srebrenica-kamengrad

Prolog

„Ako ste srušili kuću svojih suseda,
to ne znači da će vaš dom izgledati bolje“
(Lou Holtz – pisac i fudbalski trener)

srebrenica-kamengrad

Pet naizgled odvojenih priča u ovom esejnom pentagramu čine mortalni flešbek koji odasjava veliku i grozomornu sliku koja se može vezati za svaki rat, ali se najbolje uklapa u bosanski ram, u kom je i nastala, gde se stalno susreću islamska, pravoslavna i katolička ideologija, strast i mržnja, koje inspirišu i podstiču krvave sukobe u kojima stradaju nevini pojedinci i čitave porodice, dok njihovi egzekutori ostaju anonimni, rasplinjavaju se, obezličuju, minoriziraju i nekažnjeno gube u mnoštvu događanja ili u amorfiji mase bez imena i lika.

U svom elementarnom značenju, pentagram simbolizuje pet gradivnih elemenata Zemlje: vazduh, zemlju, vodu, vatru i duh. U civilizovanom svetu pentagram je simbol čoveka i njegovih pet čula, a ujedno i simbol pet Hristovih rana, koji ujedinjuje i štiti ljude. U senci satanskog pentagrama, pak, koji bdi nad kužnom Bosnom, onoj u kojoj se ovo dešava, nema civilizacije, nema kulture vere, nema Boga, Alaha i Jehove, nema Isusa Hrista, svetog trojstva i života, već je na stalnoj straži kozoglavi demon čiji službenici seju strah, donose smrt, proteruju, muče, pljačkaju i pale, tupi i bezosećajni nad nesrećom koju donose drugima.

Ovaj esejni pentagram je dokumentarni omaž jednoj porodici koja je u februaru 1943. godine pretrpela tešku tragediju kada je usmrćeno petnaestoro male dece i njihove četiri majke, bez opela i pomena, bez humke i spomenika i bez traga u zvaničnim protokolima, ali sa kostima koje i danas bezimeno počivaju u dnu zapuštene seoske njive. U vremenski i prostorno autentičnom mizanscenu Podgrmeča akteri svake od ovih priča su stvarni likovi, kao što su istiniti i nepatvoreni događaji koji su nevine načinili žrtvama, a njihove egzekutore ostavili bez suda i kazne.

U geometrijskim kracima pentagramske zvezde sadržana je sudbina nedužnih kroz predosećaj ali i nevericu da im se može dogoditi kapitalno zlo, kroz naslutu smrti, kroz izgnanstvo, proterivanje i stradanje, kroz morbidnu noć preživelog deteta kom su presušile suze, kroz skamenjenog čoveka koji sagoreva zajedno sa svojom kućom, i najzad, sve to svedeno u komparativni vremenski okvir srebreničkih, kamengradskih i drugih zločinstava na ovim prostorima, koja su jednako okrutna i neljudska, ali nejednako priznata, poznata i sankcionisana.

Činjenica da žrtve pripadaju jednom, a egzekutori drugom narodu jeste datost koji se ne može prećutati, pogotovo danas, posle osamdeset godina, kada su bezočno otvorene sve kaverne agresivnog nacionalizma i pseudoistorije, jer ta istina baca dodatno svetlo na bosanski vilajet svedočeći o kontinuitetu mržnje i nepodnošljivog zla kom ljudi u Bosni ne žele ili ne znaju stati na kraj.

Ovaj dokumentarni kolaž ma koliko se zasnivao na ogromnoj nesrazmeri između žrtava (deca) i njihovih dželata (naoružani ljudi), ni u kom slučaju nije poziv na zadocnelu osvetu i linč jednog naroda, jer to nije učinio narod već njegovi izrodi i besramnici, niti opravdanje za nacionalističko zvocanje i političko prepucavanje, već samo autentika od koje se suše usta i ostaje gorčina u grlu koju nijedno piće ne može isprati i otkloniti.

U tom kontekstu, prozni omnibus „Sagorevanje“ je katarza, proces spoznaje i prihvatanja realiteta kakvi jesu, odmagljivanje stakla na naočarima i svanuće koje donosi rasterećenje, ma koliko bilo teško, i saznanje, koliko god bilo gorko, da nije sve kako smo mislili da jeste, da je san u kom smo živeli bio zabluda i da u toj deluziji mnogi i dalje žive bilo iz neznanja, bilo zato što ne žele da se probude i shvate da postoje bolne istine koje se moraju znati i prihvatiti.

Zato je „Sagorevanje“ bosanski rekvijem, oproštaj sa Bosnom onakvom kakvu smo voleli, sada drugačijom, jednostranom i bezosećajnom. Bosna je izgubila svoju ličnost, dušu i lepotu, a njeni žitelji su postali samoživi, nezainteresovani i gluvi za tuđa stradanja, nespremni da se bore za razumevanje, suživot i toleranciju, već samo za omrazu, prevlast i dominaciju.

Ovo je nekatedralna missa pro defunctis sa specifičnom kvintologijom zverstva u kojoj su razloženi i obelodanjeni fakti posle kojih nema i ne treba biti reči sućuti i utehe, a ako bi ih ko i izrekao, nema nikog da ih čuje.