kamengrad

Sagorevanje - Zebnja

(Poslednja slava i slutnja u vazduhu)

kamengrad

Selo Koprivna se rasprostrlo oko vijugave makadamske ceste, koju s jedne strane opkoljavaju brda, a s druge ravnica kroz koju, postrance, teče velika reka. Sve je prekriveno snegom koji već treći dan, sa prekidima pada bez vetra, pa se iz dimnjaka ušorenih kuća izvijaju uspravni pramenovi dima čija sivkastosmeđa nijansa odudara od zaslepljujuće beline koja se proteže unedogled.

Danas, u četvrtak 9. januara 1941. godine, puno je komešanja ali i svečarske atmosfere u kući Jove i Vukosave Todorović jer se slavi tradicionalna porodična slava Sveti Stefan, koja se u tom pravoslavnom hrišćanskom selu obeležava u mnogim domovima. Njihovo domaćinstvo dobro stoji i ne oskudeva u osnovnim životnim potrepštinama, jer imaju brojno stado ovaca, puno kokošaka, četiri krave i dva vola koji služe za poljoprivrednu vuču i oranje, kao i par konja koji se kad ustreba uprežu u zaprežna kola za put i prevoz po selu i izvan sela. Poseduju i preko pet hektara zemlje, doduše jedan deo na goletnom brdskom kamenjaru na kom ne uspeva ništa drugo sem poneke bodljikave kupine, zmija i rojeva cvrčaka koji za letnjih vrućina verglaju svoju jednoličnu melodiju koja bubnja u ušima i navlači snenu omaglicu. Po celom imanju je voće, najviše šljive i jabuke, a tu je i velika i plodna bašta, koja se proteže ispod kuće, oivičena vinovom lozom i velikom dunjom čiji krupni žuti i mirisni plodovi dobace i do samog Božića.

Ono što je najveće bogatstvo ove porodice jesu deca kojih je puna kuća. Jovo i Vukosava, sada oboje u ranim četrdesetim godinama, izrodili su jedanaestoro dece, šest ćerki i pet sinova, od kojih su svi živi i zdravi, sem sina Tode koji je rođen 1930. godine i poživeo samo godinu dana. S njima, ali u kući pored, živi i pet godina mlađi Jovin brat Trivo sa ženom Jovankom i njihovo petoro dece, kao i Jovin i Trivin stric Niko. Sve ukupno, to je porodična zajednica od 20 članova, od kojih su 15-oro deca.

Najstarija ćerka Milka, koja ima 21 godinu i već je dve godine udata za Iliju Ćuluma u donjem ravničarskom delu sela pored reke, do udaje je bila majci desna ruka u kući jer je sve znala da radi, a uz to je kod mlađe braće i sestara izgradila sopstveni autoritet pa su je oni uglavnom slušali i radili kako im kaže. Mlađa, ćerka Vida, sa 13 godina, radila je u kući i u mnogome je odmenjivala majku u kućnim i poljskim poslovima, naročito posle Milkinog odlaska iz kuće. Preostale četiri ćerke još su male i nesamostalne – Mara sa četiri godine, Darinka sa tri godine, Bosiljka sa dve godine i Đuja od godinu dana.

Najstariji sin Boško, sa 19 godina, onako plećat i temeljan, bio je očeva uzdanica u obavljanju poljskih radova, ali isto tako rado viđen od devojaka u selu koje su bile udavače već sa 15 godina. Sin Milan, sa 17 godina, nije imao takvu prođu kod seoskih cura delom zato što je mlađi, a delom i zato što je sav bio posvećen školi i učenju, što se u selu ne prihvata kao nešto dobro i pohvalno, već kao izgovor za izbegavanje teških poslova i zabašurivanje. Sin Slavko je u svojoj 15-oj godini radio na polju i oko kuće, iskazujući ponekad buntovništvo i prkos, ali i neočekivanu blagost i razumevanje. Najmlađi sin Branko, sa osam godina, provodio je svoje detinjstvo u igranju sa dečacima iz susedstva, pokazujući sklonost ka praktičnim stvarima i veštinama.

Na slavski ručak danas su došli svi rođaci iz brojne porodice Todorović. Tu je Jovin rođeni brat Trivo sa svojom suprugom Jovankom i pet sinova od tri do trinaest godina, Jovina i Trivina majka Mara koja, preudata, živi u obližnjem selu Podlug, njihov stari stric Niko, Vukosavina rodbina iz Radinovića, susedi i prijatelji, sve ukupno: 30 čeljadi. Među prvima je došla, sa namerom da pomogne majci oko slavske trpeze, ćerka Milka, zajedno sa mužem Ilijom, odmerenim mladim čovekom koji je u poslu bio tih i vredan, a među ljudima pristojan i uvažen. I pored zime i povelikog snega, doveli su i svoju jednogodišnju devojčicu Daru, na veliku radost Milkinih sestara a detinjih tetaka, koja je Jovina i Vukina prva unučica. Devojčice su svoju malu sestričinu zabavljale pričom, tepanjem, ljuljanjem i pokretima ruku i lica nastojeći da detetu izmame makar kakav osmejak, ali se više smejala jednogodišnja Đuja, navikla na sestrinsko zabavljanje i kerebečenje, koja je po redu i rodoslovu takođe bila tetka svojoj maloj vršnjakinji Dari.

Domaćini su se na sve načine trudili da zabave goste vedrom atmosferom, dobrom i raznovrsnom hranom i pićem: čorbom, sarmom, pitama, pečenjem, kolačima, rakijom i vinom, nastojeći da ih udalje od teških tema kao što je rat koji već plamti na severu i zapadu Evrope, sa mnogim nagoveštajima da će se proširiti i do njihovih kuća, na Balkan. Neko je zapodenuo priču o tome kako je teško vreme, kako su seljaci prinuđeni da svoje proizvode prodaju u bescenje i da se zadužuju da bi mogli nabaviti neophodnu industrijsku robu, pa se tako gvozdeni plug 1928. godine mogao kupiti za 300 kg pšenice, a sada za 900 kilograma. Iako je to tema interesantna svakom seljaku, ovaj put nije naišla na prijemčivost kod prisutnih jer svi su osećali da postoje mnogo teži problemi i pitanja opstanka porodica i golog preživljavanja u slučaju pretećeg rata.

Onda je stari stric Niko potpuno okrenuo priču na tu stranu koja je sve žuljala: „Znate, dragi moji rođaci i prijatelji, vi ste svi mlađi od mene, rođeni ste poslije prethodnog Velikog rata ili ste za njegovo vrijeme bili djeca. Ja sam preživio taj rat u kom smo mnogo zlopatili i stradali, ali ovo što se sada valja prema nama liči na nešto do sada neviđeno. Nijemci su zauzeli skoro cijelu Evropu, moćnu Francusku su bacili na koljena i zauzeli za šest nedjelja i nalaze se na granicama naše zemlje. Mene brine njemačka snaga, ali još više naša slabost. Naša država je u haosu i cijepa se po svim šavovima. Karađorđevići nisu pokazali sposobnost da vode ovu državu, Stojadinovića, koji je nešto i znao, su protjerali, napravljene su banovine koje se, usljed slabe centralne vlasti, počinju ponašati kao države u državi, previše je mržnje između stranaka, a one to prenose u narod pa zato postoji ogromno nepovjerenje između Srba, Hrvata i Muslimana koji nikada nisu postali, a vjerovatno i neće, iskreni sadružnici u jednoj državi - Jugoslaviji. Ruku na srce, ako dođe do rata, ja se više bojim domaće mržnje i našeg ovdašnjeg ološa i šljama, nego Nijemaca. Svaki narod ima svoje izrode koji rat koriste za osvetu, pljačku i podmirenje svojih ubilačkih poriva, jer se kod takvih pojedinaca oslobađa ono najprimitivnije i najživotinjskije, pogotovo kad osjete da nema ni vlasti ni suda ni kazne, a ni Boga se ne boje. A da li će rata biti? Da Bog da, da ga ne bude! Ali mislim da nas, nažalost, neće zaobići i da će uskoro doći i u naše krajeve.“

Posle ovih reči sve zamuče, prestade čak i dečija graja i smeh iz sporedne sobe. Samo se čulo kako pucketa suva bukovina u šporetu. Crna slutnja rata, a to znači smrti, gladi i bežanije, izrečena ovako javno i glasno, ubedljivim glasom starine koji je imao dvostruko više životnog iskustva od svih drugih, sve je presekla i ispunila strahom i zebnjom, iako su svi naslućivali, i pre ovih reči, da je to zlo moguće, ali je sada nekako postalo otelovljeno i prikazano kao pošast i pomor čiji smrtonosni talas svakoga časa može preplaviti i ove do sada mirne krajeve.

„Sad, šta nam je činiti,“ zapitao je starac glasom koji ne očekuje da mu drugi daju odgovor, već da on iskaže svoje mišljenje. „Ne možemo ništa učiniti po pitanju politike, vojske i države, ali možemo neke stvari učiniti radi obezbijeđenja i spasavanja naših porodica. Treba da se držimo što više zajedno i međusobno pomažemo jedni druge. Ko ima kakvo oružje za odbranu dobro bi bilo da ga očisti i podmaže, zlu ne trebalo. Ako neko ima kakvih para neka ih, ako može, zamijeni za zlato i sve to neka sakrije na skrovito mjesto, obavezno izvan kuće. Napravite trapove u zemlji i skloništa, opet dalje od kuće jer se one u ratu kod nas prve pale, i tu sakrijte što više hrane koja može duže stajati, naročito mast, zejtin, suvo meso, brašno, pšenicu, so, rakiju, petrolej i drugo. Jednog dana to može glavu spasiti.“

Nikine reči gosti za slavskim stolom, naročito muški deo, su shvatili kao dobar uvod da kažu ono što im leži na srcu, a što dotiče svakog čoveka kad oseti sopstvenu ugroženost od nesreće i propasti koja neumitno dolazi iako nema oblik i sadržinu, ali ima ime za koje se pouzdano zna da sve uništava pred sobom i oko sebe. Govorilo se o Njemačkoj koja po drugi put zameće totalni rat, o mogućoj mobilizaciji i neizglednosti ozbiljnog otpora agresoru, o modernim smrtonosnim oružjima, o gladi koja prati ratove, nemire i epidemije, o deci, starima i nemoćnima kojima treba dodatna pomoć, o sigurnoj zaštiti i skloništima i svemu drugom, ali taj razgovor nikome nije donosio nadu i rasterećenje.

Najviše brige izazivali su konkretni slučajevi i primeri loših odnosa između u tom kraju izmešanih naroda različitih nacionalnosti i vera, jer je to nešto što su mnogi iskusili na svojoj koži. Pogotovo roditelji školske dece, koji su svedočili kako srpsku decu kad se vraćaju iz škole u Starom Majdanu napadaju muslimanski dečaci gađajući ih kamenjem i psovkama sve do Musale, a ovi isto tako uzvraćaju, pa je bilo i razbijenih glava i drugih povreda. Ima tu, naravno, obračuna i zbog „nepodmirenih računa“ iz škole i dečjih zađevica, ali mnogo je dublje i opasnije što muslimanska deca dobacuju pogrde i psuju hrišćansku pripadnost i srpsko poreklo dece, što govori o tome da iza toga stoje njihovi roditelji koji su kod njih razvijali i podsticali mržnju i netrpeljivost prema drugoj veri i naciji. Neke veće sukobe, masovnije i kad je bilo povreda, izglađivali su škola, crkva, džamija i roditelji, ali, bilo je pitanje koje se nametalo svima, šta će biti u ratnom bezvlašću kad se na te miritelje ne može računati i kad, ne više deca, nego odrasli, oslobode svoje suspregnute strasti, želje i nagone?

Stari Niko je ćuteći, pognute glave, slušao sagovornike, a kada posle svih reči straha, prekora, ljutnje, osude i brižnosti, nastade tajac, on pređe pogledom preko uznemirenih ljudi, i reče:

„Znajte, svaki rat, nesreća i poganija ima svoj kraj i ne traje dovijeka. I u ratu treba ostati čovjek i na svaki način čuvati i braniti svoje, ali i ne posezati za tuđim. Rat je zlo u kom je dozvoljeno ubiti neprijatelja koji ugrožava tvoj život, ali ne dao Bog da neko ubija žene i djecu i druge nenaoružane civile, jer to je neoprostiv grijeh prema Bogu, vjeri i narodu koji se kažnjava u ratu i poslije rata, kako na ovom tako i na onome drugom svijetu. Tačno je da neki Muslimani ispoljavaju mržnju prema nama Srbima, ali ima i Srba koji ne podnose Muslimane, a sad, koliko bi takvi mogli ići daleko pa da tu međusobnu mržnju i netrpeljivost pretvore u zločine, teško je kazati. Zato se treba čuvati tih ekstremnih ljudi, bilo naših, bilo njihovih. Ja imam prijatelje Muslimane kojima mogu vjerovati i koji se uvijek na mene mogu osloniti, a za koje sam siguran da će ostati dobri ljudi i u ratu, kao što sada jesu. Siguran sam da i vi poznajete takve ljude. Ali, u svakom slučaju, naš glavni zadatak je da čuvamo sebe, svoje porodice i svoja imanja i u tome je najbolje da se uzdamo „u se i u svoje kljuse“.

Nad slavskom trpezom nadvila se mučna i nevesela atmosfera, puna potištenih lica i zabrinutih pogleda, koje nisu mogli razvedriti ni ljubazni domaćini koji su dosipali piće, donosili i nutkali hranu, zapodevali razgovor i ubacivali duhovite opaske. Svi prisutni su već dugo imali saznanja da može, s nadom da neće, biti rata, ali im se činilo da je s današnjim danom rat tako vidljivo obznanjen da više ne mora biti ni objavljen.

Spuštala se rana zimska noć nad selom. Gosti su se vraćali kućama, neki peške neproprćenim seoskim putem, a neki improvizovanim saonicama sa dva reda sedišta, koje je bez velikog naprezanja vukao jedan konj. Po mesečinom obasjanoj snežnoj belini, koja je noć pretvarala u dan, praporci na konjima su u tihoj zimskoj noći zveckali uspavljujuće i nestvarno idilično kao da nema one strašne ratne nemani koja će uskoro stići u te krajeve i ružno obeščastiti tu čistotu.

Dva brata i njihove žene, umorni od dugog slavskog dana, do kasno uveče su sedeli u sobi pored peći čiji plamen je titrao po zidovima i razgovarali o proteklom danu, ali i o neizvesnim vremenima koja dolaze i zbrinjavanju svojih porodica koje su brojale petnaestoro dece. Stariji sinovi i kćeri su još bili budni u sporednoj sobi, i sedeći uz petrolejsku lampu bezbrižno su čavrljali, podgurkivali se i zasmejavali. U druge dve sobe spavala su manja deca takođe zamorena burnim danom, gužvom i rođačkom pažnjom i poklonima. U prvoj su detinje tiho i mirno spavale Jovine i Vukosavine četiri devojčice od jedne do četiri godine: Đuja, Bosiljka, Darinka i Mara. U drugoj su spavala Trivina i Jovankina petorica dečaka od tri do trinaest godina: Zdravko, Gojko, Pero, Dušan i Ljubomir.

Brižni roditelji i pozaspala deca nisu ni slutili da neman koja će za dve godine nemilosrdno usmrtiti svu zaspalu decu i obe njihove majke, njih desetoro, nije u dalekoj ratom zahuktaloj Nemačkoj, već vrlo blizu, u obližnjem selu Kamengrad.

Upravo u to vreme u tom mestu dva prijatelja, Mejro i Abaz, sedeli su u Abazovoj kući pored već utrnule vatre i podnapiti, sa dopola praznom bocom rakije, razgovarali o dolazećem vremenu u kom se naziru nove mogućnosti i šanse za zaradu, ali i za podmirivanje neraščišćenih računa. Abazova žena i petoro male dece su spavali u drugoj sobi trošne kuće koju je Abaz nasledio od oca i živeći u stalnoj oskudici i siromaštvu, a sad i sa mnoštvom dece, nije imao mogućnosti da je opravi i učini udobnijom za život. Besposličar Mejro, sitan tridesetogodišnjak bubuljičavog lica, jednom ženjen, bez dece, uvek sklon piću i kavgi, ubeđivao je Abaza da sa ratom koji dolazi stiže i bolje vreme za njih dvojicu i da se trebaju držati svoje strane i prikloniti onoj vojsci koja nudi platu i omogućava brzu i laku zaradu koju svaki rat može doneti onome ko odabere pravu stranu.

* * *

Abaz je prihvatio Mejrine nagovore i već za četiri meseca njih dvojica će postati pripadnici domaće ustaške satnije iz Sanskog Mosta. U utorak, 9. februara 1943. godine, kobnog za porodicu Jove i Trive Todorović iz sela Koprivne, biće u grupi ustaša koja je presrela konjsku zapregu sa izbeglicama od kojih su petnaestoro bila deca od tri do petnaest godina, a među njima i četiri Jovine devojčice i pet Trivinih sinova, sa obe majke, Vukosavom i Jovankom. Prestrašene, uplakane i nemoćne majke i decu bez reči su uterali u napuštenu seosku kuću i spolja zamandalili trošna vrata, dok su iznutra dopirali vriskovi, jecaji, molbe i prizivanje Boga u pomoć. Prvu bombu u noge zbijene i vrišteće gomile, kroz načas odškrinuta vrata, odšrafio je i zakolitao Mejro, a potom su ostali kroz prozor ubacili još nekoliko bombi. Glasovi umirućih su se stopili u jedan ropac koji su odmah zaglušile eksplozije, jedna za drugom. Kad se slegao dim, u nestvarnoj tišini, metkom u potiljak dokrajčili su majke i decu koja su se još mrdala i ječala.

Grupa oružnika je završila posao za deset minuta ostavljajući za sobom punu kuću ljudskog mesa koje se pušilo i opuštalo u poslednjim trzajima. Izbegličku sirotinju sa kola su podelili, a sutradan i novac od kola i konja koje je Mejro prodao lokalnom trgovcu stokom.

* * *

Sneg je počeo da sipi u zoru, a krupne paučinaste pahulje u mrtvoj seoskoj tišini su jedva čujno šumile zvukom koji se čuje kao kad jagodice prstiju lagano klize po površini ravnog papira. Selo, ušuškano u snežnoj belini, u koje će za tri meseca stići rat, spavalo je mirnim snom.

Posle duge i besane noći dve majke i dva oca otišli su na počinak, uzaludno pokušavajući da proniknu u buduće zloslutno vreme i da dokuče sudbinu svojih porodica u ratu koji dolazi, ne znajući da su oni sami i njihova zaspala deca već buduće žrtve, i da se nekoliko kilometara dalje, razgaljeni i pijani, grle njihovi krvnici.