Sagorevanje - Uzdah


Dečak je sedeo sam na kolima, s nogama opuštenim preko lotre i slušao babu kako blagim glasom požuruje umorne volove: „Ajde Rumonjo, ajde“. Odozdo uz cestu od Oštrog brijega nadirale su ustaše. Pratila ih je pucnjava uvijena u kolutove crnog dima od spaljenih kuća, koji se slegao u kotlini i oko reke.

Kolski točkovi su cvilili a babini opanci šljapkali po raskvašenom putu. Ona se okrenu i brižno reče: „Srećo babina, ogrni to ćebe da ti ne bude 'ladno“. „Ma nije, baba, ajde ti malo sjedi a ja ću da te zamijenim“. „Ne treba, dijete“, pogleda ga starica tužno. Sišao je s kola, stao pred volove i kola se zaustaviše. Baba ga ćuteći pogleda, obrisa oko i pope se na kola. „Ajde, ali samo malo...“.

Točkovi zaškripaše. U pauzi između puščane vatre koju su ustaše rasipale na sve strane, začu se iz pogorelog sela neki otegnut ženski lelek, a za njim nekoliko muških psovki. Držao je desnom rukom jaram i gledao u blatu otiske točkova, kopita i stopala koje su ostavili oni koji su tuda prošli pre njih. Kao da je tražio da prepozna u blatu mesto gdje je ugazio opanak njegovog druga Petra kada je maločas prošao ovim istim putem vozeći na kolima svoju bolesnu majku.

Počela je sitna poput praha, nečujna i prohladna kiša. Navukao je kapu preko čela i požurivao volove vukući Rumonjin levi rog. Pucnji su i dalje bili česti, ali su postajali sve udaljeniji. Osvrnuo se: baba je sedela na vreći žita, pognute glave, klateći se u ritmu škripavih točkova. Bio je zadovoljan što spava, i pomisli kako će je fino iznenaditi kad je probudi gore u planini, na sigurnom i među svojima.

Koračao je mahinalno pored zaprege. Volovi kao da su sami znali put. Čarapa na desnoj nozi bila mu je mokra, ali već se na to navikao. Bitno je da pucnjava i crne uniforme ostanu što dalje iza njih. Osluškivao je pucnje i činilo mu se da su sad jedva čujni, a kada je iza jedne okuke sustigao seoska kola znao je da su dobrano odmakli.

Bio je to čiča Ilija sa punim kolima žita koji je krenuo mnogo pre babe i dečaka. On je već zaustavio kola i pripaljujući cigaretu čekao da mu se približe. „Jeste li živi?“, viknu starac još iz daljine. „Živi, djede“, reče dječak podižući kapu. „E, sine, izgleda da smo im umakli, možda skoro sretnemo i našu vojsku... Ej, Maro, budi se, nema više bježanja“, viknu starac prilazeći babi i povlačeći je za ruku. Neočekivano, babino telo se presamiti i klonu na vlažnu slamu u dnu kola. „Djede šta bi“, kriknu dječak, „pa ona je...“.

Starac zanemi i razgoračeno ga pogleda. Babina bošča i njena bela anterija bile su natopljene krvlju a njene ruke blede i grčevito stisnute.

Tiho se privlačio prvi sumrak. „Zalutali metak“, reče starac, „dugo se mučila, jadna“. Njeno bledo lice zastalo je u bolnom uzdahu koji nije htela ispustiti plašeći se da će dečak zaustaviti kola ako primeti njen bol. I izdržala je... bez glasa.

Dečak je plakao bespomoćno i neutešno, krupnim slanim suzama, stegnutog grla i izgubljenog pogleda: „Pa djede, ja sam je natjerao da gore sjedne“. Starac kao da ga neču. U neverici, odmahujući rukama kao da odagnava od sebe patnju i muku koja ga je zaposela, nakašlja se i povuče ga za rukav: „Ajmo, sinko, evo noći…“.