SIGNUM TEMPORIS

RATNI ZLOČINI

TRAUMA DVA SVETSKA RATA

Proizvodnja i korišćenje oružja, upotreba sile u međunarodnim odnosima, načini i sredstva ratovanja, humanitarne akcije i pomoć licima ugroženim ratom, bezbednost građana i država, suzbijanje terorizma i kažnjavanje ratnih zločina - sve su to teme koje su u prethodnom dvadesetom veku bile predmet mnogih međunarodnih konferencija, internacionalnih međunarodnih ugovora, kao i regionalnih i međudržavnih bilateralnih sporazuma. Ulaskom u dvadesetprvi vek čovečanstvo ostaje "bogatije" teškom traumom dva svetska rata, ali i svesno da vreme ratova, međunarodnih kriza, izazivanja opšte opasnosti, nekontrolisane upotrebe oružja i ugrožavanja građana i dobara nije prošlo, čak štaviše nenadan razmah međunarodnog terorizma, organizovanog kriminala i razvoj novih vojnih sredstava i tehnologija preti da doba mira pretvori u latentni, tinjajući rat bez topova i vojski, ali sa iznenadnim i masovnim uništenjima i pogubljenjima.

Iz tih razloga međunarodna zajednica, a posebno Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Evropska unija i brojne druge regionalne organizacije, kao i države međusobno, nastoje da preventivno deluju ustanovljenjem odgovarajuće međunarodne pravne regulative koja ima preventivni i odvraćajući karakter, ali isto tako daje osnovu za gonjenje i kažnjavanje kriminalnih dela.

CILJEVI, POSLEDICE I SREDSTVA RATA

Što su savremenija oružja i druga sredstva ratovanja, ratna razaranja su ubojitija i gubici u ljudstvu, pogotovo na strani civilnog stanovništva, veći i pogubniji. U savremenom ratu nema, kao nekada, jasnog razgraničenja između fronta i pozadine, ratom je obuhvaćena ne samo oružana sila, već i celokupno stanovnistvo, privreda i teritorija. Savremena vazduhoplovna tehnika i sofisticirani raketni sistemi mogu da dejstvuju stotinama, pa i hiljadama kilometara u dubini teritorije protivnika tako da savremeni rat ima totalan i opšti karakter. To se vidi već i na primeru dosadašnja dva svetska rata, od kojih je drugi bio daleko masovniji i pogubniji od prvog. U Prvi svetski rat (1914-1918) bilo je uključeno 38 država sa 1,5 milijardi stanovnika. Vođen je na prostoru od 4 miliona kvm, mobilisano je 70 miliona Ijudi i završen je sa 9 miliona žrtava. Drugi svetski rat obuhvatio je 58 država sa 2,106 milijardi stanovnika na prostoru od 30,5 miliona km2, mobilisano je 110 miliona Ijudi, a završen je sa 37 miliona žrtava. (izvor: Enciklopedija Jugoslavije)

Rat između država, po pravilu, nikada nije imao za cilj puko nasilje, nekontrolisano divljanje i uništenje (mada i toga ima), već je bio vođen zbog određenlh političkih, ekonomskih ili drugih ciljeva tj. predstavljao je ,,nastavak politike drugim sredstvima" (Klauzevic: "O ratu", Vojno delo, Beograd, 1951, str.53).

Države su uvek postavljale odgovarajuća ograničenja u primeni sile koja proističu iz moralnih načela, religijskih uverenja, humanih obzira ali i iz bojazni da protivnik ne uzvrati istom merom, odnosno odmazdom, kao i iz potrebe za celishodnim i ekonomičnim trošenjem l upotrebom ratne tehnike i ljudstva. U Haškom pravilniku o zakonima i običajima rata na kopnu, koji je sastavni deo Haške konvencije (IV) iz 1907. godine, predviđeno je da ,,zaraćene strane nemaju neograničeno pravo izbora sredstava borbe protiv neprijatelja" (član 22) i naveden je niz zabrana čije nepridržavanje predstavlja povredu međunarodnog ratnog i humanitamog prava.

RATNO NASILJE I PRAVNA REGULATIVA

Tradicionalno se pravo može podeliti na pravo u doba mira i pravo u doba rata. Nakon izbijanja rata i proglašenja ratnog stanja mirnodopski zakoni, većim ili manjim delom, bivaju suspendovani ili modifikovani, ponekad dolazi do prekida diplomatskih i konzularnih odnosa između država u sukobu, može doći do ograničenja prava i sloboda građana, stupaju na snagu posebni propisi koji često iz osnova menjaju pravni i ekonomski sistem zemlje a u nekim slučajevima može doći i do suspenzije u primeni nekih pravila međunarodnog prava i medunarodnih ugovora (što je doduše ređi slučaj).

Klasična pravila međunarodnog ratnog prava uređuju tri celine: rat na kopnu, rat na moru i rat u vazduhu, i u tom smislu postoje određena pravila, odnosno konvencije. Ova pravila nisu strogo odvojena i zasebna već, u nedostatku drugih, shodno se primenjuju u svim slučajevima. Međutim, u savremenim uslovima ta podela gubi na značaju jer moderna oružja deluju multipleksno i kombinovano u vazduhu, u vodi i na kopnu.

SILENT LEGES INTER ARMA

lako još niko nije uspeo pa pravno reguliše pravila ratovanja i obezbedi da se zaraćene strane tih pravila dosledno pridržavaju, jer staro rimsko pravilo kaže: ,,Silent leges inter arma" tj. da u ratu ćute zakoni (rat je nasilje a nasilje je nespojivo sa zakonom i zakonitošću), humanitamo pravo, ipak, u okviru međunarodnog ratnog prava propisuje minimume humanosti koje je veliki broj zemalja ugradio u svoje unutrašnje zakonodavstvo, a uz to se obavezao odgovarajućim multilateralnim konvencijama na primenu tih minimalnih pravila. Običajna pravila rata na kopnu, na moru i u vazduhu, kao i brojne međunarodne konvencije imaju za cilj da obuzdaju nasilje u ratu i to tako što će se zaraćene strane medusobno i prema neutralnim državama ponašati u skladu sa dva osnovna načela ratovanja: načelom vojne potrebe, koje dozvoljava upotrebu nasilja u minimalnom obimu i intenzitetu koji su potrebni za postizanje ratnog cilja, i načelom humanosti, koje je usmereno na zaštitu života i zdravlja ljudi. I pored unilateralnog prihvatanja ovih civilizovanih načela od strane skoro svih država sveta pokazalo se, nažalost, da te standarde mnoge države različito i na svoj način tumače, što ponekad dovodi do teških zloupotreba ratnog prava i grubog i nepopravljivog kršenja humanitamog prava. Naime, logika rata, pre svega na strani agresora, produbljuje i intenzivira spiralu nasilja koje često izmiče kontroli a ponekad i samo sebi postaje cilj.

U svim ratovima vođenim do sada mnogi učesnici olako su prelazili liniju koja razdvaja dozvoljene vojne mere i dejstva u ratu od ratnih zločina i upotrebe prekomerne vojne sile, a sve na štetu civilnog stanovništva, vojnika, ranjenika, parlamentara, privatne i druge imovine itd., što ih docnije, kad se rat okonča, dovodi pod udar međunarodnog prava i sudske pravde.

ZABRANA RATOVANJA

Interesantan je pokušaj država koje su bile međusobno zaraćene strane u Prvom svetskom ratu, a koje će potom biti protivnice i u Drugom svetskom ratu, da se odreknu prava na rat. U Parizu je 27. avgusta 1928. godine petnaest država (među njima: Nemačka, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države, Francuska, Velika Britanija, Belgija, Poljska) potpisalo Ugovor o odricanju rata - Pariski pakt poznat pod nazivom Brian-Kelogov pakt. Ovaj ugovor stupio je na snagu 24. jula 1929. godine, a do 1939. godine prihvatile su ga 63 države, među njima i Jugoslavija. S obzirom da su ga prihvatile i zemlje koje će potom ustoličiti fašizam i povesti Drugi svetski rat, očigledno je da Brian-Kelogov pakt nije imao uspeha.

Povelja Ujedinjenih nacija (1946) uvodi apsolutnu zabranu vođenja rata kao sredstva za rešavanje sporova između država. U članu 2. tačka 4. Povelje propisana je obaveza svih država da se uzdrže od pretnje silom ili od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti ma koje države. Uz to, u tački 7. istog člana sadržana je zabrana i za Ujedinjene naclje da se upliću u pitanja koja se nalaze strogo u okviru unutrašnje nadležnosti svake države.

MERE I SANKCIJE UJEDINJENIH NACIJA

Ustanovljenje prvobitne Lige naroda, a potom Ujedinjenih nacija, počiva na tezi da je međunarodna bezbednost jedinstvena i nedeljiva jer svaki sukob između država, teritorija ili regija, kao i svako krizno žarište u svetu, potencijalna je pretnja svetskom miri i bezbednosti svih naroda. U cilju očuvanja bezbednosti i mira u svetu Ujedinjene nacije koriste mere političkog, pravnog, ekonomskog, pa i vojnog karaktera.

Povelja UN, koja generalno zabranjuje rat, izuzetno dozvoljava upotrebu sile kad se radi o merama koje preduzima Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, u okviru Glave VII Povelje, kada je u pitanju očuvanje mira i bezbednosli u svetu, kao i kad se radi o merama koje preduzima država u kolektivnoj ili individualnoj samoodbrani, na osnovu člana 51. Povelje. Pored toga što obavezuje države da sporove rešavaju mirnim putem i da se uzdrže od upotrebe sile i pretnje silom, Povelja obavezuje Savet bezbednosti da utvrdi kršenje mira ili akt agresije svojom odlukom uz obavezu država da poštuju i izvrše takve odluke Saveta bezbednosti. Savet bezbednosti može davati preporuke, ali i narediti preduzimanje privremenih mera (obustava vatre, postavljanje demarkacione linije, stvaranje koridora i dr.) u cilju sprečavanja eskalacije određenog sukoba. On takođe, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, može preduzimati razne druge mere: suspenzija ili isključenje iz članstva u UN, nepriznavanje stanja stvorenog nelegalnom upotrebom sile, ekonomska blokada i prekid trgovačkih odnosa, prekid saobraćaja i dr. U vezi s tim, Savet bezbednosti ima ovlašćenje da, u skladu sa glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, preduzme hitne vojne mere koje uključuju i upotrebu sile putem formiranja i upotrebe međunarodnih vojnih snaga. I pored tih pravnoformalnih mogućnosti, do sada se pokazalo da zabranu rata u svetu Ujedinjene nacije ne mogu delotvorno sankcionisati, već ona ima, prvenstveno, značaj moralne i političke preporuke.

MEĐUNARODNA KRIVIČNA ODGOVORNOST

Teška krivična dela protiv ljudi, etničkih skupina pa i celih naroda, rušilačka razaranja gradova, sela, infrastrukture i drugih nevojnih objekata, ogromne materijalne i ekološke štete, nastala kao posledica povrede humanitarnog prava, civilizovanih pravila rata, zločinačkog i organizovanog kriminalnog delovanja vojski, grupa i pojedinaca, zahtevaju njihovo međunarodno sankcionisanje i to ne samo na nacionalnom nego i na nadnacionalnom nivou.

Krajem Drugog svetskog rata civilizovani svet je bio užasnut neopisivim zločinima nacista: holokaust, genocidno konačno rešenje, koncentracioni logori, gasne peći za spaljivanje ljudi, vivo-eksperimenti nad logorašima i dr. Pored vojnog poraza Nemačke i Japana, bilo je neophodno neposredne izvršioce i inspiratore zločina izvesti pred sud i time, pored njihovog kažnjavanja, javno i argumentovano izraziti stav međunarodne zajednice o učinjenim zločinima i ideologiji koja je do njih dovela. Pravnički svet je bio zatečen - ispostavilo se da nema ni međunarodnog suda koji bi mogao postupati u tim stvarima, niti pravila i utvrđenih sankcija za učinioce ratnih zločina.

SUĐENJE ZA ZLOČINE POČINJENE U DRUGOM SVETSKOM RATU (NIRNBERG I TOKIO 1946)

Suđenje nacističkim zločincima, posle Drugog svetskog rata, organizovano je od strane Sila pobednica u Nemačkoj (Nirnberg) i u Japanu (Tokio). U cilju pravnog utemeljenja tog suđenja doneti su pravni akti na osnovu kojih je ono organizovano i sprovedeno: Moskovska deklaracija o odgovornosti za počinjena zverstva, Londonski sporazum o sudskom gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine i Berlinski zakon broj 10, kao i Statut Međunarodnog vojnog suda koji je prvi (privremeni) međunarodni krivični zakonik.

Na poznatom Nirnberškom procesu 1946. godine, utvrđena je odgovornost 22 lica za zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Nirnberškom presudom od 1. oktobra 1946. godine osuđeno je 12 lica na smrtnu kaznu vešanjem, 3 na doživotni zatvor, a 4 na vremenske kazne od deset do dvadeset godina, dok su 3 oslobođena optužbe. Osim ovog, održano je i niz drugih sudenja gde je suđeno ,,manjim" ratnim zločinclma.

Na Tokijskom procesu izrečena je presuda vinovnicima ratnih zločina počinjenih na Dalekom istoku. Procesuirano je 28 lica i osuđeni su glavni japanski ratni zločinci, među njima bivši predsednici japanske vlade, trinaestorica generala i admirala, državni zvaničnici i ideolozi japanskog fašizma.

I pored proteka vremena, ovi akti nisu samo faktografski i istorijski već su i danas svojevrsan primer, upozorenje i pouka, posebno kad se ima u vidu da Nirnberški i Tokijski proces predstavljaju osudu šefova država i visokih državnih funkcionera za učinjene zločine, proklamujući princip individualne krivične odgovornosti bez obzira na politički i državni rang učinilaca krivičnih dela. Generalna skupšina Ujedinjenih nacija potvrdila je načela međunarodnog prava priznata Statutom Nirnberškog suda i presudom tog suda, tako da su ista ugrađena i u savremeni Rimski statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda i postala integralni deo međunarodnog krivičnog prava.

AD HOC MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUDOVI ZA BALKAN I RUANDU

Događaji na Balkanu i u Ruandi, na samom kraju dvadesetog veka, dok još nije bio osnovan stalni Međunarodni krivični sud, uslovili su osnivanje još dva ad hoc međunarodna krivična suda.

Dramatičan raspad jugoslovenske države, praćen ratovima, upotrebom neprimerene vojne sile, nerazumnim zločinima, razaranjima i stradanjem civilnog stanovništva doveo je do ustanovljenja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu SFR Jugoslaviju - Haški Tribunal (osnovan rezolucijama Saveta bezbednosti UN broj 808 od 22. februara 1993. godine i broj 827 od 25. maja 1993. godine).

Takođe, ustanovljen je i Međunarodni tribunal za Ruandu (stvoren Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 955 od 9. novembra 1994. godine) gde je takođe zverski i nekontrolisano vođen građanski i međuetnički rat. U načelu, oba su nadležna da sude zbog ozbiljnih povreda ratnog prava i međunarodnog humanitarnog prava na teritorijama navedenih država. Prvi ima sedište u Hagu (Holandija), a drugi u Aruši (Tanzanija).

Oba suda su osnovale Ujedinjene nacije i pod njihovom su ingerencijom. Ujedinjene nacije potpomažu rad tih sudova i one ih finansiraju.

STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD U HAGU

Pod okriljem Ujedinjenih nacija 17. jula 1998. godine osnovan je Međunarodni krivični sud kao stalna međunarodna sudska institucija za gonjenje i kažnjavanje najtežih krivičnih dela: zločina genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresije. Usvojen je Statut Međunarodnog krivičnog suda, kojim su uređeni nadležnost i funkcionisanje Suda. Stupanjem na snagu Rimskog statuta: 1. jula 2002. godine, stalni Međunarodni krivični sud je otpočeo sa radom...