srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Izgnanstvo

(Zov zemlje, spasa i izginuća)

srebrenica-kamengrad

U rano prolećno jutro selo se probudi i uskomeša od nekolika pucnjeva koji su zaparali tišinu. Namerno je pucao neko iz Rijeke da upozori seljane jer su od Prijedora ka Sanskom Mostu nadirale jake snage fašista i samo je bilo pitanje trenutka kada će partizanska odbrana popustiti, a neprijatelj slobodno nahrupiti na teritoriju koju skoro godinu dana nije mogao zauzeti. A šta može neprijatelj kad dođe u dugo i hrabro branjeno selo iz kog se skoro svaka muška glava bori protiv njega, nego da se sveti tako što ubija, pali i uništava. Seljani Koprivne su to znali i zato je ovo jutro 11. aprila 1942. godine začas bilo ispunjeno užurbanim glasovima, dovikivanjem, klepetom zvona na konjima, govedima i ovcama, i pakovanjem hrane i odeće koju treba poneti u bežaniju. Kao i u ranijim vojnama, bežalo se u planinu Grmeč čija vrletna brda, jaruge i pećine nijedan zulumćar i zijanćer do sada nije zbiljski osvojio.

Glas da se približava neprijatelj zateče Vukosavu Todorović baš kad je zamesila testo od brašna, sira i jaja za pitu razljevušu, koja se brzo pravi i rado jede u tom kraju. Trebala je da nahrani sedmoro gladnih dečjih usta i starog dida, a sebe, kao i uvek, nije ni računala. Njen najstariji sin Boško već je više od pola godine u Nemačkoj, gde je odveden na prisilni rad. Najstarija ćerka Milka je udata u selu. Muž Jovo je nekoliko dana ranije na konjskim kolima prepunim vreća žita i druge hrane, odvezao najmanju decu u bezbedni deo planine koji su držali partizani, gde i oni sada moraju da se sklanjaju.

Pod teretom svakodnevnih seoskih poslova i stalne brige o kući i deci, Vukosava je, sada u svojoj 39. godini, nakon 11 porođaja i sa desetoro žive dece, već bila savijena, ogrubelog lica i postarela kao da je blizu pedesete. Vredna, čuvarna, svuda prisutna, snalažljiva i uvek dobro organizovana, to je bila i sada, znajući da je jedini spas u bekstvu i to što pre i što dublje u šumu. Probudila je decu i hitro počela da im izdaje naredbe šta će se i koliko poneti, u čemu će se nositi, kako i ko će nositi jer se bežalo uzbrdnom jarugom kojom ne može konjska zaprega. Zajedno s njom, isto je radila i njena 35-ogodišnja jetrva Jovanka sa svojim sinovima.

U kući je bilo hrane: brašna, suvog mesa, slanine, mleka, sira, pšenice, kukuruza (poseban drveni objekat zvani „kuruzana“ bio je pun klipova), a još je bilo i jabuka i sušenog voća, kao i više burića rakije jer je prethodna godina bila rodna i berićetna. Najvažnije je bilo poneti hranu, toplu odeću i obuću, kao i pokrivače i najnužnije za smeštaj. Bilo je puno stvari za nošenje i u velikoj brzini sve je trpano u pletene torbe, platnene vreće, plahte i čaršave, znajući da u izbeglištvu mnogo treba a ničega nema.

Najviše je nosila majka Vukosava, u obe ruke i na leđima. Sin Milan je nosio zavezan džak suvog mesa i slanine. Mlađi sin Branko, koji je imao 10 godina, nosio je neke lakše stvari sa torbom na leđima, jedva sustižući kolonu. Na isti način se spremila i Vukosavina jetrva Jovanka, žena Jovinog rođenog brata Trive koji je, poput Boška, pre osam meseci odveden na prinudni rad u Nemačku. Jovanka je svoje sinove takođe opteretila zavežljajima hrane, a sama je nosila veliki džak sa namirnicama i sepet koji je, trčkarajući za njom, jednom rukom pridržavao njen najstariji sin Ljubomir. On je, zajedno sa Vukosavinom ćerkom Vidom, bio zadužen da tera stado ovaca.

Kolona od dve hrabre žene, jedna napred a druga pozadi, sa decom između, uskoro se utopila u dugu i vijugavu kolonu žena, dece i staraca koja je žurno zamicala uzbrdo u šumu. Iza njih, u toplom aprilskom jutru, ostalo je njihovo selo sa hranom koja se pušila na stolovima, živinom koja je kljucala po praznim dvorištima i kravama koje su vezane u podrumima mukale dozivajući čobane da ih vode na jutarnju ispašu.

Od ulaza u selo, s ceste, začula se pucnjava. Partizani su odstupali i krajnjim naporima štitili narod koji masovno beži. Zviždali su puščani meci oko prognanika, čuli su se topovi i bacači. Granate su padale i u njihovoj blizini i zaglušujuće eksplodirale. Pod navalom neprijatelja, morali su ići brzo i trčati, pri čemu se razbežala sva stoka koju su vodili. U predahu, gledajući iza sebe, uskoro su videli kako u selu gore kuće i bestijaju novopridošli osvajači.

Majke Vukosava i Jovanka sa decom kasno uveče toga dana stigle su u udaljeno planinsko selo i smestile se u kuću dobrih grmečkih ljudi u koju je već ranije došao Jovo sa delom dece. U dve sobe male seoske kuće bilo ih je 16-oro. U jednoj sobi Vukosava sa Jovom i njihovo osmoro dece, od kojih je četvoro bilo ispod 10 godina. U drugoj sobi bila je Jovanka sa pet sinova od četiri do četrnaest godina. Dve jetrve sa decom će u toj kući provesti svoje poslednje dane, sve do kobnog povratka kući u februaru 1943. godine.

Vukosava se početkom maja sa starijom decom, Milanom, Vidom i Brankom, vratila u selo, na imanje, gde su vredno i naporno počeli da obavljaju poljoprivredne radove da bi obezbedili hranu za svoju porodicu. Kuća i sve zgrade su bile spaljene, na zgarištu se nije moglo živeti pa su isprva spavali pod vedrim nebom, a tek docnije uz pomoć rođaka u selu napravili su omanju drvenu kolibu u koju su se smestili. U gustom rastinju oko kuće pronašli su nekoliko kokošaka, a Vukosava je uspela u široj okolini da pronađe i svoju odlutalu kravu, pa su imali i mleka.

Čim su skupili nešto hrane, Vukosava, koja je stalno patila zbog razdvojenosti od svojih malih devojčica koje su ostale u Podgrmeču, spremila je, napunila i uprtila dve velike torbe hrane i krajem maja otišla u planinu kod dece. Posle nekoliko dana vratila se u selo, na zgarište, kod starije dece.

Teški i celodnevni radovi desetoro ruku na sejanju, održavanju i ubiranju letine urodili su plodom. Leto te ratne 1942. godine bilo je toplo i suvo, a što je još važnije, to je bila rodna i berićetna godina. Trešnje, šljive i jabuke su rodile kao nikad ranije, pšenica, koja se uspela održati i pored kraćeg kišnog perioda krajem meseca juna, bila je do pojasa, krupnog klasja zlatne boje, kukuruz je bio visine preko čoveka sa punim klipovima i nalivenim zrnima, bašta sa bujnim povrćem, a trava i korov koje nije imao ko da kosi bujali su i preuzimali neobrađene njive i ograde. Kroz takvu svoju izdašnost priroda kao da je htela da osokoli i potakne život pred svakodnevnim ratnim stradanjem i pogibelji, i da pomogne u preživljavanju baš onima koji su ostali bez doma, stoke i imovine, kao što su obeskućeni seljaci i izbeglice.

Kako su naporni seljački rad i plodonosno leto doneli dosta pšenice, kukuruza, voća i drugih namirnica, majka Vukosava je sve teže podnosila osećaj da, eto, oni ovde imaju hrane, a male devojčice sa ocem u planini možda gladuju. Zato je, nakon što je ubrana glavnina letine, ponovo odlučila da ode u planinu, obiđe decu i odnese im hranu.

Polovinom meseca oktobra 1942. godine majka Vukosava je preostalom delu porodice na svojim plećima i rukama odnela hrane najviše što jedan čovek može poneti i nositi na udaljenost od 30 kilometara. Uspela je sa svojim teškim torbama proći pored neprijateljskih linija, izložena ćudima naoružanih ljudi, pijanih pljačkaša i slučajnih susretnika, žurno hodajući kaljavim zemljanim putevima, stazama i jarugama, idući raspolovljenog srca, čiji je jedan deo ostao u selu na zgarištu sa starijom decom, a drugi deo je hitao četirima malim devojčicama koje su celo leto bez majčine pažnje i ljubavi, a možda i gladne.

Beskrajna je bila radost dece što opet vide majku, a ona je premorena od puta i obamrla od majčinske želje i ljubavi, plakala gustim suzama u kojima se mešala radost, ogorčenost i tuga, vadeći iz torbe krupne crvene jabuke i rumene kruške kao jedini poklon koji se u seoskim prilikama i ratnoj nemaštini može doneti deci i pričiniti im zadovoljstvo.

Život u izbeglištvu bio je težak, i dve majke Vukosava i Jovanka, uskoro su počele da traže način kako da se vrate u rodno selo, u koje se već dosta naroda vratilo iz bežanije i gde je već bio deo porodice, a uslovi za život ipak bolji nego u planinskom pribežištu. Ali, put je bio nesiguran, tu teritoriju nisu držali partizani već neprijatelj, bili su česti oružani okršaji i tuda su se vrzmali pljačkaši, a moralo se proći i kroz muslimanska sela koja je držao neprijatelj, iz kojih su mnogi muškarci bili u postrojbama ustaša odanih fašizmu i netrpeljivosti prema srpskom stanovništvu.

Došla je i nova 1943. godina a stanje na ratištu se nije znatnije izmenilo. U Podgrmeču je i dalje bilo puno izbeglog naroda koji nije mogao ili nije smeo da se vrati kući, a hrane je bilo sve manje ne samo za civile, nego i za partizanske borce koji su štitili slobodnu teritoriju. Krajem januara usledila je velika neprijateljska ofanziva, neprestane bitke i obračuni, pomeranja fronta i pozadine i nova sklanjanja prognanika dublje u planinu jer je neprijatelj, ozlojeđen zbog žilavog otpora partizana i sopstvenih gubitaka, svoj bes iskaljivao na nedužnom stanovništvu. Tako, nakon pretrpljenog poraza u bici na grmečkom Benakovcu 28. januara 1943. godine, nemački komandant Dipold svom pretpostavljenom generalu Litersu cinično piše: „Mere odmazde ne možemo primeniti, jer je stanovništvo izbeglo“.

Početkom februara majke Vukosava i Jovanka odlučile su sa svojom decom da krenu na put, jer je u istom pravcu išao i starac Petar iz susednog sela koji je svoju porodicu prevozio konjskim kolima, što je bilo pogodno zbog dece i stvari. Sva upozorenja boraca, suseda i meštana da je put nesiguran, da mogu naleteti na neprijatelja i zle ljude, da nema ko da ih zaštiti u slučaju nevolje i da su prepušteni sami sebi, nisu pokolebali putnike. Majke Vukosava i Jovanka su govorile: Mi nemamo oružje, idemo u svoje selo i vozimo puna kola dece, a ko bi deci mogao nauditi, pa i ako nas zaustave videće da nemamo ni oružja, ni imetka ni novca i pustiće nas dalje!

Krenuli su u sivo i hladno praskozorje, u utorak 9. februara 1943. godine. Pored Petrove familije, sa šestoro dece, u izbegličkoj grupi je bila majka Jovanka sa pet sinova: Zdravko (5 godina), Gojko (8 godina), Pero (11 godina), Dušan (13 godina) i Ljubomir (15 godina), kao i majka Vukosava sa četiri devojčice: Đuja (3 godine), Bosiljka (4 godine), Darinka (5 godina) i Mara (6 godina). Pridružila im se i devojka Dosta Stupar, sa majkom, koja je vodila kravu.

Na kolima nije bilo mesta za sve. Sedela su manja deca, omotana šarenim vunenim biljcima, prnjama i kaputima, a povremeno i poneka od majki koje su najmanju decu nosile na rukama. Stariji su, zadubljeni u svoje misli, ćuteći hodali pored kola, uz škripu kolskih točkova koji su na nasutoj cesti truckali po tragu tenkovskih gusenica i upadali u lokve mutne i ledene vode po čijim ivicama se mrežio tanki i jedva vidljivi led.

Cestom iz planine su išle i druge izbeglice u malim grupama, sve žene, deca i starci, uglavnom u istom pravcu, ali i kamioni i druga motorna vozila jer je bila u jeku neprijateljska ofanziva Nemaca, ustaša, domobrana i četnika na Grmeč u cilju uništenja partizana i velike mase izbeglog naroda. Iz tih vozila naoružani neprijateljski vojnici ćutke su gledali po seljacima istim ravnodušnim pogledom kojim su gledali ogolelo drveće i beli grmečki kamen pored puta.

U ledenom februarskom danu bez snega, koji se beleo na stranama i okolnim planinskim visovima, iz nozdrva ljudi i životinja izbijala je para koju je odmah raznosio ledeni vetrić koji se putnicima uvlačio ispod odeće do same kože i ledio telo. Oni su trljali hladne nadlanice, majke su deci masirale prozeble dlanove i duvale u vrhove prstiju da ih zgreju, a pred njima su bili još kilometri i kilometri dugog puta kroz ledničavi zimski dan u kom ih je grejala i pokretala samo jedna misao: da što pre stignu do svoje kuće, iako je ona sada u zgarištu, ali je njihova.

Nerado su zastajali i pravili pauze ne samo zato što ih je gonila želja da što pre siđu sa ceste, izvan vidokruga prolazećih neprijateljskih vojnika i stignu u svoje selo, već i zato što su smatrali da su manje uočljivi i zanimljivi zlim očima kad klimaju i idu putem kao i svi drugi. Oko podne, stali su da predahnu u selu Fajtovci, nadomak sela Kamengrad. Promrzle žene su izvadile iz torbi ono nešto hrane što su imale, malo kuruze i sira i podelile deci, pomažući im da suve zalogaje lakše gutaju sa vodom koju su zatoplile u svojim nedrima. Ostala su još tri kilometra hoda i 100 minuta života do Kamengrada.

U selu Kamengrad, posle osam sati zamornog hoda po snegu, blatu i hladnoći, kad su već prešli više od pola puta, konjsku zapregu sa petnaestoro dece i petoro starijih, presrele su ustaše – grupa naoružanih silnika iz tog i okolnih sela. Grubo i bez ikakvog objašnjenja, kao da su samo njih čekali, skrenuli su umorne i promrzle žene i decu na blatnjavi put koji je vodio do izolovane i napuštene seoske kuće, potpuno nehajni na njihove vapaje da ih puste jer su oni samo seljaci koji se vraćaju svojim kućama, bez oružja, novca i ičeg vrednog za bilo koga. Sve su ih sabili u jednu sobu, a onda, oglušeni na vrisak majki i plač dece, masakrirali tako što su ih prvo razneli bombama a onda sve one žene i decu koji su ispuštali bilo kakav glas ili pokret, dokrajčili metkom u glavu.

Trivi Todoroviću tog dana ubijeni su supruga Jovanka i pet sinova, a njegov rođeni brat Jovo Todorović je istog dana ostao bez supruge Vukosave i tri male ćerke.

Vukosavina šestogodišnja ćerka Mara nekim čudom je preživela ispod raskomadanih i krvavih tela majke, strine, sestara i braće, zajedno umrlih u tom hladnom i neživotnom zimskom danu, bez znanja i svesti šta su i kome zgrešili i koja je i kolika njihova krivica da na tako iznenadan i surov način budu zaustavljeni i presečeni na putu do svoje kuće. Ostala je živa i petnaestogodišnja Dosta Stupar iz sela Brdari, koju je jedan mlađi vojnik izdvojio iz kolone žena i dece koji su ulazili u kuću smrti, kao osobu čiju porodicu poznaje.

Na zaglušujući prasak prvih bombi Dostina krava se otrgla i pobegla, a za njom su krenuli i konji sa kolima koje su vojnici zaustavili i oterali sa sobom čim su završili svoj desetominutni posao.

Za njima je u nemoj tišini kroz razbijeni kućni prozor izvijorio beli oblačić pare nastao od sudara ledenog vazduha i vrele krvi koja je liptala po podu, penušila i štrcala po zidovima kuće. Ali i to bi samo načas i sve se opet umiri, zamrznu i pretvori u idiličnu sliku seoske kuće sa pitomim krajolikom, nad kojim je počela da sipi sitna i hladna kiša.