srebrenica-kamengrad

Sagorevanje - Uvod u balkanopatiju

„Mogu spasiti Balkan od bilo čega,
osim od njega samog“
(parafraza izreke Vinstona Čerčila:
„Mogu spasiti Englesku od bilo čega, osim od nje same“)

srebrenica-kamengrad

San nikako ne nailazi, ni sa glavicom belog luka ispod jastuka, kako je govorio Vikar kod koga je, navodno, ta lukovna terapija delovala i donosila mu okrepljujući odmor i dobre snove. Teram iz glave slike napornog i iscrpljujućeg dana, zamišljam bele ovce kako spokojno pasu, zelenu i mirnu reku, oblake bez vetra, a to me sve baca u neki polusan u kom je teško razlučivo šta je san a šta je java. U jednom času, kao i prethodnih noći, iz nekog maglovitog obzorja nahrupi Ban sa svojim traktatom „O Balkanu“ koji je ranije najavio. Trebao mi je san i nisam imao volje i želje da ga slušam, pogotovo zato što me nekoć dobro zamorio svojom raspravom „O narodu“, ali je on, kao i uvek, bio uporan u svojim noćnim kontemplacijama i čantranjima jednoličnim i dremljivim glasom koji se povremeno gubio kao udaljeni radio-talas.

___________

„Balkan nije samo geografski pojam. Balkan je i način razmišljanja, ponašanja i delovanja. Balkan je posebni životni oblik sa endemičnim oblicima ljubavi i mržnje koje lako planu a teško gasnu. Zato je Balkan u stalnom stanju patije, bolesne inflamacije koju neki drugi kao pokušavaju da leče, ali u nedostatku sluha i želje da čuju, razumeju i pomognu, samo dodatno patologiziraju države i narode na tom prostoru.

Balkanopatija se raskrilila nad rasadnikom necivilizacije, političke nekulture, verske zatucanosti i isključivosti, socijalne mržnje i netolerancije, sa korenima u prethodnim ratovima, osvajanjima, obračunima, smaknućima, osvetama, aferama, netrpeljivosti i nerazumevanju.

Balkanski narodi su u stanju specifične adolescencije, čija medicinska definicija glasi da je to faza u razvoju ličnosti, posle puberteta a pre odraslosti, praćena nekontrolisanim i burnim psihičkim, emocionalnim i moralnim krizama, previranjima i lutanjima. Ta faza neiživljenosti koju prati svojeglavost, nekritičnost, tvrdoglavost, isključivost, zadrtost, ali i besramnost i neodgovornost, kao i nacionalna zanesenost, predugo traje.

Najveće nerazumevanje na Balkanu potiče iz različitog tumačenja prošlosti i vrlo suprotstavljenog poimanja sadašnjosti vs. prošlosti. Nema sudije koji bi za Muslimane/Bošnjake, Srbe i Hrvate mogao, merodavno i za njih prihvatljivo, utvrditi i proceniti uvek spornu činjenicu ko je koga više tlačio, ubijao i zatirao. Taj večni spor, koji neguje matrica nedozrelog, nedoraslog, sociopatskog i nevaspitanog nacionalnog bića, generiše nova sporenja i sukobe, i tako u nedogled.

Važno je razumeti da se na Balkanu ništa ne događa slučajno. Sve potiče iz bazičnih činjenica da svaki narod na Balkanu ima svoju nacionalnu apoteozu i zanesenost samim sobom i svojom verom, jezikom i kulturom, prošlošću i sadašnošću. Balkanske državice pate od patriotizma koji je sam sebe nadrastao i prerastao u nacionalizam u kome su zadovoljne same sobom i začuđene što drugi to njihovo samozadovoljstvo ne vide i ne osećaju, već naprotiv, smatraju ga izrazom slepog fanatizma, prostakluka i nekulture.

Svaki balkanski narod želi samo za sebe da piše svoju zasebnu istoriju i da različito tumači događaje, svet u kome živi i vek koji teče, iako se svi nalaze na istom geoprostoru, prolaze kroz iste ili slične istorijske događaje, govore isti jezik, imaju slične navike, ponašanja i kulturne šeme. Narodi Balkana ne sagledavaju istoriju u kontinuitetu, kao niz uzročno-posledičnih događanja, koja se nastavljaju i proizilaze jedna iz drugih, već smatraju da sa svakim ratom istorija počinje iznova. Međutim, to na Balkanu, a ni u ljudskom svetu, nije tako. Tako je jedino kod životinja kod kojih, navodno, ne postoji sećanje. Zato, nepriznate i nepoštovane žrtve u jednom ratu huškaju i pobuđuju žrtve u drugom ratu.

Pored mentalno srozanih intelektualaca, mućurla, vancaga i mutivoda, na delu su zadojeni fundamentalisti, ostrašćeni nacionalisti, reinterpretatori istorije i krivotvoritelji jezika, kulture i vere, a za takva „zvanja“ na Balkanu nisu potrebne škole, znanje, civilizovanost i finoća, niti političko iskustvo, već je dovoljna arogancija, bahatost i prostoća u medijima i na mitinzima utelovljena u bizgovima, buzdovanima, tokmacima i tutumracima svih boja.

Ovi i ovakvi oblici života su neosetno izmileli odasvud, da bi kao „znalci“ problema, najčešće zaogrnuti stranačkim ruhom, ponudili »spasonosne recepte« u vođenju zemlje i rešavanju njenih gorućih političkih i ekonomskih problema. Dodatno, egocentrizam i nerazumevanje na Balkanu podstiču razni „prijatelji i savetodavci“, kao i šićardžije sa strane, koji daju svoja mišljenja, viđenja i savete, ali i opominju, prete i pritiskaju.

Samo onaj ko shvati gorenavedeno, može razumeti balkanski sindrom međunacionalne mržnje i nesloge koji je iznedrio čudovišne nacionalne projekte od neslaganja, svađe i mržnje do nasilnog verskog preobraćanja, proterivanja i ubijanja naroda u ratu. Balkan pati u haosu nacionalnog vampirenja i nepomirenja. Ništa nije rešeno i sve je sporno unazad stotine godina.

U miru se, kao kontraprodukt, zapatila zaduženost, siromaštvo, besposlenost i socijalna dezorganizacija. A sve je to pogodno tlo za patogenizaciju društva kroz danas rastući kriminal, huliganstvo, nasilje, primitivizam, prostačke rijalitije, džiberski patriotizam, burazerski bonton, gvozdenu korupciju i stranački nepotizam.

Ko je danas odgovoran za sav ovaj grozomorni galamatijas srozavanja balkanskog mentalnog, kulturnog, etičkog, nacionalnog, socijalnog i istorijskog bića? Države - kroz zloupotrebu sopstvenog monopola i moći u funkciji ideologije tribalizma, ksenofobije, nacionalne idolatrije i autizma, u propagaciji svoje podrazumevane nevinosti i svog „čistog etničkog bića“ i uz poricanje bilo kakve sopstvene odgovornosti.

Političari - kako pozicija, tako i opozicija, bez civilizacijskih vrednosti i političke kulture, koji neodgovorno zbunjuju i kontaminiraju sopstveni narod, rukovođeni uskim stranačkim i ličnim interesima, obavezno obojenim korupcijom i nacionalizmom u kom se takmiče između sebe ili opozicija sa vlašću.

Mediji - kao sredstva za manipulaciju masama, bez kritičke oštrice i bez sopstvenog digniteta, preko kojih javno mnjenje i političku kulturu oblikuju starlete, pevaljke, cajke, štreberi, analfabete, instant doktorandi, džiberi, gegule, kulovi, rijaliti bilmezi i bizgače i poltroni.

Škole – koje ne vode računa o tome da, pored obrazovanja, kod đaka i mladih ljudi izgrade kulturu lepog ponašanja, dijaloga, tolerancije, uvažavanja različitosti i poštovanje univerzalnih ljudskih i društvenih vrednosti.

Socijalne službe – koje su se pokazale kao nesposobne, bez sluha i filinga, posebno u pogledu vaspitanja dece i mladih ljudi i negovanja društvenih, kulturnih i moralnih vrednosti, s obzirom da su neprisutne i neproduktivne u školama i nema ih na terenu gde su najpotrebnije.

Verske organizacije - jer su kroz savez mantije, ahmedije i uniforme i kroz podsticanje i ohrabrivanje sukoba, varljivo zanete utiskom o sopstvenoj bezgrešnosti, na udvorničkom pijadestalu na koji ih je popela država, propustile da zaštite svoje „stado“ od medijske, političke i kriminalne „Sodome i Gomore“, i da zastupaju civilizacijske tekovine, hrišćansku i versku uzoritost i solidarnost, ekumenizam i međureligijski dijalog.

Inteligencija – koja je, pod plaštom nacionalne euforije, političkog straha i sopstvene nezrelosti, kao zentara i neznajša, izgubila kritički jezik i snagu da se odgovorno izjasni i intelektualno suprotstavi prostakluku i nacionalističkoj pošasti koja dugoročno truje narod.

Tajkuni - kao ljudi sumnjive provenijencije i koruptivne orijentacije u sprezi sa državom, političarima i verskim institucijama, koji im neodgovorno obezbeđuju i pridodaju zvaničnost, ugled i legitimitet.

Akademije nauka - zagledane u paternalizam, plemenski patriotizam i tužbalice, umesto svesnog i kritičkog sagledavanja realnosti, modelovanja matrice objektivnog i odgovornog društva i kreativne vizije budućnosti naroda i države.

Navedene, „vodeće snage društva“ koje su zatajile na svakom planu, mogu lasno upreti prstom u svoje građane/podanike, koji jednako nose svoje breme krivice jer su izuzetno prijemčiv i podatljiv medijum za trpljenje, podjarmljivanje i manipulaciju, posebno onu koja dolazi od vlasti i medija a tipuje na nacionalne i verske korene i plemenska osećanja.

Sigurno će jednog dana Hrvati shvatiti da na svetu ne mogu pronaći nijedan narod koji im je bliži: po izgledu, po jeziku, po istoj - hrišćanskoj veri, po istim običajima i etičko-kulturnim obrascima, do Srba. Sigurno će to shvatiti i Srbi. Shvatiće i Muslimani/Bošnjaci da su im po rodu, jeziku i kulturi najbliži Srbi i Hrvati. Ali takva vrsta pameti i pomirenja još nije na vidiku.

Onda, kako dalje?

Ako je „balkanopatija“ dijagnoza, šta je terapija? Ona je vrlo jednostavna, ali teško provodljiva, a sadržana je u samo dve reči: istina i priznanje. To znači da Bošnjaci, Srbi i Hrvati, kao recentni „remetilački“ narodi na Balkanu, koje su već u tome sustigli i Albanci, a negde iz sumraka Prvog i Drugog svetskog rata vire i Bugari, čuju i saslušaju jedni druge i spoznaju, razumeju i priznaju istorijske fakte koji ih tište i žuljaju.

I jedni, i drugi i treći i ini moraju na putu pomirenja da priznaju da su svi, uzajamno jedni drugima, tokom istorije smeštali, podmetali, podvaljivali, zavideli, da su jedni druge vređali, ocrnjivali, ponižavali, ranjavali, tamničili i da su jedni drugima činili razna zlodela, proterivanja, nametanja vere i nasilna prekrštavanja, kao i da su se zaduživali, ali i oduživali i svetili. Pored pojedinačnih ekscesa, ovi narodi su u poslednjih sto godina jedni drugima činili i masovna zločinstva, i to naročito nad civilnim stanovništvom.

I zato, što pre, Hrvati, Srbi i Muslimani/Bošnjaci treba bezrezervno da osude zločine svojih sunarodnika, da upute javno izvinjenje žrtvama i njihovim nacionalnim korpusima, te da izvrše reviziju svojih školskih udžbenika istorije i javnih dokumenata, otklanjajući iz njih sve izreke i sve prizvuke nacionalne i verske netolerancije, kulturološke segregacije i istorijskog subjektivizma... bla...bla...bla...“

___________

Probudi me zvuk automobilskog motora koji je sused svojski turirao ispod prozora sretan što ga u hladno zimsko jutro nije opet izdao stari akumulator. U javi svitanja Ban, koji bi očito još pričao, i njegov traktat nestadoše kao mehur od sapunice. Na radiju iste vesti. Bošnjaci/Muslimani, Srbi i Hrvati u stalnom zatezanju nerava, nadvikivanju, jogunstvu, drndanju i nadgornjavanju. E moj dobri Bane, dugo ćeš još pripovedati i dosađivati, jer gori su od svakog gluvog oni koji ne žele da čuju...