Signum temporis

Pečat vremena

  • ŠTA JE PROPUSTIO DA KAŽE KLINTON U SREBRENICI 2015
    • Srebrenica, 11. jul 2015. godine

      Bivši američki predsednik Bil Klinton je čovek duboko infiltriran u arhitekturu rata i mira na Balkanu. Od jednih slavljen, od drugih kuđen i prekorevan... I upravo na godišnjicu jednog od najtežih zločina na ovim prostorima, bilo je mesto i vreme da on svojim dignitetom i visokom pozicijom države koju predstavlja, doprinese poravnanju uzavrelog balkanskog tla i proklamuje ideju mira, suživota, tolerancije, uvažavanja i razumevanja, koja će ostati ovde da živi i kad on ode. On je te velike ideje skromno najavio, ali ih nije decidirano naglasio, ne rekavši ono što je trebalo da kaže, a što bi bio melem za izmučeno i ranjivo balkansko biće...

      ŠTA JE PROPUSTIO DA KAŽE KLINTON (U SREBRENICI)

      pa da govori kao Zaratustra Balkana: Dobre misli, dobre reči, dobra dela...

      ...Mi smo danas na srebreničkom stratištu da odamo poštu i izrazimo sućut prema nedužnim žrtvama jednog bezumnog zločina. I još više od toga, da se uzdignemo na još viši nivo ljudskosti – da slavimo i oplakujemo čoveka kao žrtvu, bilo koje da je vere, nacije, boje, pripadnosti ili porekla, jer na ovakvim mestima umire čovek, a umiremo zajedno s njim i svi mi zgroženi činjenicom da pripadnik naše humane vrste može učiniti ovakvo zlodelo.

      Isto tako kao što se ovde u Srebrenici obeležava godišnjica stravičnog zločina počinjenog na ovom terenu, mogli bi smo danas sa istim pijetetom da stojima na humkama Jasenovca, u kragujevačkim Šumaricama ili nedaleko odavde, u Bratuncu, kao i na brojnim drugim zlosrećnim mestima. Svuda su kosti nevinih civilnih žrtava, ceo Balkan je jedno veliko groblje koje konačno treba zatvoriti i prestati sa novim stvarnim i verbalnim smaknućima, u ime ljudske civilizacije koja je na ovom mestu i na celom Balkanu tim činima duboko unižena i osramoćena.

      Narodi ovog regiona: Srbi, Hrvati, Muslimani, Albanci i svi drugi, upućeni su da žive zajedno, u susedstvu, pa čak i u istoj državi. Sve je ovde komplikovano, delikatno i osetljivo kao tanka i još bolna prva koža koja se javlja na dubokoj rani koja zaceljuje, sa rizikom da lako prsne i da se rana ponovo otvori. A ti rizici koji sprečavaju ozdravljenje su svi namerni, slučajni ili neodmereni akti pojedinaca sa Balkana, političara i lošom politikom inficiranih ljudi, ali i nesmotreni, nedovoljno promišljeni i neuviđavni, akti međunarodne zajednice koja se do sada na Balkanu često ponašala kao slon u staklenoj bašti.

      Zato danas, sa ovog mesta, u ime imenih i bezimenih žrtava, apelujem na političare i narode Balkana, verske vođe, kulturne radnike, novinare...i svakog pojedinog čoveka, da otvore novu i definitivnu stranicu pomirenja, suživota i tolerancije, Da u tom cilju zakopaju bojne sekire, odlože i unište svoje ratne trube, i utišaju osvetničke bubnjeve jer ovde svako lako nalazi razloga da se onom drugom sveti, i tako u nedogled. Da prestanu da licitiraju sopstvenim žrtvama i stradanjima jer sve je to besmislena i zaludna spirala koja vodi unazad i podgreva i otvara nove sukobe, frontove i nadgornjavanja u kojima nema pobednika. Apelujem takođe i na međunarodne faktore svih nivoa da dublje uđu u istoriju ovih naroda i njihov nacionalni, duhovni i emotivni profil, i da sa mnogo istančanijim sluhom iskreno i dobronamerno prate i podstiču pomirenje i toleranciju, uzdržavajući se od svakog akta koji na bilo koji način može da uzdigne ili povredi ma koju stranu i ma kog čoveka na ovom trusnom području.

      Mi svi moramo svim snagama da pomognemo mir u ovom delu Evrope. Ali to nije moguće bez naroda Balkana kojima se mora, nakon što se izdvoje i izoluju svi oni koji su činili zločine na ma čijoj strani, ukazati jednako poštovanje, uvažavanje i perspektivnost, bez ponižavanja jednih, a uzdizanja drugih, jer se ova grozomora koja se danas desila jednima, juče desila drugima i tako u beskraj. To sve sa ciljem da se ratoborna jednostranost, nacionalni egoizam, mržnja i ostrašćenost, zamene sazrevanjem jedne široke svesti i konsenzusa da je civilizovan, tolerantan i skladan zajednički život jedini istinski put u budućnost...

  • RATNI ZLOČINI
    • TRAUMA DVA SVETSKA RATA

      Proizvodnja i korišćenje oružja, upotreba sile u međunarodnim odnosima, načini i sredstva ratovanja, humanitarne akcije i pomoć licima ugroženim ratom, bezbednost građana i država, suzbijanje terorizma i kažnjavanje ratnih zločina - sve su to teme koje su u prethodnom dvadesetom veku bile predmet mnogih međunarodnih konferencija, internacionalnih međunarodnih ugovora, kao i regionalnih i međudržavnih bilateralnih sporazuma. Ulaskom u dvadesetprvi vek čovečanstvo ostaje "bogatije" teškom traumom dva svetska rata, ali i svesno da vreme ratova, međunarodnih kriza, izazivanja opšte opasnosti, nekontrolisane upotrebe oružja i ugrožavanja građana i dobara nije prošlo, čak štaviše nenadan razmah međunarodnog terorizma, organizovanog kriminala i razvoj novih vojnih sredstava i tehnologija preti da doba mira pretvori u latentni, tinjajući rat bez topova i vojski, ali sa iznenadnim i masovnim uništenjima i pogubljenjima.

      Iz tih razloga međunarodna zajednica, a posebno Ujedinjene nacije, Savet Evrope, Evropska unija i brojne druge regionalne organizacije, kao i države međusobno, nastoje da preventivno deluju ustanovljenjem odgovarajuće međunarodne pravne regulative koja ima preventivni i odvraćajući karakter, ali isto tako daje osnovu za gonjenje i kažnjavanje kriminalnih dela.

      CILJEVI, POSLEDICE I SREDSTVA RATA

      Što su savremenija oružja i druga sredstva ratovanja, ratna razaranja su ubojitija i gubici u ljudstvu, pogotovo na strani civilnog stanovništva, veći i pogubniji. U savremenom ratu nema, kao nekada, jasnog razgraničenja između fronta i pozadine, ratom je obuhvaćena ne samo oružana sila, već i celokupno stanovnistvo, privreda i teritorija. Savremena vazduhoplovna tehnika i sofisticirani raketni sistemi mogu da dejstvuju stotinama, pa i hiljadama kilometara u dubini teritorije protivnika tako da savremeni rat ima totalan i opšti karakter. To se vidi već i na primeru dosadašnja dva svetska rata, od kojih je drugi bio daleko masovniji i pogubniji od prvog. U Prvi svetski rat (1914-1918) bilo je uključeno 38 država sa 1,5 milijardi stanovnika. Vođen je na prostoru od 4 miliona kvm, mobilisano je 70 miliona Ijudi i završen je sa 9 miliona žrtava. Drugi svetski rat obuhvatio je 58 država sa 2,106 milijardi stanovnika na prostoru od 30,5 miliona km2, mobilisano je 110 miliona Ijudi, a završen je sa 37 miliona žrtava. (izvor: Enciklopedija Jugoslavije)

      Rat između država, po pravilu, nikada nije imao za cilj puko nasilje, nekontrolisano divljanje i uništenje (mada i toga ima), već je bio vođen zbog određenlh političkih, ekonomskih ili drugih ciljeva tj. predstavljao je ,,nastavak politike drugim sredstvima" (Klauzevic: "O ratu", Vojno delo, Beograd, 1951, str.53).

      Države su uvek postavljale odgovarajuća ograničenja u primeni sile koja proističu iz moralnih načela, religijskih uverenja, humanih obzira ali i iz bojazni da protivnik ne uzvrati istom merom, odnosno odmazdom, kao i iz potrebe za celishodnim i ekonomičnim trošenjem l upotrebom ratne tehnike i ljudstva. U Haškom pravilniku o zakonima i običajima rata na kopnu, koji je sastavni deo Haške konvencije (IV) iz 1907. godine, predviđeno je da ,,zaraćene strane nemaju neograničeno pravo izbora sredstava borbe protiv neprijatelja" (član 22) i naveden je niz zabrana čije nepridržavanje predstavlja povredu međunarodnog ratnog i humanitamog prava.

      RATNO NASILJE I PRAVNA REGULATIVA

      Tradicionalno se pravo može podeliti na pravo u doba mira i pravo u doba rata. Nakon izbijanja rata i proglašenja ratnog stanja mirnodopski zakoni, većim ili manjim delom, bivaju suspendovani ili modifikovani, ponekad dolazi do prekida diplomatskih i konzularnih odnosa između država u sukobu, može doći do ograničenja prava i sloboda građana, stupaju na snagu posebni propisi koji često iz osnova menjaju pravni i ekonomski sistem zemlje a u nekim slučajevima može doći i do suspenzije u primeni nekih pravila međunarodnog prava i medunarodnih ugovora (što je doduše ređi slučaj).

      Klasična pravila međunarodnog ratnog prava uređuju tri celine: rat na kopnu, rat na moru i rat u vazduhu, i u tom smislu postoje određena pravila, odnosno konvencije. Ova pravila nisu strogo odvojena i zasebna već, u nedostatku drugih, shodno se primenjuju u svim slučajevima. Međutim, u savremenim uslovima ta podela gubi na značaju jer moderna oružja deluju multipleksno i kombinovano u vazduhu, u vodi i na kopnu.

      SILENT LEGES INTER ARMA

      lako još niko nije uspeo pa pravno reguliše pravila ratovanja i obezbedi da se zaraćene strane tih pravila dosledno pridržavaju, jer staro rimsko pravilo kaže: ,,Silent leges inter arma" tj. da u ratu ćute zakoni (rat je nasilje a nasilje je nespojivo sa zakonom i zakonitošću), humanitamo pravo, ipak, u okviru međunarodnog ratnog prava propisuje minimume humanosti koje je veliki broj zemalja ugradio u svoje unutrašnje zakonodavstvo, a uz to se obavezao odgovarajućim multilateralnim konvencijama na primenu tih minimalnih pravila. Običajna pravila rata na kopnu, na moru i u vazduhu, kao i brojne međunarodne konvencije imaju za cilj da obuzdaju nasilje u ratu i to tako što će se zaraćene strane medusobno i prema neutralnim državama ponašati u skladu sa dva osnovna načela ratovanja: načelom vojne potrebe, koje dozvoljava upotrebu nasilja u minimalnom obimu i intenzitetu koji su potrebni za postizanje ratnog cilja, i načelom humanosti, koje je usmereno na zaštitu života i zdravlja ljudi. I pored unilateralnog prihvatanja ovih civilizovanih načela od strane skoro svih država sveta pokazalo se, nažalost, da te standarde mnoge države različito i na svoj način tumače, što ponekad dovodi do teških zloupotreba ratnog prava i grubog i nepopravljivog kršenja humanitamog prava. Naime, logika rata, pre svega na strani agresora, produbljuje i intenzivira spiralu nasilja koje često izmiče kontroli a ponekad i samo sebi postaje cilj.

      U svim ratovima vođenim do sada mnogi učesnici olako su prelazili liniju koja razdvaja dozvoljene vojne mere i dejstva u ratu od ratnih zločina i upotrebe prekomerne vojne sile, a sve na štetu civilnog stanovništva, vojnika, ranjenika, parlamentara, privatne i druge imovine itd., što ih docnije, kad se rat okonča, dovodi pod udar međunarodnog prava i sudske pravde.

      ZABRANA RATOVANJA

      Interesantan je pokušaj država koje su bile međusobno zaraćene strane u Prvom svetskom ratu, a koje će potom biti protivnice i u Drugom svetskom ratu, da se odreknu prava na rat. U Parizu je 27. avgusta 1928. godine petnaest država (među njima: Nemačka, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države, Francuska, Velika Britanija, Belgija, Poljska) potpisalo Ugovor o odricanju rata - Pariski pakt poznat pod nazivom Brian-Kelogov pakt. Ovaj ugovor stupio je na snagu 24. jula 1929. godine, a do 1939. godine prihvatile su ga 63 države, među njima i Jugoslavija. S obzirom da su ga prihvatile i zemlje koje će potom ustoličiti fašizam i povesti Drugi svetski rat, očigledno je da Brian-Kelogov pakt nije imao uspeha.

      Povelja Ujedinjenih nacija (1946) uvodi apsolutnu zabranu vođenja rata kao sredstva za rešavanje sporova između država. U članu 2. tačka 4. Povelje propisana je obaveza svih država da se uzdrže od pretnje silom ili od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti ma koje države. Uz to, u tački 7. istog člana sadržana je zabrana i za Ujedinjene naclje da se upliću u pitanja koja se nalaze strogo u okviru unutrašnje nadležnosti svake države.

      MERE I SANKCIJE UJEDINJENIH NACIJA

      Ustanovljenje prvobitne Lige naroda, a potom Ujedinjenih nacija, počiva na tezi da je međunarodna bezbednost jedinstvena i nedeljiva jer svaki sukob između država, teritorija ili regija, kao i svako krizno žarište u svetu, potencijalna je pretnja svetskom miri i bezbednosti svih naroda. U cilju očuvanja bezbednosti i mira u svetu Ujedinjene nacije koriste mere političkog, pravnog, ekonomskog, pa i vojnog karaktera.

      Povelja UN, koja generalno zabranjuje rat, izuzetno dozvoljava upotrebu sile kad se radi o merama koje preduzima Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, u okviru Glave VII Povelje, kada je u pitanju očuvanje mira i bezbednosli u svetu, kao i kad se radi o merama koje preduzima država u kolektivnoj ili individualnoj samoodbrani, na osnovu člana 51. Povelje. Pored toga što obavezuje države da sporove rešavaju mirnim putem i da se uzdrže od upotrebe sile i pretnje silom, Povelja obavezuje Savet bezbednosti da utvrdi kršenje mira ili akt agresije svojom odlukom uz obavezu država da poštuju i izvrše takve odluke Saveta bezbednosti. Savet bezbednosti može davati preporuke, ali i narediti preduzimanje privremenih mera (obustava vatre, postavljanje demarkacione linije, stvaranje koridora i dr.) u cilju sprečavanja eskalacije određenog sukoba. On takođe, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, može preduzimati razne druge mere: suspenzija ili isključenje iz članstva u UN, nepriznavanje stanja stvorenog nelegalnom upotrebom sile, ekonomska blokada i prekid trgovačkih odnosa, prekid saobraćaja i dr. U vezi s tim, Savet bezbednosti ima ovlašćenje da, u skladu sa glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, preduzme hitne vojne mere koje uključuju i upotrebu sile putem formiranja i upotrebe međunarodnih vojnih snaga. I pored tih pravnoformalnih mogućnosti, do sada se pokazalo da zabranu rata u svetu Ujedinjene nacije ne mogu delotvorno sankcionisati, već ona ima, prvenstveno, značaj moralne i političke preporuke.

      MEĐUNARODNA KRIVIČNA ODGOVORNOST

      Teška krivična dela protiv ljudi, etničkih skupina pa i celih naroda, rušilačka razaranja gradova, sela, infrastrukture i drugih nevojnih objekata, ogromne materijalne i ekološke štete, nastala kao posledica povrede humanitarnog prava, civilizovanih pravila rata, zločinačkog i organizovanog kriminalnog delovanja vojski, grupa i pojedinaca, zahtevaju njihovo međunarodno sankcionisanje i to ne samo na nacionalnom nego i na nadnacionalnom nivou.

      Krajem Drugog svetskog rata civilizovani svet je bio užasnut neopisivim zločinima nacista: holokaust, genocidno konačno rešenje, koncentracioni logori, gasne peći za spaljivanje ljudi, vivo-eksperimenti nad logorašima i dr. Pored vojnog poraza Nemačke i Japana, bilo je neophodno neposredne izvršioce i inspiratore zločina izvesti pred sud i time, pored njihovog kažnjavanja, javno i argumentovano izraziti stav međunarodne zajednice o učinjenim zločinima i ideologiji koja je do njih dovela. Pravnički svet je bio zatečen - ispostavilo se da nema ni međunarodnog suda koji bi mogao postupati u tim stvarima, niti pravila i utvrđenih sankcija za učinioce ratnih zločina.

      SUĐENJE ZA ZLOČINE POČINJENE U DRUGOM SVETSKOM RATU (NIRNBERG I TOKIO 1946)

      Suđenje nacističkim zločincima, posle Drugog svetskog rata, organizovano je od strane Sila pobednica u Nemačkoj (Nirnberg) i u Japanu (Tokio). U cilju pravnog utemeljenja tog suđenja doneti su pravni akti na osnovu kojih je ono organizovano i sprovedeno: Moskovska deklaracija o odgovornosti za počinjena zverstva, Londonski sporazum o sudskom gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine i Berlinski zakon broj 10, kao i Statut Međunarodnog vojnog suda koji je prvi (privremeni) međunarodni krivični zakonik.

      Na poznatom Nirnberškom procesu 1946. godine, utvrđena je odgovornost 22 lica za zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Nirnberškom presudom od 1. oktobra 1946. godine osuđeno je 12 lica na smrtnu kaznu vešanjem, 3 na doživotni zatvor, a 4 na vremenske kazne od deset do dvadeset godina, dok su 3 oslobođena optužbe. Osim ovog, održano je i niz drugih sudenja gde je suđeno ,,manjim" ratnim zločinclma.

      Na Tokijskom procesu izrečena je presuda vinovnicima ratnih zločina počinjenih na Dalekom istoku. Procesuirano je 28 lica i osuđeni su glavni japanski ratni zločinci, među njima bivši predsednici japanske vlade, trinaestorica generala i admirala, državni zvaničnici i ideolozi japanskog fašizma.

      I pored proteka vremena, ovi akti nisu samo faktografski i istorijski već su i danas svojevrsan primer, upozorenje i pouka, posebno kad se ima u vidu da Nirnberški i Tokijski proces predstavljaju osudu šefova država i visokih državnih funkcionera za učinjene zločine, proklamujući princip individualne krivične odgovornosti bez obzira na politički i državni rang učinilaca krivičnih dela. Generalna skupšina Ujedinjenih nacija potvrdila je načela međunarodnog prava priznata Statutom Nirnberškog suda i presudom tog suda, tako da su ista ugrađena i u savremeni Rimski statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda i postala integralni deo međunarodnog krivičnog prava.

      AD HOC MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUDOVI ZA BALKAN I RUANDU

      Događaji na Balkanu i u Ruandi, na samom kraju dvadesetog veka, dok još nije bio osnovan stalni Međunarodni krivični sud, uslovili su osnivanje još dva ad hoc međunarodna krivična suda.

      Dramatičan raspad jugoslovenske države, praćen ratovima, upotrebom neprimerene vojne sile, nerazumnim zločinima, razaranjima i stradanjem civilnog stanovništva doveo je do ustanovljenja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu SFR Jugoslaviju - Haški Tribunal (osnovan rezolucijama Saveta bezbednosti UN broj 808 od 22. februara 1993. godine i broj 827 od 25. maja 1993. godine).

      Takođe, ustanovljen je i Međunarodni tribunal za Ruandu (stvoren Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 955 od 9. novembra 1994. godine) gde je takođe zverski i nekontrolisano vođen građanski i međuetnički rat. U načelu, oba su nadležna da sude zbog ozbiljnih povreda ratnog prava i međunarodnog humanitarnog prava na teritorijama navedenih država. Prvi ima sedište u Hagu (Holandija), a drugi u Aruši (Tanzanija).

      Oba suda su osnovale Ujedinjene nacije i pod njihovom su ingerencijom. Ujedinjene nacije potpomažu rad tih sudova i one ih finansiraju.

      STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD U HAGU

      Pod okriljem Ujedinjenih nacija 17. jula 1998. godine osnovan je Međunarodni krivični sud kao stalna međunarodna sudska institucija za gonjenje i kažnjavanje najtežih krivičnih dela: zločina genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresije. Usvojen je Statut Međunarodnog krivičnog suda, kojim su uređeni nadležnost i funkcionisanje Suda. Stupanjem na snagu Rimskog statuta: 1. jula 2002. godine, stalni Međunarodni krivični sud je otpočeo sa radom...

  • HAŠKI TRIBUNAL
    • Status i organizacija Tribunala

      MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU

      (MEĐUNARODNI SUD U HAGU - "HAŠKI TRIBUNAL")

      International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia

      Opšta pravila o nadležnosti i kaznama

      Međunarodni krivični sud za bivšu SFR Jugoslaviju ima nadležnost samo nad privatnim licima, a ne nad organizacijama, političkim strankama, administrativnim jedinicama ili drugim pravnim subjektima. U ovom smislu se današnji Tribunal u Hagu razlikuje od Tribunala u Nirnbergu i Tokiju koji su imali nadležnost i nad pojedincima i zločinačkim organizacijama, i od Međunarodnog suda pravde koji ima nadležnost samo nad državama.

      Tribunal ima nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na celokupnoj teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Iako ad hoc sudska instanca, postojanje i rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju nije vremenski ograničeno.

      Maksimalna kazna koja se optuženom može izreći od strane Tribunala je doživotni zatvor.

      Kazne se izdržavaju u jednoj od država koje su potpisale sporazum sa Ujedinjenim nacijama o prihvatu lica kojima je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju izrekao kaznu. Do sada su takvi sporazumi potpisani sa deset država: Norveška, Švedska, Finska, Španija, Italija, Austrija, Francuska, Danska, Nemačka i Velika Britanija.

      Stvarna nadležnost Tribunala

      I. Prema svom Statutu, Međunarodni tribunal u Hagu je stvarno nadležan da krivično goni lica koja su na području bivše SFRJ teško povredila odredbe Ženevskih konvencija, odnosno počinila ili naredila da se počine, protiv lica ili imovine zaštićenih odredbama Ženevskih konvencija od 12. augusta 1949., sledeća krivična dela:

      (a) namerno lišavanje života;

      (b) mučenje ili nečovečno postupanje, uključujući biološke eksperimente;

      (c) namerno nanošenje velikih patnji ili teških povreda tela ili zdravlja;

      (d) uništavanje i oduzimanje imovine širokih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom, a izvedeno je protivpravno i bezobzirno;

      (e) prisiljavanje ratnog zarobljenika ili civila na služenje u snagama neprijateljske sile;

      (f) namerno uskraćivanje prava ratnom zarobljeniku ili civilu na pravičan i redovan sudski postupak;

      (g) protivpravna deportacija ili premeštanje ili protivpravno zatvaranje civila;

      (h) uzimanje civila za taoce.

      II. Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica koja su prekršila zakone i običaje rata. Te povrede uključuju, ali nisu ograničena na:

      - korišćenje otrovnih oružja ili drugih oružja namenjenih za nanošenje nepotrebnih patnji;

      - bezobzirno razaranje gradova, sela ili naselja, ili pustošenje koje nije opravdano vojnom potrebom;

      - napad, ili bombardovanje, bilo kojim sredstvima, nebranjenih gradova, sela, stambenih objekata ili zgrada;

      - zauzimanje, uništavanje ili namerno nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji, dobrotvornim svrhama i obrazovanju, umetnosti i nauci, istorijskim spomenicima i umetničkim i naučnim delima; - pljačkanje javne ili privatne imovine.

      III. Međunarodni sud za bivšu SFRJ je isto tako ovlašćen da krivično goni lica koja su počinila genocid ili bilo koje od dela protiv čovečnosti :

      1. ubijanje pripadnika zajednice;

      2. nanošenje teške telesne ili duševne povrede pripadnicima zajednice;

      3. smišljeno nametanje pripadnicima zajednice životnih uslova sračunatih da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;

      4. uvođenje mera kojima je cilj sprečavanje rađanja unutar određene zajednice;

      5. prisilno premeštanje dece te zajednice u drugu zajednicu.

      Kažnjiva su sledeća krivična dela: genocid, udruživanje radi činjenja genocida, direktno i javno podsticanje na činjenje genocida, pokušaj činjenja genocida i saučesništvo u genocidu. Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica odgovorna za sledeća krivična dela kada su počinjena u oružanom sukobu, bilo međunarodnog bilo unutrašnjeg karaktera, i usmerena protiv bilo kog civilnog stanovništva: ubistvo, istrebljavanje, porobljavanje, deportacija, zatvaranje, mučenje, silovanje, progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi i druga nehumana dela.

      Nadležnost Tribunala u odnosu na domaće pravosuđe

      Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i domaće pravosuđe imaju istovremenu nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na području bivše Jugoslavije. Stoga, Tribunal nema monopol nad zločinima počinjenim na tlu bivše Jugoslavije i domaće pravosuđe ima punu odgovornost da goni počinioce teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava, ne čekajući inicijativu ili optužni akt Tribunala. Međutim, Tribunal ima primat nad domaćim sudovima, te može preuzeti domaće istrage u bilo kojoj fazi ako se pokaže da je to u interesu pravde.

      Kao izuzetak od pravila non bis in idem, licu kome je već suđeno pred domaćim pravosuđem za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava može se nakon toga suditi na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju samo ukoliko:

      - je delo za koje je tom licu suđeno okarakterisano kao obično krivično delo; ili

      - u sudskom procesu pred domaćim sudom nije bilo nepristrasnosti ili nezavisnosti, ili je svrha istrage ili postupka bila da se optuženi zaštiti od međunarodne krivične odgovornosti, ili se krivični postupak nije vodio dovoljno revnosno.

      Pravni dokumenti Haškog tribunala

      Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (izvorni naziv: Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije od 1991. godine) postupa u skladu sa svojim Pravilnikom o postupku i dokazima (Rules of Procedure and Evidence), koji je usvojen 11. februara 1994. godine i do kraja 2004. godine noveliran 35 puta. Ovaj obimni Pravilnik, osim opštih odredaba (čl. 1-7), sadrži i: odredbe o primatu međunarodnog suda (čl. 7. bis -13); odredbe o organizaciji tog suda (o Raspravnom i Žalbenom veću, sekretarijatu Suda, tužiocu i dr. ), sadržane u čl. 14-38; pravila o istrazi, pravima i odbrani osumnjičenog (čl. 39-46); odredbe o predraspravnom postupku u čl. 47-73. (optužnica, sudski nalozi za hapšenje, preliminarni postupak, iznošenje dokaznog materijala, vanraspravno saslušanje svedoka); pravila o proceduri pred raspravnim većima u čl. 74-106 (glavna rasprava, pravila o izvođenju dokaza, izricanje presude, određivanje kazne, izvršenje kazne i naknada štete žrtvama krivičnog dela); pravila o žalbenom postupku (čl. 107-118); odredbe o preispitivanju pravnosnažne presude u slučaju pojave novih činjenica (čl. 119-122), kao i odredbe o pomilovanju i ublažavanju kazne (čl. 123-125).

      Izbor sudija i način rada

      Haški Tribunal radi kroz tri pretresna veća i jedno žalbeno veće. On ima 16 stalnih sudija i najmanje 9 sudija ad litem (koji sude dok traju pojedini postupci). Sudije bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija na period od 4 godine, pri čemu samo stalne sudije mogu biti birane ponovo.

      Sudije predstavljaju glavne pravne sisteme sveta i njihove se kvalifikacije nadopunjuju. Sudije slušaju svedočenja i pravna izlaganja, odlučuju o krivici ili nevinosti optuženog i određuju kazne. Stalne sudije takođe imaju i važne regulativne funkcije: sudije pripremaju i usvajaju propise koji regulišu funkcionisanje Suda, kao što je Pravilnik o postupku i dokazima. Sam postupak pred Sudom oslanja se na tradicije kontinentalnog i anglosaksonskog sistema, tako što su kombinovani elementi kontradiktornog i inkvizitorskog krivičnog postupka. Pravilnik o postupku i dokazima pruža garancije da su postupci pred Tribunalom u skladu sa međunarodno priznatim načelima pravičnog sudskog postupka.

      Program pravne pomoći obezbeđuje odbranu za optužene slabog imovinskog stanja, tako da troškove njihove odbrane pokriva Međunarodni sud. Ostali važni principi postupka su: pretpostavka nevinosti, pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, pravo optuženog da ispita svedoke koji ga terete i pravo na žalbu.

      Radi uspostavljanja osećanja slobode i sigurnosti kod svedoka koji svedoče pred Sudom, postoje procesne pretpostavke za zaštitu identiteta svjedoka, kao i konkretna pomoć koju im pruža Služba za žrtve i svedoke Sekretarijata Suda pre, za vreme i nakon svedočenja.

      U svom radu, Sud je uspostavio određene presedane u međunarodnom krivičnom i humanitarnom pravu. Mnoga pravna pitanja o kojima Sud presuđuje nikada nisu bila sudski analizirana ili se nisu postavljala od procesa u Nirnbergu i Tokiju. Među primerima važnih odluka koje je donio Tribunal u Hagu nalaze se i razjašnjenja o primeni Ženevskih konvencija, dalji razvoj doktrine komandne odgovornosti i tumačenje silovanja kao vrste mučenja i zločina protiv čovečnosti.

      Tužilaštvo haškog Tribunala

      Tužilaštvo Tribunala je samostalan organ koji preduzima radnje gonjenja učinilaca krivičnih dela i podiže optužnice.

      Tužilaštvo radi nezavisno od Saveta bezbednosti, bilo koje države ili međunarodne organizacije, ili bilo kojih drugih organa Tribunala.

      Osoblje Tužilaštva sačinjavaju iskusni policajci, kriminalistički i kriminološki stručnjaci, analitičari i pravnici. Oni sprovode istrage (prikupljanjem dokaza, pronalaženjem svedoka, otvaranjem masovnih grobnica), pripremaju optužnice i zastupaju Tužilaštvo pred sudskim većima.

      Istrage pokreće tužilac po svom sopstvenom nahođenju ili na osnovu podataka koje dobije od pojedinaca, vlada, međunarodnih organizacija ili nevladinih organizacija.

      Pre nego što postane zvanični dokument Suda, optužnicu mora da potvrdi sudija.

      Suđenje počinje tek nakon što je optuženi fizički prisutan pred Međunarodnim sudom. Na prvom pojavljivanju, Pretresno veće traži od optuženog da se potvrdno ili odrečno izjasni o krivici.

      Sekretarijat Tribunala

      Sekretarijat je odgovoran za administrativne poslove i podršku radu sudskih veća, uključujući prevođenje dokumenata i simultano prevođenje tokom suđenja.

      Pravosudne odgovornosti Sekretarijata uključuju organizovanje rasprava u sudnicama, zavođenje podnesaka, vođenje arhive pravnih dokumenata, provođenje programa pravne pomoći za optužene slabog imovinskog stanja, pružanje pomoći i zaštite svedocima, kao i upravljanje Pritvorskom jedinicom.

      Zajedno sa predsednikom Suda, Sekretarijat obavlja diplomatske funkcije. Sekretar je takođe zadužen za svu komunikaciju.

      Od maja 2002. u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju radi 1248 stalno zaposlenih lica iz 82 zemlje.