srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Dete

(Sasušene suze u gluvoj noći)

srebrenica-kamengrad

Selo Kamengrad se budilo posle zimske noći u kojoj nije bilo pucnjave i brektanja tenkova i kamiona koji prevoze vojsku na ratište. Svanjivao je 10. februar 1943. godine, treće ratne godine, koju je ovo muslimansko selo provodilo mirno u svojim kućama, bez bežanije u planinu, zahvaljujući tome što nisu ustančili i dizali se protiv Nemaca i ustaša koji su držali tu teritoriju kroz koju je prolazila strateški važna cesta, ali i tome što je jedan broj seljana bio u ustaškim postrojbama kojima je gospodarila nemačka komanda.

Prethodnih meseci seljani ovog sela gledali su kolone izbeglica iz okolnih srpskih sela kako, noseći decu i vukući ono najnužnije za život, u strahu od neprijatelja, odlaze u planinu Grmeč. Bilo je onih koji su ih pratili zluradim pogledima, ali i onih koji su potajno saosećali sa njima pomišljajući da se to isto može desiti svakom selu i svakom čoveku u ratu. Izbeglice, tako, niko nije zaustavljao ni dirao, prvi s mišlju: „nek idu, dabogda se ne vratili“, a drugi s mišlju: „gluho bilo, da i nama ne bude ovako“.

U rano jutro Derviša ču od komšinice da su se od kuće Smajlovića prethodnog dana čule eksplozije i pucnji. Porodica Smajlović, ona sa mužem i troje dece, svekrom i svekrvom, napustila je nedavno svoju staru kuću koja se, izolovana od drugih, nalazila na ćuviku ponad glavne ceste kojom su stalno prolazile vojske Nemaca, ustaša i domobrana koje su dobro opremljene i utegnute, u kamionima, s topovima i pokojim tenkom, išle ka dubini planine Grmeč progoneći partizane i zbegove naroda, ili se otud vraćale u manjem redu i poretku, sa vidljivim tragovima borbi i pogibije. Niko nije Smajloviće terao iz njihove kuće, ali se ipak nisu osećali bezbedno gledajući svaki dan, posebno od kad je počela nova ofanziva, gomilu ljudi, oruđa i opreme koja se valjala pored njihovih prozora. Preselili su se blizu rođaka u dubini sela, u svoju novu još nezavršenu kuću, a staru kuću, sporedne zgrade, dvorište i voćnjak su povremeno obilazili pazeći da sve bude i ostane na svom mestu.

O lošoj komšijskoj vesti, koja je možda značila da im je srušena kuća i devastirano imanje ili da je tamo neko stradao, i svašta još, Derviša odmah obavesti svoga svekra Adema koji je na drvljaniku cepkao treščice za potpalu vatre. Muž joj je već bio otišao na posao u obližnju šumariju u kojoj je radio na seči drveta od kog su se potom pravili noseći strujni i telefonski stubovi, klupe, stolovi i druga drvenarija za potrebe vojske.

Starac odhuknu i gnevno zabi sekiru u panj. Ovaj rat, kao i onaj prošli, doživljavao je kao nametnuto nasilje, kao manipulaciju velikih i bahatih siledžija koji se igraju životima nevinog, ali i naivnog sveta. Nije želeo da se prikloni nijednoj strani u ratu, a niko od njega kao starca to nije ni očekivao. I sina je odgojio tako, da što više gleda svoja posla, svoju kuću i svoju porodicu kloneći se svake vojske, ne mešajući se u tuđe rabote i ne povodeći se za propalicama, probisvetima i besposličarima koje rat i bezvlašće jača i daje im nezasluženu moć nad ljudskim životima i tuđom imovinom.

Adem upregnu konje u kola i odmah krenu ka staroj kući, a s njim i njegova snaha Derviša. Jučerašnja kiša, posle hladne ali nemrzle noći načinila je lokve mutne vode i razblatnjavila put, tako da su se konji klizali i jedva hvatali korak.

Kad su izbili na zaravan ispred usamljene kuće nisu videli ništa neobično u dvorištu i oko kuće, ali su odmah spazili da su na kući razbijeni svi prozori, a vrata u donjem delu izvaljena. Trgoše se i u nedoumici zgledaše kad se iz kuće začu nešto kao promukli glas deteta, neko muklo ridanje bez snage i glasa.

Stari Selimović pokuša da otvori vrata, ali mu to nije odmah pošlo za rukom kao da su iznutra bila nečim podbočena. Kad su zajedno gurnuli vrata ona se odvališe i padoše unutra u prostoriju koja je bila puna nepomičnih i krvavih ljudskih tela. Pored razbijenog prozora, na donjoj strani sobe, stajala je devojčica od 5-6 godina, suvih očiju i ukočenog pogleda. Njihala je glavom napred-nazad i ispuštala neki neartikulisani ujednačeni glas ne otvarajući usta, nešto što se razaznavalo kao nemušto i neljudsko ječanje iz dubine tela. Lice i kosa, ruke, kao i suknena haljina, bili su joj ulepljeni skorenom krvlju.

Dete se uplaši kad ugleda nepoznate ljude, zaćuta i poče uzmicati ka prozoru. Derviša je ohrabri da joj neće nauditi, da se ne boji i da će joj oni pomoći, a onda jedva prolazeći i preskačući između svuda razbacanih leševa dođe do prozeble devojčice, uze je u naručje i iznese napolje. Odnela ju je do bistrog potočića koji je tekao pored kuće i tu je pažljivo umila hladnom i čistom vodom. Potom su od studeni pomodrelu devojčicu seli na kola, omotali ćebetom i dali joj vode, od koje je popila gutljaj. Pitali su kako joj je ime, čija je i odakle je, šta se to desilo, ko je to uradio, ko su ti ljudi. Dete je nepomično sedelo, drhtalo i držalo hleb u ruci, ne primičući ga ustima, gluvo za svako pitanje i nemo za bilo kakav odgovor.

Onda se stari Selimović vratio u kuću i malaksao od groze i strahote u kojoj se našao, tek sada bolje osmotrio gomilu mrtvih i ukočenih tela koja su skoro popunila neveliku prostoriju. Neka su bila razneta, nekima su nedostajali delovi tela, kao ruka, noga, deo lica, sa zjapećim ranama oko kojih su se stegle i usirile bare krvi. Po povredama se videlo da su pobijeni bombama a u neke je i pucano iz pištolja. Među leševima je bilo najviše male dece koju su bila prekrivena telima odraslih. Dok je prelazio pogledom po nepomičnoj kamari tela susrete se sa ukočenim i neživim pogledom dečaka, od možda četiri godine, koji je ležao na boku i gledao ga, zabačene glave kao da će istog časa da ustane. Obuzet jezom, nije uspevao da ih prebroji, ali je zaključio da ih je bilo preko petnaest, a po odeći i ponekom krstiću oko vrata raspoznao je da su to hrišćani, Srbi, verovatno iz nekog od okolnih sela.

„Ko je mogao pobiti ovolike ljude, civile bez oružja i to najviše djecu?“, zapita, više sebe nego njega, zgrožena Derviša, kad je izašao iz kuće. „Zlotvori, snaho“, procedi stari Selimović, „životinje koje nemaju ni milosti ni ljudskosti “. Znao je da prethodnog dana, kada je to zlo učinjeno, u selu nije bilo Nemaca niti koje druge vojske, sem mesnih ustaša koji po selu „održavaju red“, a deo su ustaške satnije iz Sanskog Mosta, a među njima su i lokalni besposličari, protuve i fukare, kao što su Mejro, Ziko, Abaz i drugi. Ali, o tome ništa ne reče snahi.

Starac i žena su gledali u dete koje je ukočeno, kao da je lutka a ne živi stvor, sedelo na kolima, sa svih strana obmotano ćebetom i krpama. „Eeeeh“, uzdahnu starac odmahujući glavom, „šta je sve ovo malo stvorenje pretrpilo. Vidjela je neviđeno nasilje, iskusila iskonski strah i osjetila nepreživljiv bol. Cijelu noć je provela u kući sa beživotnim tijelima svoje majke, sestara i braće, ona, dijete od šest godina koje nema pojma šta je to leš, rana i smrt. Eto, nekim čudom je preživjela, ali ne znam da li će ikada živjeti normalno zato što će zauvijek nositi sliku ovog užasnog dana, ovog mjesta i krajolika čiji dio smo i nas dvoje danas.“

Posle nekog vremena devojčica na kolima je uspela malo da se povrati. O sebi je rekla da se zove Mara, da je iz obližnjeg sela Koprivne i da joj se otac zove Jovo Todorović. Rekla je da su ih u kuću naterali ljudi s puškama, da su neki od njih imali uske crvene kape sa nekakvim koncima sa strane (fesove) na glavama, kao i da u kući leže njena majka i tri male sestre, kao i njenih petoro braće i njihova majka, a njena strina.

Derviša i starac se pogledaše sa istom mišlju. Šta da rade s detetom i to hrišćanskim i pravoslavnim u muslimanskom selu u kome žive i oni koji su tom detetu pobili familiju? Dvoje ljudi su tiho razgovarali a dete sa kola ih je nepomično gledalo, tako da se nije znalo da li gleda u njih ili negde kroz njih. Odmah su se složili da dete ne mogu ovde ostaviti, već da ga moraju povesti i sakriti i na svaki način vratiti njegovoj porodici. Ali time će sebe i svoju porodicu izložiti opasnosti od onih istih koji su napravili zlo u ovoj ubogoj kući, a koji bi se razgoropadili i ko zna šta uradili kad bi saznali da „posao“ nisu „odradili do kraja“ i da je ispod njihovih bombi jedno dete ipak ostalo živo. Na kraju su odlučili da dete povedu u svoju kuću i da, što pre, preko izbeglica koje se svaki dan iz Grmeča vraćaju kući preko njihovog sela, pronađu nekog ko bi dete pouzdano mogao odvesti do oca ili nekog njegovog rođaka.

Usput, dok su se vraćali kući, sretoše čoveka, koji reče da se zove Lazar, a koji se vraćao iz izbeglištva i išao u pravcu sela iz kog je nađeno dete. Smatrajući da je najbolje i najsigurnije za dete da se što pre vrati svojoj porodici, Selimovići su dugo molili i ubeđivali sumnjičavog čoveka koji je na konjskim kolima vozio svoju porodicu, da primi malu siroticu i odvede je do njenog sela ili makar do nekog ko je može odvesti kući. Čovek je, i sam u strahu, nevoljno pristao, povezao je devojčicu i posle nekoliko kilometara ostavio je u kući kod ljudi koji su poznavali njenog oca Jovu, da bi već sutradan ujutru po nju došao ujak Božo i odveo je kući.

Istoga dana popodne, nakon što je Lazar primio i odvezao dete u pravcu njegovog sela, još za videla, do stare kuće pune ubijenih žena i dece, vratio se stari Selimović sa sinom i još dvojicom rođaka i komšija. Nedaleko od kuće iskopali su duboku jamu, a onda su sve leševe, jedan po jedan, izneli iz kuće i sahranili u toj jami. Izbrojali su ukupno 19 leševa, od toga 14 dečijih i 5 odraslih osoba. Na grobnicu bezimenih i nepoznatih ljudi nisu postavili nikakvo obeležje, a sneg koji je u suton počeo da provejava, izbeljivao je i poravnavao sve tragove kao da se na tom malom parčetu zemlje ništa nije desilo i da je sve isto kao što je bilo i juče, sem prazne stare kuće Selimovića u kojoj su ostali tragovi krvi po podu i zidovima.

Adem Selimović je već na proleće ispunio ono na šta se zarekao kad su sahranjivali žrtve masakra u njegovoj staroj kući – srušio je tu kuću do temelja i zavetovao svoga sina da se nikada više, dok je njihovog roda i poroda, na tom prokletom mestu na kom su umoreni nevini ljudi, i to deca i njihove majke, ne podiže kuća i ne začinje domaćinstvo, smatrajući da na mestima velikih zločina, kao što je taj, u samom tlu i vazduhu zauvek ostaje nevidljiva i nekontrolisana energija ispoljenog straha, nepojmljivog bola i predsmrtnog užasa koja se uvlači u onog ko se tu nađe i neprimetno mu truje telo, dušu i osećanja.

Milosrdni starac dobrog srca i mudrog uma poživeo je još desetak godina, a devojčica kojoj je zajedno sa svojom snahom spasio život, provela je svoj životni vek stalno mučena neizbrisivim slikama mučeništva i stradanja pod zimskim i sivim nebom od kamena.