanje sa sadržinom tih dokaza, a to se upoznavanje postiže uvidom ili, ako veće oceni da je to potrebno, tako što će predsednik veća ukratko izneti sadržinu toga materijala ili ga pročitati. Kako se tehnički vrši uvid, kome je dat prioritet u odnosu na preostala dva druga načina upoznavanja, i ko ima pravo na taj uvid u Zakoniku nije objašnjeno.

    12. Uprkos načelu neposrednosti, odloženi glavni pretres ne mora početi iznova, bez obzira na to koliko je dugo odlaganje trajalo, ako se drži pred istim većem. Ni u slučaju promene člana veća glavni pretres ne mora počinjati iznova već se može „izvršiti upoznavanje“ sa sadržinom zapisnika o iskazima koje su svedoci i veštaci ranije dali. Odloženi glavni pretres mora početi iznova samo ako se promenio predsednik veća, ali se ni tada svedoci i veštaci ne moraju ispitivati ponovo ako veće odluči da se izvrši uvod u zapisnike o njihovim iskazima datim na ranijem glavnom pretresu ili da predsednik veća iznese njihovu sadržinu ili da ih pročita (član 388).

    13. Zakonik je uveo rogobatne i ne sasvim tačne skraćene nazive za pojedine vrste presuda kojima se završava krivični postupak („odbijajuća“ umesto presuda kojom se optužba odbija, „osuđujuća“ umesto presuda kojom se optuženi oglašava krivim).

    14. Oslobađajuća presuda ne izriče se i pored utvrđene neuračunljivosti optuženog, koja po KZ isključuje krivicu, ako postoje uslovi za primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi ili obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi (član 423 tačka 1). Odredba je problematična iz više razloga, između ostalih, jer nije jasno kako će se krivični postupak u tom slučaju završavati. Ako se u postupku za primenu mere bezbednosti utvrdi opasno stanje okrivljenog, optuženom se izriče mera bezbednosti (član 526. stav 4), a krivični postupak ostaje bez ikakve odluke, osim ako se postupak za izricanje mere bezbednosti shvati kao sastavni deo krivičnog postupka (što on nikako ne može biti jer u tom slučaju nema krivičnog dela). Prema članu 526. stav 2. u postupku za primenu mere bezbednosti izriče se oslobađajuća presuda ako sud utvrdi da postoje razlozi iz člana 423. (dakle, neuračunljivost u vreme izvršenja krivičnog dela), ali to se može odnositi samo na slučaj u kome je postupak za primenu mere bezbednosti pokrenut dok je krivični postupak bio u istrazi (član 308), ne i ako je neuračunljivost utvrđena na glavnom pretresu, jer bi to značilo da se ponovo odlučuje o jednom pitanju o kome je sud odlučio u krivičnom postupku (mada formalno nije doneo nikakvu odluku). U svakom slučaju ove odredbe novog Zakonika nisu u skladu sa odredbama KZ.

    15. I u odredbama koje se odnose na bitne povrede postupka mogu se staviti brojne primedbe. Tako, na primer, apsolutna povreda postupka koja postoji „ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena…“, (član 438. stav 1. tačka 1) neadekvatno je formulisana i potpuno protivrečna odredbama KZ, ili da povreda postoji samo ako je presudu izrekao stvarno nenadležan sud (član 438. stav 1. tačka 2), a da je nema ako je nadležni sud odbacio optužbu nepravilno se proglašavajući stvarno nenadležnim i td. Prevođenje jednog dela dosadašnje apsolutne povrede iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP/2001 u relativnu povredu (član 438. stav 2. tačka 2) izgleda da je bilo potpuno nepotrebno i da će ostati bez ikakvog značaja, jer ako se ta povreda utvrdi presuda se mora ukinuti kao da je apsolutna bez obzira na mesto koje joj je u zakoniku određeno.

    16. Zakonikom je skoro potpuno ukinuto ispitivanje presude po službenoj dužnosti drugostepenog suda sa obrazloženjem da takvo ispitivanje nije svojstveno funkciji suda u adverzijalnom krivičnom postupku. Vidi član 451.

    17. Žalba protiv presude drugostepenog suda prema Zakoniku svedena je samo na slučaj u kome je drugostepeni sud oslobađajuću presudu preinačio u presudu kojom se optuženi oglašava krivim (član 463). Prema ZKP/2001 ta je žalba bila moguća i ako drugostepeni sud izrekne ili potvrdi zatvorsku kaznu od trideset godina ili težu kaznu i ako je na osnovu održanog pretresa utvrdio drugačije činjenično stanje i na njemu zasnovao svoju presudu.

    18. Među zakonske razloge za ponavljanje krivičnog postupka uključena su dva nova: „ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kad je izricana kazna zatvora ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije“ (član 473. stav 1. tačka 6) i „ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi da okrivljenom nije uredno dostavljen poziv za pretres koji je održan u njegovom odsustvu (član 449. stav 3)“ – član 473. stav 1. tačka 7. Te odredbe se ne slažu sa pravnom prirodom ponavljanja krivičnog postupka. Prvi navedeni razlog jeste, u stvari, vanredno ublažavanje kazne, koje je u Zakoniku ugašeno kao samostalan vanredni pravni lek, ali ne i kao vanredni pravni lek uopšte. Osim načelne primedbe, nezgoda ovog rešenja je i u tome što će se i u slučaju zahteva za ublažavanje kazne morati da vodi komplikovani postupak predviđen za ponavljanje postupka umesto mnogo jednostavnijeg i bržeg postupka u kome se o tom pravnom leku do sada odlučivalo. U drugom slučaju, radi se mnogo više o razlogu za zaštitu zakonitosti nego o razlogu za ponavljanje krivičnog postupka.

    19. Zakonik je broj vanrednih pravnih lekova sveo na dva: zahtev za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti, s tim što je vanredno ublažavanje kazne uključeno u ponavljanje postupka. Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude je ukinut, ali je okrivljeni dobio pravo da podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti koji je prestao da bude monopol javnog tužioca (član 493). Okrivljeni taj zahtev može podneti samo preko branioca zbog istih razloga kao i javni tužilac, ali u nekim slučajevima u određenom roku i pod uslovom da je prethodno koristio redovan pravni lek (član 485. st. 3. i 4).

    20. U delu trećem Zakonika pod nazivom „Posebni postupci“ smešteni su svi mogući postupci osim opšteg krivičnog postupka, bez obzira na to da li se radi o posebnim krivičnim postupcima (kao što je npr. skraćeni postupak) ili o posebnim postupcima koji po svojoj pravnoj prirodi nisu krivični, već su samo u vezi sa krivičnim postupkom (npr. postupak raspisivanja poternice ili objave i dr.). Bolja je bila sistematika prethodnog ZKP/2001. u kome su posebni krivični postupci bili odvojeni od posebnih (nekrivičnih) postupaka. Odredbe o posebnim krivičnim postupcima nalazile su se u delu drugom tog Zakonika koji se odnosio na tok krivičnog postupka, a odredbe o posebnim (nekrivičnim) postupcima u trećem delu Zakonika.

U Novom Sadu,

20. oktobra 2013. god.

Prof. dr Momčilo Grubač