srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Balkanska travestija

srebrenica-kamengrad

Na jednom kraju sveta, tamo gde na kraju dana pada noć, a ujutru sunce obasjava zelena brda i doline, brze i bistre reke i plodna polja, živela su tri mala plemena: Susi, Husi i Busi. Velike vojske prolazile su preko njihovih krajeva, a oni nisu bili moćni da se odupru pa su ubrzo tri mala plemena postala vazali velikih sila koje su se prelile preko njihovih granica.

Susi, kao najmnogobrojnije pleme upinjali su se i vodili brojne bitke da sačuvaju svoju samostalnost i sopstvenu teritoriju pa su i jedini od tri plemena uspeli da jedno duže vreme imaju sopstvenu plemensku državu i svoga poglavicu.

Husi i Busi su se pri prvoj najezdi potčinili osvajaču i prepustili stranom poglavici da vodi brigu o njihovoj teritoriji, bogatstvu i životima.

Kako je pritisak osvajača bio sve veći Susi su vodili stalne i iscrpljujuće bojeve da odbrane svoju plemensku teritoriju i svoju samostalnost, da bi jednog presudnog trenutka stupili u veliku odlučujuću bitku sa osvajačem koji je protiv njih pokrenuo ogromnu i od njih mnogo nadmoćniju vojsku. Tom prilikom Susi su pretrpeli veliki poraz izgubivši celu svoju vojsku i svoga poglavicu i svoju samostalnost, nakon čega su pali u viševekovno ropstvo.

U ropstvu su bili i Husi i Busi, ali su robovali pod lakšim uslovima jer se nisu zamerili osvajaču kao Susi koji su mu se dugo odupirali. Busi su ubrzo nakon što su pokoreni primili veru i običaje plemena-osvajača zbog čega su uživali posebne povlastice u njegovom carstvu.

Susi su od strane osvajača tretirani kao buntovni narod i zato je osvajač nad njima sprovodio mere odmazde, raspisivao im velike poreze i namete pa čak im oduzimao decu stvarajući od njih poseban rod sopstvene vojske.

Husi su, za razliku od Susa i Busa, bili deo drugog carstva koje ih je držalo u redu i pokornosti, plaćajući razrezane poreze i namete, služeći u vojsci okupatora i učestvujući i njegovim agresivnim vojnama.

Tako su ova mala plemena živela vekovima pod tuđinskom vlašću, bez sopstvenih država, pokušavajući sa više ili manje uspeha da očuvaju sopstveni identitet, veru i kulturu. Bili su porobljeni, ali Husi i Busi ipak su živeli dobro i mirno jer su se, mudro čuvajući svoj narod, potpuno podredili osvajaču, dok su Susi nemoćni da se oslobode, ulazili u besmislene bune i ustanke trpeći nepotrebne žrtve, razaranja i odmazde. Za razliku od Husa i Busa koji su živeli u svojim naseljima, na istoj teritoriji gde i oni, živeo je značajan broj Susa izvan svoje matične zemlje.

Od samog početka život ova tri plemena usložnjavale su činjenice da su bili nacionalno izmešani, govorili jednim jezikom, negovali sličnu kulturu, ali ne i veru. Zapravo, Susi i Husi bili su iste vere, ali na jednoj zajedničkoj molitvi njihovi vračevi i drugi verski poglavari su se posvađali i počeli na različite načine da propovedaju istu veru prenoseći svoju isključivost, netrpeljivost i omrazu i na svoje saplemenike. Busi su napustili svoju dotadašnju i primili sasvim drugu veru od svog osvajača koja je, za razliku od vere Susa i Husa, imala sasvim drugačije obrede i sakramente.

Tako su se ova tri plemena molila jednom bogu ali na različite načine, a njihovi vračevi umesto da ih mire i povezuju, samo su još žešće raspaljivali međusobne verske razlike podižući time svoju moć i značaj u plemenu.

Prošli su vekovi.

Husi su, zahvaljujući svojoj odanosti tuđinu i činjenici da u njihovoj zemlji nije bilo ratovanja i razaranja, uspeli da očuvaju svoja naselja od pustošenja jer su neke mrvice bogatog osvajača bile i njima udeljene, a sem toga, sa osvajačem ih je zbližavala ista vera.

Busi su se saživeli sa svojim osvajačem, podastrli mu sva svoja imanja i svoju vernost, služili u njegovoj vojsci i, s obzirom da su bili na samoj granici velikog carstva bili su značajna uzdanica osvajaču u smirivanju buna i zaštiti teritorija, pa im je osvajač dodeljivao zemljišne posede, vojne činove i počasne titule.

Stalni sukob Susa sa svojim osvajačima proizlazio je iz ekonomskih nameta kojima su bili podvrgnuti, teškog života i potpuno različite vere i običaja. U uslovima dugog robovanja, sva tri plemena postepeno su prihvatila mnoga kulturna obeležja, navike i običaje od svojih zavojevača.

Tuđinskog jarma prvi su se oslobodili Susi tako što su podigli ceo narod u bunu koja je trajala više godina, da bi se posle nekog vremena osvajač povukao iz njihovih krajeva, nakon čega su Susi ponovo formirali sopstvenu plemensku državu.

Husi i Busi su im zavideli ali nisu smogli snage da i oni isto urade. Tek kad je njihov osvajač pokrenuo Veliki rat u kom su Husi i Busi bili na strani osvajača i gubitnika, a Susi zajedno sa drugim plemenima na strani oslobodilaca i pobednika, Husi i Busi su se okrenuli Susima, koji su kao pobednici i najveće žrtve Velikog rata imali veliki ugled i prestiž u svetu, s predlogom da osnuju zajedničku plemensku zajednicu.

Tako su Susi, koji su u velikom sukobu izgubili polovinu svog naroda, stvorili zajedničku plemensku državu sa Husima i Busima koji uopšte nisu bili izloženi takvim stradanjima.

Pri tome su sva tri naroda imala skrivene namere: Susi da okupe svoj narod u jednoj plemenskoj državi, Husi da se otrgnu od vekovnog zavojevača, povežu sa Susima, iskoriste njihov trenutni međunarodni ugled, a potom u pogodnom momentu odvoje se i formiraju vekovima priželjkivanu sopstvenu plemensku državu, i Busi da stasaju kao moderno pleme pa da se i oni u pogodno vreme otcepe i stvore svoju samostalnu plemensku zajednicu.

Uskoro posle toga izbio je novi Veliki rat u kom je agresorska vojska okupirala zajedničku plemensku državu Susa, Husa i Busa. Husi i Busi su većim delom opet podržali agresora i služili u njegovoj vojsci, dok su se Susi priklonili oslobodiocima. U tom ratu Husi su počinili velike zločine nad Susima koji su bili na njihovoj teritoriji: ubijali ih, zatvarali u pećine i rezervate, proterivali i prekrštavali, sa ciljem da ih istrebe. Osnovali su veliki logor gde su za sve vreme rata dovodili Suse, divljački ih klali i ubijali, a potom njihova tela bacali u reku, istrebivši tako, samo u tom logoru, više desetina hiljada Susa. Jedan broj Busa je služio u vojnim formacijama Husa koje su bile u službi neprijatelja, a imali su i sopstvene vojne jedinice, koje su činile posebna zlodela nad narodom Susa.

Po završetku rata Husi, Susi i Busi su nastavili opet da žive u jednoj plemenskoj zajednici kao ravnopravna plemena. Novi poglavica i Visoko plemensko veće, u želji da se što pre izgradi porušeno i ponovo uspostave i obnove dobri odnosi između tri plemena, nisu preispitivali ko je, koliko i prema kome vršio zlodela u ratu. Kako je vreme odmicalo činilo se da su sećanja na ratne žrtve i zločince potisnuta i presahla u ubrzanom i uspešnom razvoju nove zajedničke plemenske zajednice koja je opstala više decenija.

Onda je nastupila kriza u razvoju njihove plemenske zajednice, a s njom i oskudica i svakodnevne teškoće. Nemalo potom, na čelo sva tri plemena došle su poglavice koje su se silno posvađale. Poglavice plemena Husa i Busa su želele da se otcepe iz velike plemenske zajednice i osamostale svoje pleme na posebnoj teritoriji. Poglavica Susa se tome usprotivio. Mnogi su upozoravali da se takvo cepanje velike plemenske zajednice ne može lako sprovesti zbog izmešanosti naroda, posebno Susa koji su i dalje u velikom broju živeli na teritorijama Husa i Busa. Ali poglavice se nisu na to obazirale već su počele da naoružavaju saplemenike očigledno se spremajući za nasilno otcepljenje iz zajedničke plemenske zajednice.

Delovi naroda Susa koji su živeli na teritorijama Husa i Busa, prisećajući se nedavne prošlosti i Velikog rata kad su ih Husi zatekli nenaoružane i nespremne i nad njima napravili pomor u cilju istrebljenja, naoružali su se, uspostavili svoju vlast na delu teritorije koju su naseljavali i objavili da ne veruju Husima jer su ih Husi već jednom masakrirali i da zato ne žele biti u njihovoj samostalnoj plemenskoj državi. Husi su na to odgovorili oružanom silom i uspeli da skrše otpor i pobunu Susa koji su, potom, da bi izbegli odmazdu i već viđeni pomor, masovno se iselili iz novostvorene plemenske države Husa.

S druge strane, Busi su takođe želeli da stvore sopstvenu plemensku teritoriju sa svojom dominacijom, iako su sa Susima i Husima bili još izmešaniji i prožetiji, nego što je bila izmešanost između Husa i Susa na teritoriji Husa. Zato je na teritorji Busa došlo do međusobnog rata između Busa, Susa i Husa koji je trajao tri godine sa zločinima koji su činile sve tri vojske. Posebno je bio žestok sukob između Susa i Busa jer su ovi potonji želeli po svaku cenu da prvi put u istoriji stvore svoju samostalnu plemensku teritoriju, a u sećanju Susa bili su zločini koje su im Busi činili u Velikom ratu. Međusobni obračuni i zločini kulminirali su kada je poslednje godine rata vojska Susa na delu ratne teritorije gde su bili posebno intenzivni sukobi, načinila zločin nad vojno poraženim Busima, tako što je izvršila likvidaciju velikog broja Busa.

Na intervenciju drugih velikih plemena okončan je plemenski sukob između Husa, Susa i Busa. Sva tri plemena sada žive u sopstvenim plemenskim zajednicama, podigavši između sebe visoke zidove i mostobrane preko kojih se povremeno dovikuju, okrivljuju i proklinju, iskazujući i dalje snažni ratnički naboj. Husi uče svoju decu da su se junački oslobodili iz zajedničke plemenske države koju su sami hteli i želeli, Busi žele da uspostave dominaciju nad Susima i Husima koji žive s njima, izvan svojih matičnih plemena, a Susi pričaju o svojoj slavnoj prošlosti, relikvijama i plemenskoj teritoriji koja se nalazila na plodnim poljima sa zelenim brdima u daljini.