srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Epilog

„I zlo se rađa u zlu, nastavljajući novo zlo u neprekinutom lancu“
(Dominik Smole, slovenački književnik)

srebrenica-kamengrad

*

(Identitet, krivica i osuda zločina)

Petodelni esej „Sagorevanje“ svedoči o nastanku i evoluciji zločina koji je samo jedno zrno beščašća u bosanskoj bašti zala i osvete. Ovde se radi o surovom ubistvu 19-oro žena i dece koje su izvršile ustaše u februaru 1943. godine podno planine Grmeč, u selu Kamengrad, u Bosni. Samo u porodičnoj zajednici dva rođena brata, ubijeno je osmoro dece i njihove dve majke, što je neuporediv familicid kojim su zatrte dve porodice. Do danas za taj zločin niko nije odgovarao. Time je on ostao otvorena rana i tamna brojka koja pojačava balkanopatiju, tišti porodicu i onespokojava normalne i zdravomisleće ljude.

Po svojim obeležjima ovaj zločin ima genocidni karakter, jer je od strane jedne zločinačke grupe, svesno, izuzetno nemilosrdno i brutalno, izvršeno ubistvo dela pripadnika drugog naroda, upravo zbog njihove nacionalne pripadnosti – i to dece i njihovih majki - sa ciljem istrebljenja, uništenja i zatiranja njegove rodnosti i ljudske regeneracije, obnove i priraštaja. U tom familicidu, devastirane su dve porodice sa osmoro dece, uz još sedmoro druge dece, ukupno 15-oro umorene dece, što je trajan i nenadoknadiv gubitak, jer, kako se kaže u ovoj knjizi: „Ubiti dete znači ubiti i detetovo dete i detetovog deteta dete... To je 15 nikad nastalih porodica i domaćinstava i makar 30 nikad rođene dece i još 60 nikad rođene unučadi i još 120 nikad rođene praunučadi...“

Kazati da je taj zločin mali zločin i da je to bilo davno, je ružna reč i cinična misao. Nema malog zločina. Pogotovo u Bosni i na Balkanu. Zločin ove vrste nikada ne zastareva ni pravno, a kamoli u porodičnom sećanju i narodnom pamćenju. Upravo gradacija zločina u smislu minorizacije jednih, a majorizacije drugih, vodi u besmisao i nove sukobe, jer ako je Kamengrad mali zločin, a Srebrenica veliki zločin, onda je Jasenovac gigantski zločin, i tako u beskraj.

Svaki zločin mora da ima svoje ime, ili preciznije, svoj identitet i individualnost. Identitet zločina utvrđuje se, prvenstveno, rasvetljavanjem činjenica i analizom personalnih, temporalnih i prostornih obeležja događaja, odnosno radnje koja se identifikuje kao zločin, što znači individualno određenje učinioca i žrtve, kao i vremensko i mesno utvrđenje kad, gde i kako se zločin desio. To je zadatak istražne procedure koju sprovode nadležni sudski organi u cilju privođenja pravdi vinovnika zločina.

Isto tako, svaki zločin zaslužuje osudu i kaznu, ma od koga da je učinjen. Ta misao je prisutna u svakom delu „Sagorevanja“ i „Balkanopatije“, to je spiritus movens svake priče i opaske u ovoj knjizi. Time se sugerišu bazični principi u tretiranju hrvatsko-srpsko-muslimanskih zločina, koji su neophodni za mir i suživot na Balkanu: utvrđivanje i osuda zločina, sankcioniranje učinioca zločina, utvrđenje motivacije, uzročnosti i međusobne povezanosti zločina i jednako poštovanje svih žrtava bez obzira kom narodu pripadaju.

Ništa od ovoga nije ispoštovano kad je u pitanju kamengradski zločin jer učinioci nisu nikada izvedeni pred sud, nije sprovedena krivičnopravna istraga, a grob žrtava nema ni dostojnog obeležja već su sve samo upisane u dugački spisak žrtava fašističkog terora u tom kraju Bosne.

U „žrtve fašističkog terora“ upisivana su, po pravilu, sva lica stradala u ratu od strane neznanog, ali i od strane znanog izvršioca pogotovo ako je on iz reda domaćih kvislinga (ustaša, domobrana i četnika). Cilj je bio smanjivanje netrpeljivosti, moguće osvete i tenzija između suseda i naroda koji ostaju da i dalje žive jedni pored drugih i u istoj državi, tako što su ustaški, domobranski i četnički zločini, kod kojih nije bilo živih svedoka, upisivani posle završetka rata kao zločini „Nemaca“, „neprijatelja“ i „rata“, a ne kao akti ljudi koji imaju svoje ime i poreklo. Na taj način zabašurivan je identitet zločinaca, a time, nažalost, i istina. Ali, kao u priči o caru Trojanu i njegovim kozjim ušima, istina se ipak ne može sakriti, i kad-tad izbija na videlo pa priča o nekažnjem zločincima nezatajeno nastavlja da živi u porodici žrtava i u sećanju njihovih suseda i prijatelja, sa latentnom opasnošću da izrodi nove antagonizme, nevolje i odmazde.

Za zločin u Kamengradu ne mogu se okriviti Muslimani kao narod, već izolovana grupa iz tog naroda koja se, kao razularena banda osokoljena ratom, bezvlašćem i haosom, drznula da bez ikakvih skrupula uzima tuđe živote, ubija decu i pljačka imovinu, sudeći bez suda samo po nacionalnoj pripadnosti žrtava i po krivdi i bezakonju. U tom slučaju potvrdilo se, kao mnogo puta do tada, da je najpogubnije kada se oružja, a time i moći, dočepaju uvojačeni primitivni ljudi, neradnici, fukara i jalija, iz bilo kog etnosa, jer ta sorta štetočina nanosi i širi najgore zlo i poniženje, ostavljajući iza sebe krvav trag i sramno sećanje.

* *

(Balkanske frustracije)

Retko gde u svetu se mogu naći narodi koji su toliko slični po izgledu, jeziku, kulturi, običajima i navikama, a koji su uz to i susedi, kao što su Hrvati, Srbi i Muslimani. I nigde nema primera da se tako bliski narodi međusobno svađaju, mrze i ubijaju, kao što je slučaj sa ova tri naroda na Balkanu. To je balkanska patologija koju neko sa strane uopšte ne može da razume, pogotovo zato što u međusobnom optuživanju, nadmetanju i podmetanju svaki od ova tri naroda kroji svoju verziju istorije u kojoj je on žrtva, a onaj drugi krivac i izgrednik. Ali, kako ne mogu postojati tri istine, realnost je negde na sredini, a do nje vode razumevanje i kompromis – kojih nema.

Srpski narod ima traumu nepriznate žrtve, a to je duboki i samorazarajući osećaj da ogromne žrtve i gubitke toga naroda, koji su velikim delom nastali od susednih, i po mnogo čemu trebalo bi, bratskih naroda, Hrvata i Muslimana/Bošnjaka, upravo ti narodi neće da razumeju i uvaže, a pogotovo da sagledaju i priznaju svoju krivicu u tim zlodelima i štetama. I Hrvati pamte žrtve srpskih i muslimanskih nedela, a Muslimani/Bošnjaci srpske i hrvatske zločine, sa razlikom što srpska frustracija žrtve traje znatno duže, sa posebno traumatičnim „uspomenama“ iz Drugog svetskog rata.

Kamengradski familicid, kao i brojni drugi zločni Drugog svetskog rata na području Balkana, ostao je u tami istorije. Nije bilo fotografa, fleševa i kamera i nekog ko bi kao general Ajzenhauer po ulasku u oslobođeni nacistički logor rekao: „Snimajte, pojaviće se kurvini sinovi koji će reći da se to nije dogodilo“.

Srpske žrtve - kojih je u jasenovačkom holokaustu, sa manjim brojem Jevreja, Roma i ostalih, prebrojano skoro 100.000, a drugi izvori navode da je brojka umorenih u tom logoru mnogo veća (centar "Simon Vizental" u Los Anđelesu navodi da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 ljudi), dok ih dodatno uvećavaju „sitni zločini“ nad Srbima, kao što je uništenje porodice u Kamengradu i brojni drugi zločini, - neopravdano su zapostavljene u balkanskoj stradalničkoj matematici.

To hrišćanski srpski narod koji nikada u oba svetska rata nije bio agresor, porobljivač i ratnik na krivoj strani istorije, boli i peče kao nezaceljena rana koja u dubini nacionalnog etnosa neugasivo plaminja kao nezaslužena nepravda i ogorčenje.

Objektivno, u svojoj istoriji srpski narod, u celini, je mnogo propatio i stradao, a je za to velikim delom i sam kriv jer nije hteo ili nije znao da se vešto i lukavo, poput Bugara i Hrvata, prilagođava datim vojnim izazovima i društvenim događajima koje su krojile velike sile i jači od njega.

U dvadesetom veku, sa većom interakcijom Hrvata i Srba, a potom i Muslimana, srpske frustracije se pojačavaju. Pod neveštom i neiskusnom vladarskom palicom dinastije Karađorđević, novodošle na vlast posle zločinačkog istrebljenja prethodne dinastije, Srbija ulazi u konflikte sa okolnim zemljama, posebno sa moćnim severnim susedom, a potom sa Slovencima i Hrvatima stvara Jugoslaviju, ne prozrevajući da je tim narodima ujedinjenje samo trenutna slamka spasa od preteće nacionalne i teritorijalne distorzije usled rastakanja i cepanja države u kojoj su dotad bili.

U novonastaloj zajedničkoj državi Srbija je pogrešno procenila svoje mesto, položaj i značaj, jer je - imajući u vidu da su sami Hrvati i Slovenci tražili združivanje sa Srbijom, i polazeći od toga da je među ta tri naroda jedino Srbija bila među zemljama pobednicama svetskog rata koje su krojile novi posleratni svet, a uz to je podnela nadčovečanske gubitke stradanjem u ratu skoro pola srpske muške populacije - smatrala da ima odrešene ruke i potpunu slobodu (carte blanche) da supremativno vodi državne poslove i uspostavlja kraljevsku vlast u Jugoslaviji. Srpska zabludelost, hrvatska neiskrenost i slovenačka nezainteresovanost, urušile su zajedničku državu pokazujući je kao nedomašiv mit kome ova tri naroda u tom momentu, a ni kasnije, nisu bila dorasla.

Rastakanje zajedničke države kao kohezionog stožera balkanskih naroda, prvo, za rata 1941. godine, a potom, definitivno, 1991. godine, otvorilo je, oba puta, vrata zabravljenih pećina u kojima su se decenijama nagomilavali i tavorili neprijateljstva, mržnje, zavisti, dugovi, strahovi, nenaplate, podozrenja i osvete i „đavo je došao po svoje“, bez snage, volje i želje ikog da mu se suprotstavi i vrati ga tamo odakle je izmileo.

* * *

(Odgovornost za zločine)

Odgovornost za zločin u ratu je na neposrednom izvršiocu, ali i na onima koji su po komandnoj ili političkoj liniji s njim povezani. Kaznena i svaka druga odgovornost proističe iz političke slobode koja čini da većina pojedinaca u jednom narodu oseća odgovornost za politiku svog rukovodstva. To podstiče pojedince da dignu glas i suprotstave se zlu, što bi trebalo da bude prirodna reakcija čoveka na nasilje. Ćutanje i pasivnost dovode do disperzije nasilja, sa realnom opasnošću da ono obuhvati i neme posmatrače: ”Kada su nacisti odveli komuniste ćutao sam jer nisam bio komunista. Kada su odveli socijaldemokrate, ćutao sam, jer nisam bio socijaldemokrata. Kada su sindikalce odveli, ćutao sam, jer nisam bio sindikalac. Kada su Jevreje odveli ćutao sam jer nisam bio Jevrej. Kada su mene odveli više nije bilo nikoga da protestvuje” (Martin Nimoler - Niemoller, nemački teolog i luteranski pastor).

Dosadašnji zločini u Bosni i na Balkanu su posledica niza uzročno-posledičnih dešavanja, najčešće ranijih zločina koji nisu bili rasvetljeni, priznati i sankcionisani, a na koje su oni koji su mogli dići glas, ostali gluvi i nemi. To je činjenica koja se ne može prenebregnuti, ali istovremeno i nepopravljiva spirala zla koja se ne može opravdati niti pravno odbraniti.

Zločin u ratu se ne zaboravlja, ali se pravilnim i efikasnim kažnjavanjem učinioca otklanja potreba i želja za direktnom osvetom koja je poriv koji proističe iz nagona za samoodržanjem. Ako, pak, takvo kažnjavanje izostane pa ne bude ni istraživanja zločina niti otkrivanja i gonjenja učinilaca, stvara se rasadnik osvetoljubivih misli i potrebe za uzimanjem pravde u svoje ruke, koja se lako otelovljuje pod okriljem ratnog haosa i bezvlašća. U ovom potonjem slučaju dolazi do „efekta lavine“ jer zakotrljani lanac osvete ne locira niti bira krivce, već cilja na ubičine srodnike i njegov nacion. Tako, stradaju oni koji nemaju pojma šta su i kome krivi i dužni, od onih koji i ne znaju identitet krivca ni opravdanost i visinu njegovog duga.

Da li potomak iz jedne nacije, kom je u određenoj ratnoj situaciji zločinački ubijen predak od strane pripadnika druge nacije, treba u sledećem ratu, posle 50 godina, da „naplati“ smrt svoga pretka tako što će ubiti jednog ili više pripadnika nacije kojoj je pripadao ubica?

Na matrici „nekažnjenog zločinca“ i „neosvećenog pretka“ funkcionišu Srbi, Muslimani/Bošnjaci i Hrvati u Bosni. Srbi vuku taj sindrom iz Drugog svetskog rata kada su pripadnici tog naroda bez milosti ubijani od strane hrvatskih i muslimanskih ustaša koji po prestanku rata uglavnom nisu ni odgovarali za svoja nedela. Taj narod je najteže osetio tzv. fašistički teror u tom ratu. Danas u zapadnoj Bosni, Lici, Kordunu i u Slavoniji, nema srpske porodice u kojoj neki predak nije stradao kao civilna žrtva u logoru Jasenovac ili na drugom mestu od ustaškog terora. Na to se još nadodaju vojne žrtve.

Činjenica je, što se u istoriji ko zna koliko puta potvrdilo, da „zločin rađa zločin koji rađa zločin“. Tako se može dokučiti i shvatiti motiv i nadahnuće posteriornog učinioca zločina u ratu. Ali zmijoglava krivulja kontinuiranog zločina nema isprike jer nijedan zločin nema opravdanja (Nullum scelus rationem habet). Varvarizam jednih ne može nalaziti opravdanje u varvarizmu drugih. Može se prihvatiti da postoji pravedna kazna, ali ne i nikad da postoji „pravedni zločin“. Ubistvo ubice mimo suda nije dozvoljeno sem u nužnoj odbrani, pa čak ni tada ako je ta odbrana prekoračena; krađa od lopova je protivpravna i takođe se smatra krađom. Delo, koje se po svom sadržaju i pojmu može kvalifikovati kao zločin nikad i nigde ne može naći opravdanje. U protivnom, silazimo na nivo primitivne zajednice i jus taliona.

U komparaciji kamengradskog i srebreničkog zločina ova knjiga stoji na stanovištu da nema razlike između „njihovog“ i „našeg“ zločina, odnosno da nema razlike između „hrvatskog“, „srpskog“ i „muslimanskog“ zločina. Nema pravednog zločina jer je svaki zločin po samom svom određenju nepravedan, nečovečan i za osudu, pa čak i onda kada ga učini neko naš najrođeniji. Motiv i inspiracija učinioca ne menja definiciju i prirodu zločina i ne umanjuje potrebu privođenja zločinca pravdi, bez obzira ko je on.

Međutim, sve rečeno ostaje u svetu dobrodušne teorije i nerealnih floskula ukoliko zataji pravosuđe (nekažnjavanje ili preblaga kazna učiniocu), ako izostane javna osuda nedela ili ako sa strane nekažnjenog zločinca dođe do negiranja zločina i bezosećajnog ponižavanja žrtve. To na žrtvinoj strani akumulira ogorčenje i bes koji se u nekom novom ratu i haosu bezvlašća može izroditi u nekontrolisanu osvetu i odmazdu činjenjem novih zločina, što je na Balkanu već viđeno, kao „balkanski dežavi“ (déjà vu).

Zato je osuda zločina i prozivanje odgovornih ne samo kroz sudsko precesuiranje i sankcionisanje zločina, već i kroz javnu osudu učinioca i podršku žrtvama zločina, neophodno da ne bi, kao posle Drugog svetskog rata kada je izostalo istraživanje i kažnjavanje zločina, aveti prošlosti i sindrom „neosvećenog pretka“ nadvladali razum i naveli nepozvane da čine zločine nad onima koji su nedužni.

* * * *

(Instrumentalizacija i ideologizacija zločina)

Određeni istorijski događaj, herojski ili tragični, može da pređe u kolektivno sećanje i da ga narod, kao što je slučaj sa Holokaustom kod Jevreja, prihvati kao osnovu svoga identiteta, nikad ga ne zaboravljajući. Takav tragični događaj po zastrašujućim zverstvima za srpski narod je ustaški logor Jasenovac. Dok se Jasenovac spontano i dugoročno urezao u kolektivno pamćenje srpskog naroda, Muslimani/Bošnjaci i Hrvati mu „pariraju“ utuvljujući u svoje etnose savremene tragične događaje, prvi Srebrenicu, drugi Vukovar, sa nastojanjem da na toj platformi homogenizuju svoje narode, pečatirajući Srbe kao vinovnike i ograđujući svoje etničko biće od tog naroda.

Iako Jasenovac, kao „industrija smrti“ po brojnosti žrtava, arsenalu nasilja i stupnju bezumlja i mržnje, daleko nadilazi tragiku Srebrenice i Vukovara, on je potisnut u drugi plan jer se „desio davno“, nije praćen hordom snimatelja, reportera i izveštača, niti je medijski spinovan pošto je tada ceo svet bio obuzet ratnom patnjom, a više nema ni živih svedoka. Uz to, u Hrvatskoj, u kojoj je nastala fašistička NDH tvorevina čije je čedo smrtonosni logor Jasenovac, postoje snažne struje koje nastoje da umanje jasenovački zločin i kompromituju žrtve tog nedela.

Zločini u Srebrenici i Vukovaru, pak, imaju moćnu novinsku, televizijsku i internetsku podršku tako da su doprli svuda. Danas, primera radi, kad prosečni gledalac, u Švedskoj prati vesti sa Balkana, kao sinonim za Muslimane/Bošnjake mu se javlja Srebrenica, a za Hrvate Vukovar. Srbi u toj planetarnoj postavci svesti nisu sinonim za žrtve Jasenovca, već istoznačnica za okrutnike koji su vinovnici poslednjeg balkanskog rata i egzekutori Srebrenice i Vukovara.

Vremenski diskontinuitet između zločina 1941-1945. i zločina 1991-1995. godine, slikovna nezabeleženost i nemanje više živih svedoka, u prvom slučaju, i medijska eksplozivnost i brojnost svedoka, u drugom slučaju, učinili su da se zločini, s jedne strane, poriču, negiraju i umanjuju, a s druge strane, uveličavaju, fabrikuju i instrumentalizuju. Negacija i glorifikacija zločina su ono što najmanje treba Balkanu na kom su žrtve ionako mrtve, laž providna, slava sladunjava i kratka, a suživot u bilo kojoj državnoj formi i u bilo kom teritorijalnom statusu, nužan i neophodan.

Ponovno zlonamerno (mala fides) tumačenje zlodela koja su se desila, uz poricanje već utvrđenih i poznatih činjenica, više unižava takvog nepristojnog propagatora, nego samu žrtvu. Isto tako, ideologizacija i instrumentalizacija sećanja i patnje nimalo ne uzdižu žrtvu, niti pojačavaju istinitost akta nasilja, već otupljuju saosećajnost i srozavaju zločin čija interpretacija prelazi u kičeraj.

Negacionizam i ideologizacija zločina, kao produkti nekontrolisane manipulacije sećanjima i osećanjima, prestaju da se bave stvarnim činjenicama dajući određenom događaju oreol neuporedivosti s bilo kojim drugim stvarnim događajem, čime mu pridaju nadistorijski, sakralni i mitski karakter bez realnog utemeljenja, i na taj način, jednako obezvređuju monstruoznost izvršenog nedela i dostojanstvo žrtve, podižući iz prašine, u oba slučaja, dejstvo zločina i negativni autoritet njegovog učinioca, što je potpuno suprotno onome što je negator i propagator želeo da postigne.

Jer, preterana mitologizacija i tradicizam u podsećanju na zločin i stalna medijska diskreditacija vinovnika bez dovoljno i zajedno, s obe strane, utvrđenih fakata, na strani žrtve stvara frustraciju koja sugeriše nedodirljivost zločinca i prevladu krivde nad pravdom, a time i nadmoć smrti nad životom. Kako kaže američki pisac i kritičar Leon Vizeltir (Wieseltier), „U samom sećanju na nasilje i dalje živi nasilje, a posthumna pobeda nasilnika nastupa onda kad bol postane tradicija“. Ovakva ultimativna nepravda koja, istina, nema vidljivi juridički oblik, ali može da snažno živi u mitomanskoj svesti, označila bi kapitulaciju realnosti, prava i države.

* * * * *

(Pro futuro)

Normalna je i legitimna želja Muslimana/Bošnjaka da Bosna bude celovita, jaka i centralizovana država, jer oni nemaju „rezervnu domovinu“ kao Srbi i Hrvati koji ne dele njihovu želju. Srbi, pogotovo, izražavaju nepoverenje prema toj državi zbog prenaglašene islamizacije javnog života, kulture, školstva i institucija u Bosni, sećanja na Drugi svetski rat i zla koje im je nanela muslimanska „Handžar“ divizija i priklanjanje jednog broja Muslimana ustašama, kao i zbog muslimanske školske doktrine da su samo Srbi krivi za poslednji rat u Bosni.

Takvo žigosanje i difamacija odbija srpski narod od zajedničke države, što Muslimani/Bošnjaci, kao čuvari i „domaćini“ Bosne, znajući da se takva tronarodna država ne može održati na silu, moraju imati u vidu i uložiti poseban, iskren i dugoročan trud da uvere Srbe (i Hrvate) da je Bosna njihova država i da u njoj nema i neće biti hegemonije bilo kog naroda i bilo čije vere.

Isplivavanje iz bezizlaza balkanskih Scila i Haribdi vodi kroz dijaloško razumevanje, uvažavanje i toleranciju, što je recept za traganje za kompromisom. „Treba da naučimo da razgovaramo jedni s drugima. To znači da ne treba samo da ponavljamo svoje mišljenje, već da čujemo i šta drugi misli. Ne treba samo da potvrđujemo, već i da razmišljamo u kontekstu, saslušamo razloge i budemo spremni na nove uvide. Treba da u sebi, probe radi, sagledamo nešto iz tuđeg ugla, štaviše – da tražimo sebi suprotstavljena stanovišta. Pronalaženje zajedničkog i suprotstavljenog važnije je od fiksiranja uzajamno isključivih stanovišta, čime se razgovor prekida kao beznadežan.“

Treba saslušati i razumeti ove otreznujuće misli Karla Jaspersa („Pitanje krivice“), nemačkog filozofa i psihijatra, čoveka koji je spoznao dubinu nerazumlja u ratu, a koji potiče iz naroda koji je iznedrio i godinama zdušno podržavao fašizam kao najveće ljudsko zlo u istoriji čovečanstva i koji je odgovoran za nesreću planetarnih razmera u dva svetska rata.

U kritičkom sagledavanju sebe, ovaj produhovljeni Nemac je dobar primer za Hrvate, Muslimane/Bošnjake i Srbe, kada je posle nacističke kalvarije, u istom gorenavedenom delu, zapisao: „Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo pitanje svoje krivice, i da izvučemo zaključke. Naše ljudsko dostojanstvo nas na to obavezuje. Pre svega, ne možemo biti ravnodušni prema mišljenju koje svet ima o nama kada znamo da smo deo čovečanstva – da smo prvo ljudi, pa tek onda Nemci“.

Analogno tome, neurastenična plemena na Balkanu moraju da umire svoju razdražljivu prirodu i da povrate svoje ljudsko dostojanstvo tako što će utuviti da su pre svega ljudi, a tek onda Hrvati, Muslimani/Bošnjaci i Srbi.

Takav zakorak u svet dostojanstvenih, otrežnjenih i uviđavnih ljudi koji su tolerantno spremni da čuju i razumeju jedni druge i izraze saosećanja, priznaju sopstvene greške, iskažu kajanje i pruže izvinjenje, vodi ka pomirenju koje je preduslov da se okonča „sagorevanje“ i da se izleči „balkanopatija“, a time prekine lanac zla i uspostavi zdrava i dugoročno održiva osnova za suživot i mir na Balkanu.

___________________________

Crtica o autoru

Vladimir Todorović, rođen je 1952. godine u Bosanskom Milanovcu kod Sanskog Mosta, od majke Vinke i oca Milana Todorovića. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1974.godine. Radio u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a zatim u Saveznom ministarstvu pravde SFRJ, na zakonodavnim i pravno-analitičkim poslovima iz oblasti pravosuđa, posebno u oblasti svojinskopravnih odnosa, obligacionih odnosa, trgovinskih odnosa, autorskog prava, sudskih postupaka, međunarodne pravne pomoći, zaključivanja međunarodnih ugovora i dr. Od 1993. radio kao advokat u Beogradu. Od 2002-2006. godine bio generalni sekretar Saveza Udruženja pravnika Srbije i Udruženja pravnika Crne Gore. Odlukom Vlade Srbije oktobra 2007.godine postavljen za direktora bivše Direkcije za restituciju Republike Srbije. Od jula 2017. godine ponovo radi kao advokat u Beogradu.

Objavio do sada 25 knjiga – komentara i zbirki zakona, pravnih eseja, praktikuma i priručnika, kao što su: "Pravo svojine u Jugoslaviji sa osvrtom na pravo svojine stranaca", 1990, "Nasledno pravo i vanparnični postupak u praksi" - tri izdanja, 1996, 1997 i 2004, "Denacionalizacija između nacionalizacije i privatizacije, 2001, "Pravosudni praktikum", osam izdanja počev od 2004. godine, „Pravni vodič kroz upravni postupak i upravni spor“, 2018. godine. Autor je kapitalne edicije "Međunarodni ugovori" u 7 knjiga sa 17 tomova. Takodje, objavio preko 60 članaka i drugih stručnih radova u raznim pravnim časopisima, sa akcentom na oblast imovinskih, trgovinskih i obligacionih odnosa.

Pored navedenog pravnog opusa, autor je kratkih priča, eseja i pesama sa temama iz aktuelne društvene stvarnosti, ljudske karakterologije i empatije.