srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Pustoš

srebrenica-kamengrad

Poseban je osećaj kad dođete na neko mesto koje je nekad vrvilo od ljudske živosti, rada, kretanja i dovikivanja, a koje je odjednom sve to izgubilo.

Da li ste ikad bili na napuštenom gradilištu gde su radnici završili svoj grubi deo posla, na kojem je do juče radila gomila bučnih i prezaposlenih radnika, brujale betonske bušilice, mešalice i kamionski motori, a koje je danas pusto i bez igde ikoga.

Jeste li bili u halama nekada velike fabrike, koje su ispražnjene od ljudi, a delimično i od mašina i pokretne opreme, u kojima je nekadašnji huk mašina, vozila i glasova zamenjen nesnosnom tišinom u kojoj ljudski kašalj zvuči kao grmljavina u pećini, sa izlivenim baricama ulja na betonskom podu, razbacanim materijalom, praznim pivskim bocama, starom poderanom patikom, novinama davnog datuma i bajatim vestima u koje je nekad bio zamotan nečiji doručak.

Da li ste se kad našli u dvorištu seoske škole polovinom avgusta, kad nema ni dece ni učitelja, ni školskog zvona, kada i na onim mestima koja deca stalno utiru svojim nogama i gde igraju klikere i preskaču konopac, počinje da raste trava.

Kako izgleda otužno nekada pretrpana plaža krajem septembra meseca – bez kupača, raspoloženja i veselosti, ali sa njihovim tragovima u ponekom novinskom listu sa datumom jula koji se zapleo u krošnji drveta.

Posebno, zamislite u pitomom krajoliku napušteno i ostavljeno selo. Bez ljudi, bez stoke, bez kokošaka, pasa i mačaka, bez uobičajenog komšijskog dozivanja, rike volova, zvonjave konjskih praporaca, bez kukurikanja petlova, bez lajanja pasa, bez dozivanja, bez pesme devojačke, bez veselja, sahrana, galame, bez zvuka sekire na drvljaniku. Neporušene i prazne seoske kuće, opljačkane, ali nezapaljene. Ni iz jednog dimnjaka ne vije se dim. Prazni pašnjaci, pusti putevi, otvorene štale, napušteni bunari. A ljudi i životinje netragom nestali kao da je neka kosmička sila usisala sve što je živo i što mrda, a ostavila sve ono što je mrtvo i nepokretno i čvrsto vezano za zemlju kao što su kuće, bunari i drveće.

Takvo je bilo selo K. u Zapadnoj Bosni dve godine. Šljive i jabuke su cvetale, dozrevale i same opadale. Njive su bile neuzorane i nezasejane, bašte neobrađene. Kiše su isprale tragove konjskih kopita i točkova na seoskom putu. Glavni i najširi seoski asfaltni put obrastao je travom i spletom lijana i puzavica, koje niko nije imao da krči, a koje su se rastući sa obe strane puta susretale i uplitale na njegovoj sredini. Oko kuća je obrastala bujad, mahovina i šiprag. Vladala je danonoćna nema tišina koju je jedino remetila ujednačena lupnjava seoske vodenice koja je radila u prazno, bez žita, vodeničara i seljana koje nije odnela kosmička sila, već ih je oterala nesreća koja se zove rat. I cvrkut ptica bio je bez živosti i razdraganosti, kao da su i one, zbunjene tišinom i odsustvom života koji je tu postojao stotinama godina, bar malo razumele ogromnu tragediju sela i njegovih stanovnika.

Neka vremena donesu takve neobične događaje koji su bliži ružnim snovima nego opipljivoj stvarnosti, koji se decenijama pa ni vekovima ne mogu zamisliti niti mogu kome pasti na pamet sem u nekom varljivom i košmarnom snu posle kog se budimo u neverici, ali sretni što je sve to samo nezdrava imaginacija zamorenog uma.

Kraj 20-tog veka pokazao je da je Bosna najplodniji teren za oživotvorenje divljačkih nagona, neljudskih poriva, bolesnih ambicija, suludih želja i nezamislivih strahova. Prostor i vreme kada se čovek sreće sa svojim ogoljenim i nekontrolisanim bićem svedenim na instikte i nagone, bez ljudske aure i daleko od civilizacije. Kada sve one vrednosti koje je čovek od svog praiskona otkrivao, sticao, dograđivao i prisvajao, sva ona dobra koja su mu život činila lepim i smislenim, počev od dece pa do drage porodične fotografije ili uspomene sa davnog letovanja, postaju obezvređena, nevažna i nikakva, kao da ih nikada i nije bilo.

Nestvarna tišina sa pitomim krajolikom sela koje se nalazi na «ničijoj zemlji» i u kome je sve netaknuto, sa ponekim otiskom tenkovskih gusenica u izlokanim i neobrađenim seoskim baštama, bez ljudi, i tako dve zime, dva proleća, dva leta i dve jeseni, deluje ubitačnije i zloslutnije od spaljenih sela u kojima je neman rata završila svoj posao i obelodanila svoje namere.

Pustoš u duši koju ostavljaju takve slike stvara nemir i teskobu, tugu i nesanicu. Postavljaš sebi pitanja i ne želiš ljudski odgovor, jer čovek je rekao šta je imao da kaže. Odgovor bi mogao dati jedino onaj ko je stvorio ovaj svet darujući mu nestvarnu lepotu života, ljubavi i napretka, ali istovremeno i demone smrti, mržnje i uništenja. To dvojstvo je učinilo da svetom vladaju sile nepomirljivih suprotnosti pa svakom dobru preti neko zlo, a posle svakog zla dolazi neko dobro, pri čemu je čovek taj koji čini i jedno i drugo.

I sutra kad kroz prozor vidiš pokislu pticu šćućurenu na drvetu, seti se onog sela i njegovih ptica koje su, u čudu, dve godine pevale same sebi, i kojima nikada neće biti jasno zašto i odakle naiđe ta pustoš i kud nestadoše ljudi.