srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Masakr

- Srebrenica/1995 i Kamengrad/1943 -
(duhovi koji kruže)

srebrenica-kamengrad

Izdužile se senke drveća preko reke s koje dopire svežina i jedva čujan žubor. Poneki glas i pisak manevarke koja po nekoj, ko će ga znati kakvoj šemi gura i reda vagone. I glasovi bosanske provincije. Moj slučajni saputnik iz brzog voza sedi samnom dok čekam presedanje. Pričamo o vrletnoj Bosni i njenim neobuzdanim ljudima. Načitan je i obrazovan. Sam pomenu Andrićevo „Pismo iz 1920 godine“, i samo nastalo na sličnom mestu na kom sedimo, koje govori o Bosni kao zemlji endemične mržnje i straha, u čijem tlu dremaju stari nagoni i kainovski planovi i čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas da se oslobode i obruše na one koji su u njihovoj blizini i koji su nedužni. U našem razgovoru uz kafu odjednom nasta neko ćutanje koje već posta neprijatno, a on zagledan u nešto nedokučivo iza mene, reče:

Nikad nisam želeo da nekom govorim o ovome. Ne zato što o tome nisam razmišljao, već zato što je to tunel koji vodi u prošlost i završava s jednim istim pitanjem bez odgovora: Odakle dolazi to neljudsko u čoveku koje ga pokreće da čini zločinstva gora, veća i teža od svih onih koja mogu učiniti monstrumi iz životinjske mitologije - razni džinovi, nemani i čudovišta. Ko su zločinci iz Srebrenice i Kamengrada, kako izgledaju, imaju li ljudski oblik, kako izgledaju majke koje su ih rodile, mogu li se prepoznati na ulici, da li ih progoni sećanje i savest, kako spavaju oni, njihova deca i unuci, koja je njihova sličnost, a koja razlika? A kako oni koji su prostorno i vremenski, starosno i intelektualno daleko od toga, promišljaju o tim zločinima i, napose, da li uopšte mogu razumeti njihovu univerzalno paklenu težinu ili makar užas u očima žrtava i nepodnošljivi bol u srcima onih koji su ih izgubili.

Videći kako ga upitno gledam, on reče: Ima još dosta do voza i treba ovo da čuješ, a potom i zapiši makar sad posle 75 godina. Jer si čovek od pera a ovo do sada niko i nikada nije zapisao. Na moj znak odobravanja, on nastavi:

Za Srebrenicu svi znaju. To je mesto masovnog stradanja više hiljada muslimanskih vojnika i civila, najvećim delom muškaraca starosti između 15 i 72 godine, izvršeno od srpskih vojnih snaga polovinom jula 1995. godine, nakon sukoba vojske bosanskih Muslimana i bosanskih Srba u regionu od strane Ujedinjenih nacija zaštićene zone u Srebrenici, Bosna i Hercegovina, korišćenjem raznolikog arsenala zločinačkih sredstava: granatiranje, streljanje, sirovo ubijanje. Znaju se imena krivaca koji su izvedeni pred sud.

Za Kamengrad danas niko ne zna. To je mesto stradanja 20 srpskih civila, žena i dece starosti između 3 i 45 godina, i to samo u jednom danu od 1500 dana zločinstva i bezumlja, izvršeno od lokalnih muslimanskih ustaša, polovinom februara 1943. godine, u okviru sukoba između Nemaca, ustaša, četnika i domobrana, na jednoj strani, i partizana, na drugoj strani, na području Podgrmeča, Bosna i Hercegovina.

Ustaše su u Kamengradu presrele srpske porodice iz obližnjeg sela Koprivna, isključivo žene i decu, izbegle od neprijateljske ofanzive u planinu Grmeč, koje su se iz bežanije vraćali kući, prisilno ih oterali u obližnju napuštenu kuću i pobili bombama i metkom u potiljak. Tom prilikom je u porodici rođene braće, Trive i Jove Todorovića iz sela Koprivna kod Sanskog Mosta ubijeno 10 članova, od čega osmoro dece. Ubijena je Trivina supruga Jovanka (36 godina) i njihovih pet sinova: Zdravko (5 godina), Gojko (8 godina), Pero (11 godina), Dušan (13 godina) i Ljubomir (15 godina). Ubijena je i Jovina supruga Vukosava (40 godina) i njhove tri male devojčice: Đuja (3 godine), Bosiljka (4 godina) i Darinka (5 godina). Ispod mrtvih tela ostala je živa Jovina ćerka Mara (6 godina), koja se krvava i izbezumljena izvukla ispod leševa svoje majke, braće i sestara, da bi je neki, opet i toga ima, dobri ljudi, Muslimani iz istog sela, videli i spasili.

Pretekla šestogodišnja Mara poživela je potom još 63 godine i u 22.995 noći svog preostalog života, stalno se trzala, ječala, vikala u snu i budila s jaukom i krikom sanjajući uvek 22.995 puta jedan isti san:

„Konjska zaprega sa ženama i decom izranja iz februarske magle Podgrmeča i izlazi na cestu kod Kamengrada. Odjednom izleće grupa od desetak ustaša i ubogu povorku nasilno skreće na zemljani i kaljavi seoski put koji vodi uzbrdo. Ona sa još desetak dece sedi na kolima, neki hodaju uz majke, a onu najmanju majke nose na rukama. Put vlažan i blatnjav. Sneg na brdima. Žene se kližu. Sapliću. Plaču i mole da ih puste i ne skreću s puta. Jer nikom ništa nažao nisu učinili. Deca glasno plaču. Ustaše ćutljive. Uvežbane. Ledene kao smrt koju donose. Nebo visoko i zatvoreno. Rat svuda unaokolo. Samo hladna zima. Nemoćne žrtve. I bezdušni naoružani ljudi. Niotkuda pomoći i spasa. Dolaze na zaravan na kom stoji napuštena kuća. Teraju ih da uđu u kuću. Majke grabe decu za ruke. Osećaju šta će biti. Vrište i preklinju da ih poštede. Prigušenim i uzdrhtalim glasom prizivaju Boga. Vidi trogodišnju sestricu Đuju koju majka nosi u naručju. Iz njenog još živog oka naviru kao reka ogromne krupne suze. Vidi malu sestricu Bosiljku koja obema rukama drži majčinu ruku i široko otvorenim očima sa strahom i dečijim nerazumevanjem gleda u naoružane ljude i izbezumljene majke. Vidi pet plavokosih dečačića. Drže se za ruke i jedan za drugim jedva opkoračuju povisoki prag. I bezglasno kao zaneseni ulaze u kuću smrti. Ona zna da će svi sad biti ubijeni. Želi da im to dovikne. Da beže. Da se pokušaju spasiti. Želi ona da ih spasi. Da im pomogne. Ali ne može. Ruke kratke i nemoćne. Noge kao od olova. Treba i ona da umre s njima. Život, nada, radost, osmeh - sve prestaje ovog časa, neumitno i za sva vremena. Srce mahnito udara. Ta mala dečija tela biće za koji trenutak okrvavljena, polomljena i raskomadana bombama i mecima. Oči ugašene. Vreme zaustavljeno. Eksplozije. Dim. Prašina. Predsmrtni vrisak užasa, neverice i nemoći sliva se u zastrašujući huk u kome sve nestaje. Davi je dim i pritiskaju mrtva tela majke, sestara i braće. Dvojica sa pištoljima u rukama idu između leševa. Čuje se samrtno krkljanje. I ropac umirućih. Majka koja je pala preko nje kao da uzdahnu. Jedan prilazi i puca joj u glavu. Potom, sve prestaje. Nastaje tišina.... Topla crvena tečnost iz majčinog grla lipti joj po licu. Guši se ispod tela koja se još trzaju...Maaajke uzalud ste rađaleee...viče utrnulo i nemoćno...“

Ubijeno je osmoro dece samo iz porodice Todorović i njihove dve majke. I još sedmoro druge dece. Samo za 10 minuta, u jednom danu i u jednom mestu. Ubiti dete znači ubiti i detetovo dete i detetovog deteta dete... To je 15 nikad nastalih porodica i domaćinstava i makar 30 nikad rođene dece i još 60 nikad rođene unučadi i još 120 nikad rođene praunučadi... A dvonoga bića koja su ih pobila, posle „dobro svršenog posla“ nisu sahranili mrtva i unakažena dečja tela, već su otišli u obližnju birtiju da se ugreju i okrepe.

Ako bi neko rekao da Kamengrad i Srebrenica nemaju nikakve veze, pogrešio bi, jer tako nešto može zaključiti samo čovek neupućen u surovu zbilju bosanskog vilajeta ili čovek koji nema dobre i časne namere.

Sličnosti su brojne, ali i razlike. Kamengrad je mesto u ratom zahvaćenom području kao što je i Srebrenica. Zločini u Kamengradu i Srebrenici izvršeni su divljački, bestijalno i nečovečno, s tim što su u Kamengradu žrtve žene i deca od 3 godine pa naviše, dok su u Srebrenici žrtve mahom muškarci starosti preko 15 godina, od kojih mnogi vojnici.1)

Po broju žrtava, u Srebrenici više hiljada žrtava, u Kamengradu 18. Ali Kamengrad je samo paradigma stradanja srpskog naroda, jer je u Jasenovcu pobijeno više desetina (ili stotina) hiljada pripadnika tog naroda, ne pominjući druga stratišta rasejana po celom regionu. Jasenovac i Srebrenicu svako broji na svoj način. Jedino je Kamengrad pouzdan i egzaktan.

Eto, pogleda me on u oči. Ti nikada nisi čuo za Kamengrad. A nit je kamen, nit je grad, već obično i ne baš veliko selo. Onda, zabačena selendra. Danas lepo. Podeljeno na Gornji i Donji Kamengrad. Sa velikim kućama i asfaltiranim drumom. Kad ga vidiš ne bi rekao da je to mesto zločina. Ali za Srebrenicu si čuo. Da..rekoh zadubljeno, zar ti koji su to zlo napravili nemaju ime. Valjda se saznalo za to, valjda su zasluženo kažnjeni? On napravi grimasu: Možda od Boga. Od ljudi ne. I produži:

Ogromna razlika između Srebrenice i Kamengrada je u tome što za zločin iz Kamengrada niko i nikada nije odgovarao. Zna se da su zločinci iz tog i okolnih muslimanskih sela, ali niko posle 1945. godine, u želji i nadi nove vlasti da ostvari pomirenje naroda i ne podgreva ratne rane, nije pokrenuo istragu da ih identifikuje, nađe i kazni. Danas njihova deca i unučići žive srećno i opušteno bez osećaja greha zbog zločina koji su počinili njihovi očevi i dedovi. Igraju se, gledaju crtaće i idu u školu gde uče da su muslimani najveći stradalnici i žrtve. Tamo odnekle iz kamengradskog sutona gledaju ih mrtve oči njihovih vršnjaka: trogodišnje Đuje, petogodišnjih Gojka i Darinke... kojima su očevi i dedovi srećne dece oduzeli život i detinjstvo, bombama razneli tela i nisu dali ni da pođu u školu. Nemaju počivalište ni spomenik. Samo, na putu Prijedor - Sanski Most, u naselju Milin Birt stoji, na bruku sadašnje vlasti, urušeno i oštećeno davno podignuto obeležje žrtvama fašističkog terora na kom su ispisana, između ostalih, imena ubijenih žena i dece iz porodice Jove i Trive Todorovića.

Kamengrad je zapreten, zamandaljen, zaboravljen i ostavljen negde u prošlosti. Kamengrad nema istražni dosije ni sudski epilog. Genocidirana porodica Todorović nije imala ni prilike niti pravnih instrumenata da posle rata pokrene istragu protiv anonimnih zločinaca s kojima su se susretali na cestama, ulicama i pijacama u Sanskom Mostu i okolini. Ako je time, na sopstveni uštrb, doprinela da u regionu Sanskog Mosta skoro 50 godina posle Drugog svetskog rata Srbi i Muslimani žive mirno i bez ekscesa, kako je i bilo za Jugoslavije, učinila je nehotično miroljubiv i human gest. Kamengradske žrtve postale su tako uopštene i neimenovane „žrtve fašističkog terora“, a ne „žrtve ustaško-muslimanskog zločina“, što stvarno jesu.

Jer, ona država se dosetila da sve civile ubijene u ratu 1941-1945. godine od strane bilo koga, nazove „žrtve fašističkog terora“ čime su, s jedne strane, ponižene žrtve, anonimizirani zločini i amnestirani krivci, ali s druge strane, to što su zločinci „tamo neki fašisti“ odagnavalo je i razvodnjavalo mržnju prema komšiji i otvaralo prostor i perspektivu zajedničkog života.

U skladu sa tom političkom zapovešću zločini hrvatskih i muslimanskih ustaša i srpskih četnika olako su pripisivani Nemcima sa motivacijom da su Nemci ionako pokretači rata i agresori, a usto su i „gore daleko“, a da „mi ovde treba i dalje da živimo jedni s drugima“. To je posebno korišćeno u pogledu civilnog stanovništva ubijenog na prostoru i u vremenu trajanja nemačkih ofanziva kada je nalet neprijatelja bio mnogo veći i ubitačniji, a teror i odmazda visokog intenziteta, kao što je bilo u neprijateljskoj ofanzivi na Kozari 1942. godine, a potom i na Grmeču u vreme zimske četvrte neprijateljske ofanzive poznate kao Vajs I („Fall Weiss“ – „slučaj Belo“) od 20. januara do 15. februara 1943. godine.

Na taj način su narodnooslobodilački odbori i partijski komesari, kad god je to bilo moguće i posebno kad nije bilo preživelih svedoka niti živih egrekutora, zarad zajedničkog života Hrvata, Srba i Muslimana, prekrajali istoriju i zataškavali njihove međusobne zločine, navodeći Nemce kao izvršioce zločina i u slučajevima kad su izvršioci bili domaćeg porekla i imena.2) To bi u normalnom društvu možda bila dobra ideja za dalji suživot, ali danas, u bosanskom kijametu u kom se svako malo prebrojavaju žrtve, to ide na ruku manipulatorima i prekrojačima istorije.

Tako je to u ratu, kad imaš žrtvu, a nemaš ubicu niti svedoka koji bi rekli istinu. Onda je istina onakva kako je napiše neki činovnik.

Ona vlast je ocenila da se jedino tako može zajedno dalje, i da je to jedini „recept“ za zajednički život Muslimana, Srba i Hrvata u Bosni. I bio je. Čak pola veka. Ali ne i zauvek.

Ubijene u Bosni i Srebrenici 1991-1995. godine Muslimani ne priznaju da su „žrtve građanskog rata“, već „srpskog terora“. Svako broji, iznova i ponovo samo svoje žrtve i „nabija“ osećaj krivice onoj drugoj strani, čak i nakon što su stvarni krivci izvedeni pred sud i kažnjeni. To stalno i uporno naturanje krivice, duga i greha, koje se ponavlja iz dana u dan, vremenom otrcava i samu istinu i čini je monotonom i destruktivnom. Kao kada je ministar finansija Kraljevine SHS prilikom usvajanja budžeta u Narodnoj skupštini 1926. godine ponovio ono što je stalno u toj državi sa srpske strane govoreno: „Srbi su dovoljno žrtava podneli za stvaranje ove države i oni imaju legitimno i nesporno pravo da sačuvaju svoj odlučujući i glavni uticaj u njoj“. Na to su hrvatski poslanici reagovali: „Dosta već jednom s tim Kajmakčalanom! Recite nam šta košta pa da platimo, da se skine s dnevnog reda i da idemo dalje !“3) . Naravno: ne može se platiti, ne treba se zaboraviti i skinuti s dnevnog reda. Ali sve mora da ima meru. Kamengradske žrtve su još jednom žrtvovane zarad daljeg zajedničkog života. Srebreničke žrtve se stalno iskopavaju i šalju poruke osvetoljubive mržnje raspolućujući Bosnu na žrtve i egzekutore, uz neizrečenu ali čitljivu pretnju da međusobni dugovi još nisu namireni.

Dok je Kamengrad teška i sasušena rana koja tinja u dubini, ali se ne vidi i ne pokazuje, zločin bez pomena i memorijalnog dana, Srebrenica je postala javna nacionalna institucija Bošnjaka/Muslimana koja nadahnjuje autore školskih udžbenika da uče svoju decu da su Srbi genocidan narod i koja se svake godine oživljava i grana da bi doprla do najdubljih pora muslimanskog etnosa. Toj teškoj rani ne daju da zasuši, poput kamengradske, već sve čine da stalno i iznova prokrvari i mirisom krvi sablažnjava i huška na mržnju i zavadu.

Teško je majci Zuhri koja je u srebreničkom pokolju od strane srpskih ubica izgubila tri sina: Muhameda od 21 godinu, Izeta od 25 godina i Nusreta od 27 godina. Njen bol je neutešan dok izluđena i slomljena obilazi mezarje u Srebrenici. Možda je lakše majci Jovanki koja je u kamengradskom pokolju od strane muslimanskih ubica izgubila pet sinova: dečaka Zdravka od 5 godina, Gojka od 8 godina, Peru od 11 godina, Dušana od 13 godina i Ljubomira od 15 godina. Ili majci Vukosavi kojoj su ubijene tri male devojčice: Đuja od 3 godine, Bosiljka od 4 godine i Darinka od 5 godina. U masakru su izgubile ne samo decu, već i sopstvene živote.

Zašto je možda lakše majci Jovanki i majci Vukosavi nego majci Zuhri? Zato što su majke Jovanka i Vukosava ubijene zajedno sa svojih osmoro male dece, i patile su samo nekoliko minuta dok je trajalo ubijanje, a majci Zuhri ostaje da pati za ceo život. Ali majka Zuhra se ipak ne bi menjala sa majkama Vukosavom i Jovankom jer je njen najmlađi sin Muhamed stasao do puške i poživeo pet puta više od četvorogodišnje Bosiljke, četiri puta više od petogodišnjih Zdravka i Darinke, skoro trostruko više od osmogodišnjeg Gojka, dvostruko više od Pere... I čak sedam puta više od trogodišnje Đuje koja je bila beba. A sem toga, i majka Zuhra je još živa...

On zamuče kao da mu ponestade snage i umornim pogledom zagleda se u mene kao da očekuje da ga nešto pitam. Prenuh se kao iz nekog košmara i zaustih: Kamengrad...Srebrenica, ne bih to ni u snu povezao...i kako je uopšte došlo do tog toliko uporedivog zla? On me setno pogleda, odmahnu glavom i nastavi:

Pitam se i ja, kao i ti, kao što su se pitali i drugi pre nas, da li je zlo ljudsko stanje kome je svako uvek i svuda kadar, ili je nasumičan slučaj nikako razumljiv i pravdljiv, ali ipak nečim izazvan. Prvo je poraz ljudske vrste. Drugo je poraz čoveka. Ni najudaljeniji, ni najnekontrolisaniji krajičak ljudske svesti ne može razumeti zversko, ničim izazvano ubijanje dece. Pitanje „Zašto“ nema odgovor, već samo navalu stida zato što je, eto, moguće da tako nešto dođe od čoveka, stida što si rođen u ovom i ovakvom delu sveta, stida što si čovek...

Kako i zašto je moglo doći do sunovrata civilizacije u Kamengradu 1943. i Srebrenici 1995. godine? Krivo je genusno pamćenje, koje se generacijama akumulira i prenosi, i koje je posebno jako na trusnom bosanskom tlu, a ono kaže:

„Sve ono zlo koje se čini jednom genusu (rodu, plemenu, kolenu, porodici, narodu), što on teško proživljava i kroz šta sa osećajem nepravde i gubitka prolazi, decenijama i vekovima se slaže u jednom kolektivnom pamćenju („opraštamo ali ne zaboravljamo“) sa pretnjom da u najgorem obliku izbije na površinu u ratovima, krizama i beznađu i onda bude naplaćeno od strane onih koji time nisu bili ni pogođeni, nad onima koji i ne znaju šta su skrivili. Iz toga sledi univerzalna, vanvremena i vanprostorna pouka: ne činite drugima ono što ne biste voleli da oni čine vama!“

To genusno pamćenje je najteža „kvaka“ u raspetljavanju muslimansko-srpsko-hrvatske zavrzlame. Nekažnjeni „Kamengradi“ su decenijama naslagali memorijske slojeve gorčine, uskraćene pravde i potisnutog nezadovoljstva, koji se polako i sigurno gomilaju i onda eksplodiraju ostavljajući nezapamćena zverstva kao što su Jasenovci, Kamengradi, Srebrenice, Vukovari... Ta akumulacija negativne memorije najdublja je i najduža kod Srba jer seže u daleku prošlost i pamti „danak u krvi“, harač i želju za osvetom („puče puška s pećine, nema agi trećine“), povlašćenost islamske populacije pod Osmanskim zavojevačem, ubistvo jugoslovenskog kralja u izvedbi ustaške emigracije, kao i genocidno divljanje muslimanskih i hrvatskih ustaša u Drugom svetskom ratu.

Kod Hrvata i Muslimana, to negativno kolektivno sećanje je relativno skorašnje i siromašnije, ali po dubini i zamahu pogubno i smrtonosno. Hrvatima je u negativnom sećanju kobno ubistvo braće Radić u jugoslovenskoj skupštini, prevalentnost srpske vlasti između dva svetska rata i supremacija Srpske pravoslavne crkve koja se, nažalost, u to vreme, ponela indolentno i umesto da se zarad zaštite svog dijaspornog naroda, bolje poveže i razume sa isto tako hrišćanskom, dakle sestrinskom, Rimokatoličkom crkvom, sve je činila da se razlike između njih još više prodube (krvava litija za odbijanje međuverskog sporazuma - Konkordata 1937. godine, zadržavanje starog kalendara), a za to nerazumno distanciranje najveću cenu platili su Srbi u Hrvatskoj i Bosni koji su, kao ljudi druge nacije i vere, napušteni od srpske države i crkve, nečovečno sabirani u logore ustaške države, zverski ubijani i „u semenu“ zatirani, na očigled, a i uz podršku, Rimokatoličke crkve.

Objektivno, Muslimani kroz istoriju nisu ugnjetavani, nisu im oduzimali imanja i decu, nisu ratovali, Turci su im davali povlastice i naseljavali ih na pogodnim mestima, u ravnici i uz reke, dok su Srbi kao hrišćani bili izloženi lošim ćudima zavojevača koji ih je pljačkao, otimao im i odvodio decu u ropstvo i tražio od njih slepu pokornost. Možda je ta izvesna hipoteka otomanske prošlosti u kojoj su manjinski Muslimani nekoć bili nadmoćniji od većinskih Srba, učinila da je nakon odlaska Turaka sa Balkana razvoj muslimanske nacije tekao vrlo nesigurno i sporo, da bi svoj nacionalni identitet izgradili tek u Titovoj Jugoslaviji, a zatim se ostrastili i homogenizovali nakon raspada Jugoslavije. Jedan deo muslimana se u Drugom svetskom ratu priklonio ustašama „radeći“ ustaški „posao“ bolje i od samih autohtonih ustaša. Taj „posao“ je, pored brojnih drugih mesta, vrlo „uspešno odrađen“ u Kamengradu 1943. godine.

Ali kamengradski zločin nije proizišao iz tzv. genusnog pamćenja, jer ga nije ni bilo, već iz divljaštva i bestijalnosti suseda iz jednog sela nad meštanima drugog sela.

A u nezamislivoj spirali ljudske ironije i bosanskog apsurda, u današnjem Kamengradu, u delu nazvanom Gornji Kamengrad, stoji šehidsko spomen obeležje na kome bi mrtve oči ubijene hrišćanske dece koja u nekim onosferama lebde iznad tog mesta, mogle pročitati: „U ovome džematu srbočetnički din-dušmani pobili su 15 nedužnih civila samo zato što su bili Bošnjaci-Muslimani. Neka i voda koja teče svjedoči o vremenu kada zli ljudi pobiše svoje nedužne komšije. Kako smrti nema za nevino umorene, neka ni života nema, Bože, za ubice njihove!“

Lagan pirak zanjiha ivicu stolnjaka ispred nas. U nadolazećem sutonu prestali su i retki glasovi sa ulice. Ta tišina je dolazila kao neko okrepljenje i doliv snage posle košmarnog i teškog dana. Začu se neko dozivanje ili možda pesma, dole sa reke, kao da je sa čamca jer se lagano, brzinom rečnog toka, zvuk gubio, utišavao a onda nestao. On je ne trepćući gledao u mene, ili nekud kroz mene, skupljao usne i lagano klimao glavom:

Pojednostavljeno gledano, u trouglu ova tri naroda, svaki od njih je imao svoje zločinačko nadahnuće i uspon nad onim drugim.

Hrvati – kroz masovno, autistično i nerazumno zločinstvo u doba NDH, sa svedočanstvima zloglasnog ustaškog Jasenovca i drugih brojnih jama i stratišta, i opet posle 50 godina, sa „smrtonosnim olujama“ nad Krajinom i Srednjom Bosnom i brojnim drugim zločinačkim tragovima.

Muslimani – kroz muslimanske ustaše, poznate po okrutnosti u doba NDH o čemu svedoče razni „Kamengradi“, i opet nakon nepunih 50 godina, sa masakrima u raznim „Kravicama“, „Bratuncima“ i drugim mestima.

I Srbi – kroz zločine četnika u Drugom svetskom ratu po Dinari, oko Foče, u Vraniću i potom devedesetih godina 20-tog veka – kroz zloglasne logore sa krunom zločina u Srebrenici i okolini.

I jedni, i drugi, i treći vrlo zorno, nadahnuto i živopisno pričaju o zločinima koji su njima pričinjeni od onih drugih, a mrtvozorno, skrušeno i uopšteno govore o zločinima koje su oni sami učinili drugima. Čak nema tu mnogo ni skrušenosti, sućuti i pokajanja, već više nastojanja da se što je moguće dublje pljune u tuđe dvorište, ili da se sopstveni zločin opravda nemogućom parabolom tipa kako onaj nizvodno muti vodu onome uzvodno, i da se svoje zlodelo tamo gde je opipljivo opravda, a tamo gde nije vidljivo, zataji.

Moj sagovornik opet napravi pauzu koja nam je obojici prijala, njemu da povrati dah i glas, a meni da se onako osupnut priberem od grozomornih činjenica i bremena zločina koje se pradamnom raspetljavalo. Kad je tako, kako se iščupati iz tolikog zlog pamćenja i ići dalje, kako zajedno živeti u vilajetu zločina, osvete i mržnje? On kao da preču moje pitanje, nastavi:

To razgorevanje sećanja na zločine - iskopavanje žrtava Kamengrada, puštanje krvi u medijskom etru, julske ceremonije u Srebrenici, poruke mržnje i „prigodna“ podsećanja na društvenim mrežama, majke Kamengrada čija mrtva usta ćute i majke Srebrenice koje putuju po svetu i pričaju svoje jade, kao i „oluje“ koje se stalno pokreću i naduvavaju novim oblacima i gromovima - zameće, stvara i podstiče duboke i dugoročne korene nepoverenja, nesigurnosti i odbojnosti.

Nije dobro što je „Kamengrad“, kao paradigma stradanja Srba u Bosni, prećutan. Ali je bolje i to nego da ima srebreničku ili vukovarsku promociju smrti i osvete. „Kamengrad“ je žrtvovan radi mira i suživota i zato on u očima bosanskih unitarista može da bude primer na koji se mogu ugledati i zakleti. Bilo je: Ćuti i stišaj emocije...idemo zajedno dalje. „Srebrenica“, pak, uz puno uvažavanje žrtava, razumevanje i svu sućut, je postala marketing smrti i medijska mašinerija koja uništava ono malo zdravog tkiva i veziva u Bosni. Ona, uz zanemarivanje i prećutkivanje Kamengrada, definitivno vodi u mržnju koja je tolika i tako se stalno i neopozivo razbuktava, da svakog ko je razuman to navodi na zaključak da se rat nastavlja svim mogućim sredstvima, sada bez metaka i pušaka, da je zajedništvo tri naroda u Bosni ista iluzija koja nije uspela ni u Jugoslaviji, te da je današnja „Srebrenica“ sasvim dovoljna da definitivno uruši krhku troimenu dejtonsku bosansku zajednicu.

„Kamengrad“ više ne može da se ugleda na „Srebrenicu“, jer nema niti jednog snimka i priče iz onog tmurnog i pokoljnog februarskog dana u mestu Kamengrad, osim noćnih mora i iskidanih kazivanja šestogodišnje Mare, a i nje više nema, kao jedine svedokinje kamengradskog masakra. Ali zato može „Srebrenica“ da se ugleda na „Kamengrad“ i da bar malo utiša zurle i bubnjeve i makar koliko smanji osvetljenje na bini, kako iz pijeteta prema nevinim žrtvama Kamengrada i srama što su njihovi likvidatori ostali nekažnjeni, tako i zbog budućeg suživota u trusnoj i vrletnoj Bosni, pri čemu ničim i niukoliko neće biti umanjena grozota srebreničkog zločina. Da kameno srce Kamengrada makar posle 75 godina malo smekša. I žive „majke Srebrenice“ da u svom bolu pomisle na mrtve „majke Kamengrada“ i na njihov užas dok ih sa decom u naručju muslimanske ustaše raznose bombama i dokrajčuju metkom u glavu.

Zaćuta. Ni on ni ja više nismo imali šta da kažemo. Iz daljine se začu pisak voza koji dolazi. Ustadoh i pružajući mu ruku, rekoh: Pod velikim sam utiskom tvoje priče i sve mi je jasno i belodano osim jedne stvari. Koje? zagleda se on zamućenim pogledom u mene. Pa pitam se ko si ti u svemu tome i odakle ti je to poznato. Preko lica mu prelete kratak osmeh čoveka koji je znao da ću ga to pitati i snažno mi stegnu ruku rekavši: Ja sam sin one male devojčice koja je jedina preživela ustaški masakr u Kamengradu...Odsutno krenuh prema peronu kao čovek koji dolazi iz nekog drugog sveta.

... negde u Bosni, februara 2018. godine...

__________________________

1) Prema podacima Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari iz jula 2017. godine, u mezarju tog centra pokopane su 6.504 žrtve, od kojih je najmlađa 15-godišnji Damir Suljić, a najstarija Alija Salihović star 72 godine - izvor: balkans.aljazeera.net od 03.07.2017.g., isto: www.večernji.hr od 12.07.2017.g.

2) U popisu žrtava rata u Jugoslaviji 1941-1945 (poginule, ubijene, umrle i nestale žrtve rata), vršenom u periodu 1964-1967. godine, popunjavan je obrazac ŽR-1 koji je imao 18 rubrika. Ni jedna rubrika se ne odnosi na izvršioce zločina, tako da nema njihovih imena, nacionalnosti, vojne pripadnosti niti bilo kakvog drugog podatka ili traga koji bi ih identifikovao. U rubrici 8 („kategorija žrtve“), civilne žrtve neposredno stradale od ruke neprijatelja kategorisane su kao žrtve stradale „u direktnom teroru“ (05), a takav teror je bio najčešći u odnosu neprijatelja prema civilnom stanovništu: ubijanje ljudi tu gde su se zatekli, na licu mesta, na kućnom pragu, kad rade na njivi ili su u sklanjanju i bežaniji, naročito ispoljen kao posebna „domaća specijalnost“ ustaša i četnika, sa načinima zlostavljanja, mučenja i ubijanja ljudi i primerima bestijalnosti kakve je teško i zamisliti. Iako u arhivama hotimično nije beleženo ko je učinio zlodelo „direktnog terora“, ili je krivo beleženo da su to jedni (Nemci), a bili su drugi (ustaše ili četnici), porodice žrtava ipak su jedine znale pravu istinu o načinu stradanja svojih bližnjih i o njihovim egzekutorima (ali su i njihove izjave o tome često menjane i prepravljane).

3) Milan Stojadinović: „Ni rat ni pakt“, Rijeka, 1970, str. 257