srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Sagorevanje

(Vatra koja tinja)

srebrenica-kamengrad

U selu Koprivna spaljenom ustaškom šibicom u minulom hudom ratu jedan čovek crnog lica, stisnutih usana i zanemelog pogleda sedi na kamenom temelju svoje kuće od koje je ostalo zgarište sa porušenim i neprepoznatljivim zidovima, već skoro poravnatim sa zemljom usled trogodišnjih kiša, mrazeva, snegova, žega i vetrova.

Jutros zarana, kad je posle četiri godine zarobljeništva, putujući vozom, autobusom, taljigama i peške, Trivo stigao u svoje selo, činilo mu se da je došao u potpuno tuđi kraj, jer ništa tu više nije bilo isto kao onda kada je ovde živeo sa svojom porodicom, suprugom Jovankom i pet sinova. Još dok je bio utamničen u Nemačkoj, do njega je dopro glas da je njegovo selo spaljeno i uništeno, da mu je porodica izbegla negde u planinu i da su svi stradali u potonjoj velikoj ofanzivi neprijatelja.

Povisok, mršav, u pohabanom građanskom odelu, devet dana je putovao od nemačkog seoceta Flosenburg, gde je kod gazde Krona Anta proveo skoro dve godine, a pre toga isto toliko u radnom logoru Zahshauzen nadomak Berlina, na imanju Rajhena Dorfa. U oba slučaja radio je teške poljoprivredne poslove od svanuća do sumraka, bez ikakve plate, oskudno hranjen i zanemaren, pritisnut pretnjom da svakog časa može biti odveden u koncentracioni logor iz kog nema povratka i pod stalnim teretom brige o svojoj porodici, ženi i pet malih dečaka koji su sami, bez njega, ostali u dalekoj, vrletnoj i ratom zaplamteloj Bosni.

Čim je došao u selo po sućutnim i sapatničkim pogledima ljudi koje je sretao video je da je crna vest o pogibiji cele njegove porodice, koju je načuo gore na severu i za koju se sve do sada nadao da je možda netačna i pogrešna, sada postala stvarna i istinita. Kad je bio blizu kuće, najbliži sused Ilija izašao je pred njega šireći ruke i suznih očiju, dok je iza njegovih leđa njegova žena glasno tulila, a on mu je prećutno rukom dao znak da zastane i ne ide za njim. Kao magnetisan, sada definitivno i neopozivo svestan da više nema ni dece, ni žene ni kuće ni imovine, primakao se zgarištu svoje kuće i skamenjenog lica, bez ijedne suze, naslonio se na drvo kasno procvetale jabuke i dugo zurio u ono što je nekad bila kuća, onda je dugo obilazio, a potom seo na kameni prag.

Već ga je opazio njegov rođeni brat Jovo, koji se takođe vratio iz zarobljeništva, u kom je bio od februara 1943. godine, u nemačkim logorima u Srbiji - Staro Sajmište u Zemunu i Borski rudnik, i sa svojom preostalom porodicom živeo u nekoj skrpljenoj drvenoj baraci, jer je i njegova kuća bila spaljena. Dva brata, sada sa po četrdesetak godina, koje su rat, briga i patnja povili i ostarili kao da su mnogo vremešniji, prišli su jedan drugome i nemo se zagrlili. Pojaviše se i Jovini sinovi Boško, Milan, Slavko i Branko, kao i ćerke Vida i Mara, i priđoše da pozdrave strica koji ih je ćutke gledao kao da je došao sa neke druge planete.

Trivo je saznao da je njegova supruga Jovanka polovinom 1942. godine sa decom izbegla u planinu, zajedno sa svojom jetrvom Vukosavom, ženom njegovog brata Jove, i njihovom decom, da su preko pola godine proveli u izbeglištvu, da su Jovanka i Vukosava na sve načine pokušavale da se sa decom vrate u selo u koje se priličan broj seljana već vratio, a u kom su i oni u toku prethodnog leta na svom zgarištu stvorili kakve-takve uslove za život, da su ih drugi odgovarali od puta zbog stalnih ratnih dejstava i prolaza kroz muslimanska sela od kojih su se neka priklonila neprijatelju a mnogi iz njih obukli i ustaške uniforme pretvarajući se preko noći iz mirnih suseda u okrutne nasilnike. Njih dve sa decom i još nekim susedima krenuli su u februaru 1943. godine ka svom selu, ali negde na pola puta, u selu Kamengrad, tu grupu nenaoružanih civila u kojoj je bilo petnaestoro dece, presrele su ustaše i bezmilosno ih pobili, bez suda i krivice.

Usmrtili su celu Trivinu porodicu, njih šestoro, suprugu Jovanku i sinove: Zdravka od pet godina, Gojka od osam godina, Peru od 11 godina, Dušana od 13 godina i Ljubomira sa 15 godina. Istovremeno su ubili Jovinu suprugu Vukosavu i njihove tri ćerkice: Đuju od tri godine, Bosiljku od četiri godina i Daru od pet godina, a šestogodišnja Mara nekim Božjim čudom ostala je živa ispod leševa i spasila se. Gledano u odnosu na celo selo, Jovo i Trivo su najgore prošli u tek minulom ratu sa 13 stradalih čeljadi. Jovi je ubijeno četvoro članova najbliže porodice, a Trivi je ubijena celokupna porodica, svih šestoro. U ratu su ubijeni i Jovina i Trivina majka Mara (67 godina), njihova polusestra Mileva (19 godina), kao i njihov stric Jovan – Niko (68 godina).

Trivo je bez reči slušao priču o stradanju svoje porodice, a onda je ovlaženih očiju privio uz sebe malu devojčicu Maru, jedinu svedokinju onoga što se desilo njegovoj porodici, ništa je ne pitajući. U nastaloj tišini devojčica je, razumevajući da se radi o „strašnom doživljaju u onoj kući“, kako su joj govorili stariji, uznemireno i nemo gledala u strica kog se posle četiri godine nije više ni sećala.

U toplo majsko podne oslobođeno selo, bez neprijatelja, zbegova i straha, ponovo je živnulo i oglašavalo se svojim prepoznatljivim zvucima dozivanja, škripe, lajanja i mukanja. Na zgarištu je sve bilo nepokretno i tiho, sem složnog zuja pčela koje su uživale u slatkom nektaru rascvetanih voćki i tihog povetarca koji je ljuljao grane rascvetalog jorgovana i bogate cvetove zove iznikle unutar ruševine, šireći unaokolo zamamni cvetni miris.

U nepomičnom sedu, Trivo je ćutke prelazio pogledom preko svakog kamenčića unutar kuće bez zidova i krova, tragajući za bilo kakvim ostatkom nekadašnjeg bujnog i punog života koji je napustio ovo mesto. Od kuće koju je s ljubavlju i svojim tesarskim umećem podigao i u kojoj je živeo sa porodicom, nije ostalo ništa sem do zemlje urušenih zidova i tog kamenog praga koji nemo i kruto, ogoljen i ispran hladnim jesenjim i plahim i toplim letnjim kišama, svedoči da je tu nekada bila kuća puna ljudi i života. Na mestu nekadašnjih soba izdžikljalo je nisko rastinje, najviše kopriva i korov, a u ćošku gde su bili dečiji kreveti izvijalo se tanko stablo samonikle zove okićeno baršunastim žutobelim cvetovima.

Noć je zatekla Trivu na istom mestu, pogleda uprtog u sobu koje nema, punu dečijih glasova kojih nema, dok iz kuhinje dopire miris popare sa kajmakom koju deci priprema majka Jovanka koje nema. Vidi svojih pet lepih plavokosih dečaka, od malog petogodišnjeg Zdravka koji još lomi jezik na slovu „š“, do petnaestogodišnjeg Ljubomira kom su počeli izbijati mladalački brčići, kako sede za večerom, a majka Jovanka im sipa vruću kašu u tanjire, dok se oni, kao i uvek, međusobno podgurkuju i smeju. Zagleda ih, prelazi pogledom preko njihovih lica, prstiju, ruku. Ta mala tela koja su se svako jutro oblačila, jela i trčala da bi porasla i ojačala, skupljala šljive i jabuke, nosila sitne terete pomažući ocu i majci, spavala da se odmore i okrepe, ta mala nedužna tela stvorena da žive a ne da mru, zverski su raskomadana bombama u nekoj trošnoj napuštenoj kući i sada su neživa i beskorisna kao i truli panj u šumi, blatnjavi kamen ili opali i zgaženi list.

Obamrlom od neverice i bola i otupelom na svežinu majske noći, kroz glavu su mu prolazile gomile misli, koje su se svodile na tri pitanja: Ko? Zašto? i Kako?

„Koji su to neljudi mogli tako životinjski pobiti decu“, razmišljao je slomljeno. „Ko su te ubice? Znam samo da su ustaše iz obližnjih muslimanskih sela koje sam možda sretao pre rata, možda radio na njihovim kućama, možda i trgovao s njima. Nisu to uradili muslimanski domaćini, siguran sam, jer sa mnogima sam i prijatelj, već je to uradila ološ i fukara koja je našla korist i utočište u ustašama. Da li su ti zločinci stradali u ratu ili sad pritajeni kod svoje kuće nastoje zaboraviti i prikriti svoje zlodelo, ako ga uopšte pamte, jer sigurno nije jedino. Kako je neko imao srca da ubije moje male plavokose dečake koji su tek počeli da žive, kao i moje male bratanice i ostalu decu. Ja nikad, čak ni sad posle ovog šta je zlikovac učinio mojim mališanima, ne bih mogao ubiti njegovo dete koje je nedužno iako je dete zveri. Kako su ubijeni moji dečaci, koji i kakav geler ih je usmrtio, jesu li te male nedužne glavice shvatile kakva grozota im se dešava. A moja Jovanka! Koja je tek patnja majke kad je prozrela namere zlikovaca da tako prosto, okrutno i hladnokrvno, tu pred njom, u toj klanici, pobiju decu koju je njena majčinska utroba mesecima nosila i iznela na ovaj svet!“

Nebo iznad njega osulo se zvezdama kao milion puta do sada, a zrikavci i popci jednolično i zaneto su cvrčali kao što su radili i kad je tu bilo kuće, dece i svih njih na ovom mestu. Okrutno je to, pomisli, kako se život i dalje normalno odvija kao da se ništa nije desilo. „Svi ljudi oko mene su sretni što se završio rat i što su živi, a sa ratom i mrtvima koji su ostali u njemu, pozdravljaju se rečima: „Gluvo bilo i ne ponovilo se“, prihvatajući svako zlo koje im se desilo kao neminovni udes i namet koji donosi ratna pošast, sa nadom da im se takav pomor nikada više neće desiti. Ja ni to ne mogu reći, jer meni je sve pobijeno i nema šta ni da mi se ponovi pošto više nikog i nemam“.

Sedeo je pognut i nepomičan, sa prstima zarivenim u kosu. „Šta ja da radim? Kako ću dalje i kuda? Sloboda koju sam tako žudno čekao, sada je postala moja tamnica iz koje ne vidim izlaza. Mogu li ja uopšte da živim dalje i imam li na to pravo posle ovoga što se desilo onima koje sam najviše voleo, a kojih više nema. Šta činiti? Da se ubijem? Da odem daleko odavde? Da se sećam i plačem? Da tražim krivca i svetim se? Da pravim nekakvu kućicu i živim dalje, jer život jednako ide, kako sa mnom, tako i bez mene?“

Prvi sunčevi zraci zatekli su čoveka na zgarištu posedele kose i pepeljastog lica, kao da je tu probdeo godine, a ne samo jednu noć koja je donela saznanje da ništa više nije kao pre i da život nezaustavljivo ide dalje, klopara, mrvi i poravnava sve oko sebe ne osvrćući se na nečiji pojedinačni bol i nesreću kao da ih nikada nije ni bilo.