(referat izložen na Budvanskim pravničkim danima, 4. juna 2023. godine u Budvi)
REZIME – U dane trećeg i četvrtog maja 2023. godine kriminalitet u Srbiji dostigao je neslućenu zlokobnu visinu kada su izvršena dva masovna ubistva. U Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu trinaestogodišnji dečak je ubio osmoro dece i radnika obezbeđenja, a šestoro je ranio. Sutradan, u Mladenovcu dvadesetogodišnjak je ubio osmoro, a ranio dvanaestoro mladih ljudi. Srpsko društvo došlo je do kriminalne tačke posle koje postoje dva puta: dodatno urušavanje i propast ili katarza i oporavak.
Kriminogeni faktori koji generišu kriminal i nasilje potiču iz porodice, škole, sa ulice, iz elektronskih medija – televizije i interneta, sa društvenih mreža, štampe. Svi oni stvaraju, prenose i tolerišu nasilje koje je u protekle tri decenije stvorilo kontrakulturu: “kulturu nasilja”, “kulturu neodgovornosti” i “kulturu nekažnjivosti”.
Da bi došlo do pročišćenja i oporavka od kriminalne hidre i nasilja koje guši građane, najviše decu, ali i društveni poredak i institucije, neophodno je utvrditi i analizirati kriminogene faktore koji dovode do nasilja i kriminala i iznaći efikasne i konzistentne mere protiv njih.
Posle bezumnog masakra dece izvršenog u osnovnoj školi od njihovog trinaestogodišnjeg vršnjaka, koji je pri tome ispoljio ubilačku hladnokrvnost, brutalni sadizam i monstruoznu okrutnost, kakvi do sada nisu viđeni, pri čemu je dete-ubica u tom činu, može se jasno reći, postupao sa znanjem, iskustvom i zrelošću profesionalnog ubice, neophodno je da se u teoriji krivičnog prava i u zakonodavstvu promeni narativ o kaznenoj neodgovornosti dece.
To bi podrazumevalo ili spuštanje naniže granice krivične krivične neodgovornosti maloletnika ili normiranje da o toj granici odlučuje sud vodeći se svim okolnostima slučaja, u prvom redu mentalnom i psiho-socijalnom zrelošću maloletnog lica.
Tragični događaj od trećeg maja 2003. godine kada je u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu, dečak od trinaest godina iz vatrenog oružja ubio osmoro svojih vršnjaka i školskog čuvara i ranio još šestoro dece (od kojih je jedno docnije podleglo povredama), stisnuo je grla i ovlažio oči građanima, ali i onim najiskusnijim i najtvrđim pravosudnim poslenicima i policajcima. Tog dana Srbiju je prekrio tamni oblak koji u sebi nosi bol i tugu, gnev i bes, stid i jad, nemir i prezir, strah i zabrinutost, nevericu i gađenje. I trebaće dugo vremena da se taj oblak rasprši.
Sledeći dan doneo je novi masakr. Dvadesetogodišnji mladić, u krvavom piru na relaciji Mladenovac – Smederevo, ubio je iz automatske puške osmoro mladih ljudi, a ranio dvanaestoro, sve ispod trideset godina. Opet, polovinom maja je kod Zrenjanina dečak od trinaest godina sekirom i nožem teško povredio pedesetsedmogodišnju ženu i njenog sedamnaestogodišnjeg sina.
Zločinačko delovanje[1] trinaestogodišnjeg dečaka-ubice u osnovnoj školi trajalo je samo dva minuta, a osam godina starijeg zločinca nešto više jer se kretao automobilom i ubijao na više lokacija. Prvi zločin je poduže planiran i izvršen s predumišljajem, dok je u drugom slučaju ubica psihički “pukao” i na licu mesta počeo da puca u ljude.
Ova masovna ubistva potakla su državni vrh Srbije da najavi preduzimanje više pravnih i društvenih mera u cilju razoružavanja građana i promptnog delovanja ubuduće na sve oblike oružanog i drugog nasilja. Te mere, od kojih su mnoge korisne, usmerene su, nažalost, samo na moguće buduće događaje i posledice, te stoga imaju tek palijativni i kratkoročni značaj za sprečavanje nagomilanog nasilja u društvu koje se u poslednje vreme počelo ispoljavati u svom najmonstruoznijem obliku kroz masovna ubistva dece.
KRIVIČNOPRAVNA ODGOVORNOST DETETA-UBICE
U slučaju deteta-ubice iz osnovne škole, pravo i pravda ostaju nemi, jer ima zločina i zločinca, ali nema odgovornosti niti kazne. Zemaljska pravda izostaje, za Božansku nema prepreka. Organi pravosuđa samo mogu da konstatuju da postoji nesporni zločin i učinilac istog, ali nemaju pravne moći da ga sankcionišu i na bilo koji način kazne, jer zločinac nije čak, u pravnom smislu, ni maloletnik već je dete.
Deca su izvan oblasti krivičnog prava i krivičnog postupka. Zakon je ovde vrlo eksplicitan: krivične sankcije se ne mogu izreći licu koje u vreme kada je delo učinjeno nije navršilo četrnaest godina – član 4. stav 3. KZ Srbije.[2]
Prema licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela predviđenog u zakonu kao krivičnog dela nije navršilo četrnaest godina ne mogu se primeniti krivične sankcije, već samo mere koje predviđaju propisi kojima se regulišu porodični odnosi. U krivičnom pravu se to lice naziva detetom. Samo u odnosu na lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo četrnaest godina mogu se primeniti određene krivične sankcije.[3] To krivičnopravno stanovište je nepromenjeno već decenijama.
Zakonodavac u pogledu dece postavlja apsolutnu zakonsku neoborivu pretpostavku da deca ne mogu biti duševno razvijena u onom stepenu u kom je to potrebno za krivičnu odgovornost. Vaspitne mere koje prema njima može primeniti organ starateljstva nisu krivične sankcije već obične vaspitne mere koje se inače preduzimaju prema vaspitno zapuštenoj deci.[4]
U krivičnopravnoj teoriji se zastupa stanovište da kod procene krivične odgovornosti maloletnika treba uvažiti njegovu socijalnu a ne biološku zrelost. Nedovoljna socijalna i duševna zrelost deteta čini da ono, u nekim slučajevima, postupa protivno društvenim pravilima. Socijalnu doraslost i zrelost deteta nije lako utvrditi jer ona nije statična, već se nalazi u razvoju, ali mogle bi se razlikovati tri faze kroz koje prolazi svaki mladi čovek: nedoraslost, mladost i odgovornost, pri čemu tek u trećoj može doći do krivične odgovornosti.[5]
Glavni razlog koji opravdava apsolutnu krivičnu neodgovornost dece je njihova moralna i socijalna nezrelost. Iako postoje umno bolje razvijena deca sposobna da više ili manje pravilno shvate faktičku stranu svoga delovanja, ona pokazuju neuravnoteženost i ne znaju obuzdati svoje želje i opsesije. Moralne pobude kod njih još nisu dovoljno ukorenjene. Norme pravnog poretka za njih su nešto tuđe, i zato ih deca moraju tek prihvatiti.
U pogledu učinioca krivičnog dela koji nije navršio četrnaest godina, nije dopušteno ni dokazivanje da je on u datom slučaju duševno razvijen i da prema tome izuzetno može krivično odgovarati. U pogledu ovakvih maloletnika zakon postavlja apsolutno neborivu pretpostavku o njihovoj duševnoj nerazvijenosti i nepodobnosti za krivičnu odgovornost. To su apsolutno krivično neodgovorni maloletnici.
Maloletnici koji su navršili četrnaest godina ulaze u sferu krivičnog prava i krivičnog postupka. Prema njima se vodi krivični postupak u kom im se mogu izreći odgovarajuće vaspitno popravne mere. Oni mogu biti krivično neodgovorni samo ako sud oceni da u vreme izvršenja krivičnog dela, zbog duševne nerazvijenosti nisu mogli da shvate značaj svog dela ili da nisu mogli upravljati svojim postupcima. Kako njihova krivična odgovornost zavisi od ocene suda, oni su relativno krivično neodgovorni maloletnici.[6]
FORENZIČNO-PSIHOLOŠKI PROFIL DETETA-UBICE
Po zakonu, sva lica do 14 godina smatraju se decom i nisu kazneno odgovorna, već se samo mogu uputiti organu starateljstva koji može u okviru svojih ovlašćenja preduzeti potrebne mere. Umesto njih mogu, eventualno, odgovarati treća lica po osnovu roditeljske ili saučesničke odgovornosti.
Hladnokrvnost i svirepost malodobnog ubice pri činu izvršenja, detaljna isplaniranost zločina pa čak i svest da zločin izvrši pre nego što napuni 14 godina (koliko puni za nekoliko meseci), ukazuju da pravo uveliko kasni za životom, jer očigledno, da i deca od trinaest godina danas mogu izvršiti zločin jednako težak pa i teži od onog koji mogu učiniti punoletna lica. Ovo “dete-monstrum” je nastupilo kao najgora zver – bez imalo kajanja, uživajući, kako je sam izjavio u policiji, u patnji i kricima svojih školskih vršnjaka dok ih je ubijao.[7]
Okrutnost i brutalnost, a s druge strane i samoživost, kod ovog mladog ubice su bili toliko jaki da su u njemu prigušili svaku čovečnost koja bi, ako već nije mogla da ga spreči, da mu bar, na kraju gnusnog dela koje je učinio, prišapne da je najbolje da sam sebi odmah presudi. Ali on je odlučio da živi kao što u svakoj igrici pucač-ubica na kraju jedini ostaje živ i nepobediv.
Pored, pri izvršenju zločina ispoljene okrutnosti i bezdušnosti, dete ubica prethodno je obavio i dve monstruozne “stručne pripreme” za delo koje je pripremao. Na internetu je proučio Krivični zakonik i ohrabrio se time što mu kao trinaestogodišnjem detetu ne može biti suđeno za masakr koji će počiniti. Takođe, za svaki slučaj, opskrbio se i saznanjem iz kriminalističke psihologije da patološki bolesnici-ubice mogu biti proglašeni neuračunljivim, pa su mu prve reči prilikom predaje policiji bile: “Ja sam psihopata”.
I zaista, i ako to u ovom slučaju nije od značaja jer se radi o nezreloj osobi, po psihopatološkom profilu ovaj mladi zlikovac mogao bi se svrstati u bezdušne psihopate, za koje se, inače, kaže da su “daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti”. Profesor Dušan Jevtić iz svoje dugogodišnje kliničke prakse sa tim bolesnicima definisao ih je na sledeći način: “Kod ovih psihopata upadljiv je nedostatak moralnih, socijalnih i altruističkih osećanja, bez sažaljenja, saosećanja, bez sposobnosti da osete tuđe radosti, žalosti, strahovanja, tegobe, bez osećajne veze za roditelje, porodicu, drugove… U godinama od 14. do 18. pojavljuju se katkad kao hladnokrvne ubice. Katkad prethodno hladno promišljaju način izvršenja svog krivičnog dela, a onda ga brutalno izvršavaju. Psihopate su, po pravilu, krivično odgovorni, naravno ako su stariji od 14 godina. Međutim, oni su nepristupačni svakom prevaspitanju, bilo lepim bilo zastrašujućim merama i metodama. Kazna ih ne može prevaspitati i oni ostaju nepopravljivi. U svom asocijalnom životu mogu imati povremene faze brutalnosti i kriminalnosti”. [8]
Dakle, u psihijatriji se takva lica opisuju kao osobe sa deficitom osećanja i bez ikakvog osećaja za krivicu i kajanje.[9]
Po broju žrtava od ruke deteta, Srbija je trećeg maja 2023. godine dospela na prvo mesto u svetu. Nigde u svetu nije se desilo da dete od trinaest godina ubije desetoro osoba, od čega devet svojih vršnjaka. Dosadašnji “rekorder” je devetogodišnji Kajl Alvud iz Iliniosa – SAD, koji je 2019. godine ubio pet članova svoje porodice. Sada je Srbija na vrhu te crne svetske lestvice.
FAKTORI I OKOLNOSTI KRIMINALIZACIJE
Masovni zločini trinaestogodišnjaka i dvadesetogodišnjaka, iako su do sada, kad je reč o deci, nešto neviđeno, imaju svoju kriminogenezu koja je rezultanta niza objektivnih i subjektivnih činilaca nastajalih dugo vremena koji su, poput nekog dugo gnojenog čira, izbili na površinu i obelodanili se u svom najgorem obliku
Već trideset godina Srbija živi u adolescentarijumu, dezorijentisana i nesposobna da se oslobodi hipoteke ratnih zločina, intolerancije, mržnje i nacionalističke pošasti, koji je izjedaju i iznutra i spolja i ne dozvoljavaju joj da profunkcioniše kao normalna evropska država. Naglavačke je izokrenut sistem vrednosti koji favorizuje kriminalce, starlete, cajke, medijsku prostituciju, kockarnice, prostakluk i nasilje naspram poštenja, etike, tolerancije i časti. Dostupnost oružja, po čemu je Srbija treća zemlja u svetu, i najteže vrste kriminala čini mogućim i olako izvršivim.
Nasilje i kriminal, gajeni su i tolerisani u porodici, školi, u politici, u institucijama, na televiziji, u novinama, na zidnim grafitima, na ulici, u saobraćaju. To su i faktori društvene razularenosti, nediscipline i nepoštovanja zakona, koji takođe svoje izvorište imaju u nasilnom i bahatom ponašanju i aroganciji. Očekivan efekat toga jesu korupcija, nepotizam i nekompetencija, koji dosežu u sve pore države umrtvljujući njenu efikasnost u obračunu sa kriminalom i devijacijama u društvu.
Takva društvena klima dovela je do toga da ulogu “vaspitača” dece preuzmaju kriminalci, navijačke horde, huligani, prostački rijaliti programi, mobilni, šareni i ružičasti ekrani i problematične društvene mreže. Deca su prepuštena sebi, mobilnim telefonima, igricama i društvenim mrežama, bez nadzora od strane porodice i škole. Škole, koje treba da imaju ne samo obrazovni već i vaspitni značaj, su finansijski i organizaciono zapuštene i nemoćne, što je urušilo njihov ugled i društveni uticaj. Direktno ili indirektno, od porodice do države, promiviše se nasilje, kriminal, društvena nedisciplina i arogancija.
Nasilje je ušlo u porodice i škole, politiku i institucije, a šire ga mediji i društvene mreže. U iskrivljenom sistemu vrednosti jača totalitarizam i desničarske ideje, kao i patrijarhat na štetu žena koje su izložene miziginiji i femicidu. Sveprisutna agresija, fizička i psihička, društvena otupelost, potiskivanje temeljnih društvenih vrednosti kao što su porodica i škola, i zloupotreba lako dostupnih psihotropnih supstanci, narušavaju mentalno zdravlje nacije, što potvrđuju majski masakri 2023. godine.
Zajednički imenitelj za sve ove društveno patogene faktore, impulse i efekte jeste “kultura zločina”, koja je postala i čak negovana poslednjih decenija kao obrazac ponašanja i sastavni deo opšte kulture u Srbiji, ali i u regionu Balkana.
Zločinstvo nije imanentno obeležje učinioca krivičnog dela stečeno rođenjem. Kao društvena pojava kriminalitet nije posledica urođenih svojstava i osobina ljudi, već izvire iz same strukture jednoga društva, iz njegove ekonomske osnove i organizacije, pa je stoga određen materijalnim uslovima života datog društva.[10]
Brojni faktori i okolnosti, od kojih se ovde iznose samo neki, su, direktno ili indirektno, generatori kriminaliteta i razvijanja kriminalnog miljea u kom se kod mladih ljudi stvara osećaj da su država i društvo otupeli i nemoćni, da je sve moguće pa i najgore nepodopštine i zločini, da mogu da se ponašaju bez obzira na društvena pravila i čine šta god zažele, a da za to neće snositi bilo kakve posledice, a kamoli kaznene sankcije.
NASILJE KAO MODEL ŽIVLJENJA I PONAŠANJA – (“KULTURA ZLOČINA”)
Nasilje u porodici
Prema Ustavu Republike Srbije (član 66) porodica uživa posebnu zaštitu, koja je implementirana kroz Porodični zakon, Krivični zakonik i niz drugih propisa. Ipak, porodično nasilje je u stalnom porastu. Nasilnici dolaze iz svih društvenih struktura, od nepismenih do visokoobrazovanih, od bogatih do siromašnih. Na udaru porodičnih nasilnika su naročito žene i deca. Dezintegrisane porodice u kojima su porodični odnosi disharmonični i poremećeni su posebno značajan kriminogeni faktor, što je još u 19. veku primetio italijanski kriminolog Čezare Lombrozo: „Kako da se nesrećno dete sačuva od zla kada mu ga drugi predstavljaju u najlepšim bojama i, što je još gore, kada mu ga nameće autoritet i primer njegovih roditelja i vaspitača“[11]
Degradirana i disfunkcionalna porodica je baza u kojoj lako dolazi do rađanja i primene nasilja, bilo fizičkog, bilo psihičkog. U takvim porodičnim uslovima, najčešće dolazi do zanemarivanja emocionalnih i drugih potreba deteta koje se prepušta ulici i kriminalu.
Mizoginija (ženomržnja). U pravnom sistemu Srbije žene i muškarci uživaju ustavnu i zakonsku ravnopravnost. Članom 15. Ustava država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Sem toga, pred ustavom i zakonom žene i muškarci su jednaki i zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola i dr. (član 21). I pored formalne ravnopravnosti, u praksi žene imaju lošiji položaj od muškaraca u pogledu dostupnosti pojedinih radnih mesta, po zaradama, po profesionalnom napredovanju, što je posledica tradicionalnog i primitivnog narativa da je ženi mesto u kući i istovremeno izraz patrijarhalnosti srpskog društva.
Femicid. Zapanjujuća je statistika femicida (feminicida ili ginecida) i Srbiji. Za prva dva meseca 2023. godine ubijeno je osam žena, što je porast od 300% u odnosu na isti period 2022. godine kada su ubijene dve žene. U martu i aprilu ubijene su još tri žene, a 3-4. maja ove godine ubijeno je još osam devojčica i jedna devojka. Tako je u Srbiji za malo više od četiri meseca ubijeno 20 žena i devojčica.
Godišnje u Srbiji smrtno strada oko 40 žena, uključujući i devojčice. Izvršioci tog nasilja su muževi, partneri ili treći muški nasilnici, uključujući i očeve. Od trećeg maja ove godine u te nasilnike svrstao se i trinaestogodišnji dečak osnovne škole.
Redosled femicida u 2023. godini je sledeći: (1) U januaru na Bežanijskoj kosi u Beogradu ubijene su dve sestre poznijeg doba od strane muškarca (38) koji je potom izvršio samoubistvo. Razlog je finansijska korist. (2) Petog februara kod Paraćina ubijena je žena (50) od strane sina (23) i ćerke (27) njenog vanbračnog partnera kojima je smetala njihova veza. (3) Nekoliko dana posle, u Grockoj je lišena života žena (20) koju je suprug – policajac ubio iz pištolja posle nepunih godinu dana braka, a zatim izvršio samoubistvo. Razlog: ubijena žena je htela da ga ostavi. (4) U Donjem Tavankutu dana 14-og februara ženu (65) ubio je njen partner (45) koji je uhapšen. Posebno je uznemirujuće da je ubica telo žene zakopao u pod sobe u kojoj je nastavio da spava i živi kao da se ništa nije dogodilo. (5) Istog dana srpski državljanin (43), rodom iz Majdanpeka, u nastupu ljubomore ubio je u Kelnu svoju suprugu (42), a potom izvršio samoubistvo. (6) Na Voždovcu u Beogradu 15. februara ubijena je žena (54) od strane njenog partnera (58). U Bačkoj Topoli je maloletnik (17) 20. februara iz koristoljublja ubio svoju tetku (65). (8) U Zaječaru je muškarac (25) 21. februara nasmrt pretukao svoju pastorku od dve godine, koja ga je “nervirala što plače”. (9) Petog marta ove godine, posle dužeg proganjanja, praćenja i pretnji u Pirotu je nasilnik (55) ubio ženu (57) koja je tražila ali nije dobila zaštitu od državnih institucija. (10) Majka petoro dece (53) ubijena je 27. marta od svog partnera (46), koji je bio poznat kao problematična i agresivna osoba. (11) Dana 10-0g aprila silovana je i ubijena devojčica (16) u Ripnju kod Beograda, a izvršilac ovog krivičnog dela je sused čija ćerka se družila sa žrtvom. (12) U masakru u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu 3. maja dogodio se masakr u kom je ubijeno sedam trinaestogodišnjih devojčica i još jedna je docnije podlegla povredama, i to od svog druga i vršnjaka iz razreda. (13) Sutradan je kod Mladenovca u krvavom pohodu masovnog ubice (20) bez poznatog razloga, između više muškaraca, ubijena jedna devojka.
Femicid nije posebno krivično delo, već se svrstava u ubistvo i zato se kriminološki teže evidentira i prati. Neke države, npr. u Latinskoj Americi su femicid regulisale kao posebno krivično delo, jer je to rodno uslovljen zločin, pa je tako Meksiko 2020. godine za krivično delo ubistva žene povećao kaznu sa 45 na 65 godina zatvora.
Zbog učestalosti femicida i dramatičnih posledica koje ovo krivično delo ostavlja na porodicu i društvo u kojima je žena njihov najvažniji stub i faktor stabilnosti i društvene regeneracije, sa pravom se pokreće pitanje izdvajanja ovog dela iz krivičnog dela ubistva i formulisanje posebnog krivičnog dela femicida u Krivičnom zakoniku za šta ima uslova i razloga.[12]
Nasilje u školama
Osnovne škole, kao ustanove u kojima se vrši obrazovno-vaspitni rad sa decom, kako predviđa i Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, su nezaobilazan faktor socijalizacije dece. Umesto mirne i sigurne sredine u koju roditelji bezbrižno šalju svoju decu, škole su postale arene nediscipline i nasilja. Nasilje u školi je poraz obrazovnog sistema u kom idoli dece nisu naučnici i sportisti već osuđivani kriminalci.
Najčešći oblici nasilja u školama su verbalno nasilje (psovanje, ismevanje, kinjenje, ogovaranje), društveno isključivanje (vršenje pritiska na svoje vršnjake da izbegavaju tj. ne druže se i ne komuniciraju sa nekim konkretnim detetom iz škole), ali i fizičko nasilje (udaranja, tuče) i seksualno zlostavljanje (davanje lascivnih nadimaka, nedozvoljena dodirivanja između vršnjaka, nedozvoljeno deljenje fotografija sa društvenih mreža i njihovo komentarisanje u seksualnom smislu). Nažalost, izloženost nasilju ne prestaje odlaskom iz škole, već se nastavlja i onlajn komunikacijom kao – digitalno nasilje.
Nasilje u školi učenici mogu da trpe od svojih vršnjaka, ali i od nastavnika, kao što i učenici mogu da vrše nasilje prema vršnjacima, ali i nastavnicima (najčešće su u pitanju provokacije i vređanja od strane učenika, ali ima i pretnji, pa i fizičkih napada na nastavnike).[13]
Deca i roditelji vrše pritisak na nastavnike da im daju bolju ocenu. Znanje učenika je na niskom nivou, a ocene se masovno poklanjaju. Trend je da su svi “vukovci” što potpuno urušava skolski sistem. Ponašanje roditelja narušava atmosferu u školi jer oni često žele da proguraju svoje dete, posebno ako nema uljudno ponašanje, a pri tome su im krivi svi drugi, samo ne njihovo dete.[14] Deca su slobodna da prete jedna drugima, da prete nastavnicima i ponižavaju ih (primer izmicanja stolice nastavnici). Neke škole prikrivaju nasilje da ne bi dospele na crne liste i izgubile ugled.
Nastavnici u školama gube autoritet ne samo zbog svoje nemoći da nešto preduzmu prema deci koju štite široka dečija prava, već i zbog svog finansijsko ekonomskog statusa koji je u velikom broju slučajeva značajno lošiji od onog koji imaju dete i njegovi roditelji.
Bivši osuđenici snimaju spotove i gostuju u školama, a posebno je indikativno i tužno što u tome čak ni ministar prosvete ne vidi ništa loše, ističući “važno je da se i oni resocijalizuju”.[15]
Deca žele sve da vide, oprobaju i iskuse, a promocija kriminala i drugog nasilja, horora i pornografije ima razoran uticaj na decu čiji mentalni sklop ne može da podnese i razume te neprimerenosti za njihov uzrast. Zato, u atmosferi društvene “kulture zločina”, vršnjačko nasilje i svi drugi oblici agresije i zlostavljanja bujaju u školi već godinama, što je eruptiralo masovnim ubistvom dece od strane njihovog vršnjaka.
Nasilje u medijima
Mržnja i netolerancija kao generator nasilja. Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (član 23. Ustava). Psihički integritet čoveka je nepovrediv (član 25. Ustava). Upravo ljudsko dostojanstvo i psihički integritet normalnog građanina su povređeni sadržajima na nekim televizijama i štampanim medijima kojima se propagira govor mržnje, neistina i prostakluk, kriminal i ratni zločini, agresija, ksenofobija i netolerancija.
Na televiziji i novinama stalno se zameću priče o neprijateljima koji nas okružuju, o “izdajnicima”, o “stranim plaćenicima”, o patriotama i nepatriotama, o ubicama i žrtvama. Sindrom “strasne mržnje” obuzeo je sve balkanske državice koje ne veruju jedna drugoj iako su nekada bile u zajedničkoj državi. “Ako je mržnja postala već strast, onda čovek koji mrzi aktivno, podmuklo, prikriveno ili javno otvoreno priređuje neprijatelju neprijatnosti, pakosti, patnje, štete; on ga progoni neprijateljskim postupcima, želeći neprijatelju slabost ili uništenje”.[16]
Rijaliti nasilje, nemoral i primitivizam. Rijaliti program u kom se tridesetak besposlenih osoba dan i noć nalaze u određenom prostoru gde jedu, spavaju, svađaju se, tuku, sprdaju, psuju, ogovaraju jedni druge i treće, razgolićavaju, koriste neprimerene reči, afirmativno govore o kriminalu i kriminalcima od kojih se neki nalaze i među njima, vrlo negativno utiče na duševni mir građana, a posebno ih uznemirava to što takav kič i neukus mogu gledati njihova deca jer se emituje preko čitavog dana, pri čemu deca takva ponašanja usvajaju kao svoj obrazac u budućem životu.
Ustav predviđa da se zajemčena sloboda mišljenja i izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi morala demokratskog društva (član 46. Ustava). Ovde je upravo to slučaj. Građanima treba pružiti zaštitu i poštedeti ih rijaliti programa u kojima nema ničega kreativnog i pametnog i koji nemaju nikakvu društvenu svrhu (takmičarsku, edukativnu), sem ispoljavanja prostoće i najanimalnijih poriva učesnika.
Neko će reći: pa ne moraju da gledaju, ali nije suština u daljinskom prekidaču tv aparata. Isto kao što se zagađen vazduh širi po celom gradu, ulazi u sve kuće i stanove i dopire svuda, isto tako prostački rijaliti šou zagađuje eter i truje društvenu atmosferu i sve one koji ga ne žele videti. Deca su posebno pogođena takvim vulgarnostima, slično kao što razorno i negativno na njihovo odrastanje i socijalni razvoj utiču nasilništvo, pornografija i horor filmovi.
Prikazivanje stvarnog života grupe ljudi ne mora uvek biti negativno i štetno, već može biti edukativno i korisno kad podstiče, znanje, sport, umetnost, telesnu higijenu, kao što su takmičenja preživljavanja u divljini gde se trenira sportska izdržljivost i asketizam, kvizovi znanja i dr.
Kriminalci i bivši osuđenici u medijima. Na nekim televizijama prave se memorijali o ubijenim kriminalcima, pojavljuju se kriminalci i bivši osuđenici kao medijski sabesednici, ‘analitičari’, pa čak i kao voditelji posebnih emisija. Ovde se javno potenciraju kriminalne aktivnosti u najpraktičnijem obliku, kroz iskustva kriminalaca i huligana, koji ih predstavljaju, što je posebno opasno, i u humornom i simpatičnom narativu. Sve kroz smeh i zabavu prisutnih gostiju u studiju, govori se o kriminalnim grupama i klanovima jednako bezazleno i dopadljivo kao da se priča o đačkim ekskurzijama i pozorišnim grupama.
Postavlja se pitanje šta je razlog tome da se u tv program poziva kriminalac, a ne neko od pet hiljada profesora, naučnih radnika i hiljada drugih obrazovanih i kulturnih ljudi koji imaju šta da kažu? Odgovor je: komercijalni senzacionalizam, medijsko spinovanje i nametanje negativnih uzora i idola.
Ovde nije prihvatljivo jeftino objašnjenje jednih da je i kriminalac čovek, kao ni drugih koji pokušavaju “stručnije” da objasne da je on “odslužio svoje”, tj. izdržao kaznu i da mu je to način povratka u društvo. Pravo na povratak i integrisanje u društvo ima svako osuđivano lice po izlasku sa izdržavanja kazne. Resocijalizacija je, međutim, programirani proces koji vode i nadziru nadležne socijalne službe, u cilju korigovanja mišljenja, stavova i vrednosnog sistema osuđenika sa ciljem da ne dođe do ponavljanja njegovog devijantnog i asocijalnog ponašanja i vršenja krivičnih dela. Za tako nešto svakako nisu nadležne ni merodavne medijske kuće, već državni organi.
Pojavljivanje bivšeg osuđenika u javnom prostoru ima smisla jedino onda ako je to edukativno i korisno kroz njegovo pokajanje i ukazivanje drugima na društvenu neprihvatljivost i štetnost krivičnih dela i nasilja, ali i tada uz prethodnu saglasnost psiho-socijalnih službi, posebno kad su u pitanju obrazovne ustanove i udarni televizijski termini.
Jednostrano i pristrasno izveštavanje indukuje agresiju. Na televiziji se prikazuju neprikladni sadržaji puni nasilja, promocije kriminala i prostakluka, i to prvenstveno u programima “in vivo” sa problematičnim i nekompetentnim gostima, pa čak i u vestima koje se sadržinski i scenski modeluju prema političkim i stranačkim potrebama. Isti je slučaj i sa novinama.
Masovni mediji imaju zadatak da istinito i objektivno informišu javnost, ali oni ne rade to zbog čega im je dat medijski prostor, već se politički svrstavaju ili vezuju za određenu društvenu grupaciju, postajući njihovo glasilo, pri čemu obmane i pristrasnost stupaju na mesto istine i objektivnosti.
Sprovodi se tzv. medijsko spinovanje kojim se žele postići: (a) preusmeravanje pažnje građana sa važnih pitanja i problema na nevažne, (b) buđenje bazičnih emocija, posebno u domenu porodice i patriotizma, radi smanjenja opažanja i zdravog i racionalnog rasuđivanja, (c) navikavanje na nepopularne mere tako da čovek sam radi protiv svog interesa, d) kapilarno oduzimanje dostojanstva građanima tako da oni to i ne osete, (e) propagacija opasnosti za građane i ugroženosti javnih ličnosti iako za to nema valjanih pravnih argumenata.
Jednostranost izveštavanja i medijski spin kod građana izazivaju neodobravanje i negodovanje, a kad se stalno ponavljaju dovode do kumulacije nezadovoljstva i besa koji jednog momenta u određenim društvenim grupama ili pojedincima mogu eksplodirati i dovesti do nasilja.
Slike nasilja u medijima pothranjuju nasilništvo. U novinama, i to u tabloidima iz reda tzv. žute štampe kojoj istina i profesija nije u prvom redu, već što veća prodaja lista i profit, redovno se propagiraju nasilje, neistine i obmane. Naslovnice tih novina pune su skandaloznih naslova i pikantnih detalja kojima se napadaju i nemilosno čereče oponenti i kritičari vlasti, štiti aktuelna vlast i njeni političari i institucije i prikazuje kriminal i kriminalci u sablažnjivim slikama i pojedinostima.
Na naslovnim stranama tih novina mogu se u krupnom planu videti lica zločinaca, odsečene glave žrtava, slike porodičnog nasilja, slike ubica i silovatelja i bombastični naslovi preko cele strane kojima se daju kvalifikacije o nekom ili nečem, a za koje se već sutradan često ispostavi da nisu tačni. Naslovi i slike sa tih novina plaše i mentalno opterećuju decu koja prolaze pored kioska sa štampom, pogotovo što su tako postavljene da strče i padaju u oči ispred svih novina (za što izdavači tih listova vlasniku kioska plaćaju posebnu naknadu!). Takve slike na tv ekranima još su štetnije jer se televizija gleda u svakoj kući.
Mladi zločinci se “hrane” radoznalošću medija. “Dete se, bez obzira na duhovno i telesno razviće, nakon izvršenja zločina oseća kao odrasli jer sud i javnost raspravljaju o njemu kao nekoj značajnoj ličnosti. Osećanje sopstvene vrednosti raste, naročito kad o njemu i njegovim pothvatima pišu novine.” [17]
Skaradno senzacionalizovanje ili banalizovanje nasilja vremenom postaje uobičajeno i čak prihvatljivo, što je okidač za neke osobe da se i one “oprobaju” u realizaciji takvih nasilnih akata.
Iritantno medijsko izveštavanje dovodi do kopiranja zločina. Senzacionalističko i bombastično izveštavanje na televiziji, kao i u nekim tabloidnim novinama, koje nisu sklone objektivnom i istraživačkom novinarstvu (lepi i pohvalni podaci iz života ubice, pogrebne kolone i sahrane, uplakana lica), odomaćeno je u Srbiji i u regionu.
To može dovesti do tzv. domino efekta i potencijalne opasnosti od kopiranja zločina od strane gledalaca takvih sadržaja (kopiket/copycat). Zato se televizijsko i novinarsko izveštavanje o tim tragičnim događajima i kriznim situacijama treba da zasniva isključivo na zvaničnim policijskim izveštajima. Ovde se pominje i tzv. Verterov efekat[18], po kom postoji povezanost između načina medijskog izveštavanja o krivičnom delu i ponavljanja krivičnih dela po istom obrascu ubuduće. Američka asocijacija za suicidologiju navodi da više od 50 naučnih studija potvrđuje da određeni tip izveštavanja o krivičnom delu može da poveća šanse za imitiranje istog kod osetljivih osoba.[19]
Ličnosti koje su podložnije uticajima kao što su deca, maloletnici, lica psihički i emocionalno nestabilna i sl., lakše će prihvatiti negativan sadržaj mas-medija i kod njih će takav sadržaj uticati na eventualno devijantno ili delinkventno ponašanje. Sugestibilne osobe se lako identifikuju sa junacima mas-medija imitirajući svako njihovo, pa i kriminalno, ponašanje. Detaljno prikazivanje scena nasilja i ubistava, načina izvršenja krivičnih dela, senzacionalistički pristup prikazivanju pojedinih slučajeva kriminalnog ponašanja deluju na sugestibilnu ličnost u smislu prihvatanja i imitacije takvog ponašanja a ne u smislu odbacivanja i osude.[20]
Nasilje na internetu i društvenim mrežama
Digitalno nasilje. Digitalno nasilje predstavlja korišćenje digitalnih tehnologija tj. mobilnih telefona i interneta sa namerom da se neko drugi povredi, uvredi ili ponizi. Oblici digitalnog nasilja koji su najrasprostranjeniji su pretnje, uznemiravanje, ucenjivanje, zloupotrebljavanje tuđih ličnih podataka i/ili fotografija, sajberbuling, pravljenje i korišćenje lažnih profila, seksualno zlostavljanje putem interneta, dečja pornografija, govor mržnje, različite prevare putem interneta itd.[21]
Društvene mreže kao što su TikTok, Fejsbuk, Tviter, Instagram, Votcap, Viber omogućavaju prenošenje informacija i dijalog između učesnika u realnom vremenu. To su vrlo korisne, a uz to i, za sada, besplatne komunikacione platforme. Nažalost, te aplikacije ne služe samo za ćaskanje između prijatelja i objavljivanje prikladnih sadržaja, već se i zloupotrebljavaju, a u tome prednjači TikTok koji u poslednje vreme forsira izuzetno štetne sadržaje za decu.
Istraživanje TikTok algoritma koje je proveo američki Centar za suzbijanje digitalne mržnje[22] je otkrilo da ova mreža gura štetne sadržaje u fidove (feed) tinejdžera, navodeći: “Kod dece se promoviše mržnja prema vlastitom telu i ekstremne sugestije o samoozleđivanju i poremećen, potencijalno smrtonosan odnos prema hrani”.[23]
Tamni internet. Još više štete nanosi crna strana interneta. Dark web i deep web su prostori na tamnom internetu koji su dostupni deci koja su danas izuzetno tehnološki pismena, ali nisu dovoljno zrela da bi mogli i smeli da konzumiraju te sadržaje. To su enkriptovani podaci koji se vrlo lako dešifruju i pristupaju im preko brauzera Tor i sličnih aplikacija pomoću kojih korisnik može sakriti svoj identitet na internetu i pristupiti zabranjenim sajtovima. Tu odrasli i deca mogu naći bukvalno sve i svašta, preuzeti uputstvo za pravljenje bilo kog oružja, skinuti dečju pornografiju, naručiti ubistvo itd. Najopasnije je što se zatire trag, lokacija posetioca je inkognita jer je povezan na više privatnih virtuelnih mreža (VPN) tako da se stalno menja adresa, a plaćanje vrši u kripto valutama.[24]
Nasilje na ulici
Dehumanizacija društva, indiferentnost i bezosećajnost. U atmosferi nasilja i degradacije porodice i škole jača individualna agresija, indiferentnost i bezosećajnost za tuđi bol i patnju. Dečak-ubica iz osnovne škole, koji je ubio osmoro svojih vršnjaka, a više ranio, ne pokazuje kajanje, niti želju da vidi roditelje, već samo ga interesuje kakve su reakcije na ono što je uradio. On smatra da će se za koji dan naći na slobodi i očekuje da će naići na podršku i ovacije druge dece[25].
Uvlačenje dece u kriminal. Prostitucija, kriminalitet, kocka, narkomanija i alkoholizam su konstantne devijacije koje se mogu videti i na ulici, što ima vrlo loš uticaj na decu. Maloletnici i deca veoma burno reaguju na promene sveta oko sebe, a zbog nedovoljnog razvoja svoje ličnosti ne mogu da se pravilno postave i ostvare u sopstvenoj socijalnoj sredini (porodici, školi, grupi), te postaju povodljivi, što stariji kriminalci “profesionalci” koji se okupljaju u kafićima i barovima, znaju da iskoriste i uvedu ih u kriminal.
Zato škola i druge psiho-socijalne institucije treba da ne dozvole da dete krene putem kriminala. “Ozbiljnost maloletničke delinkvencije ne proizlazi samo iz obima, dinamike i strukture krivičnih dela koja vrše maloletnici, već pre svega iz okolnosti da se kao učinioci pojavljuju veoma mlada lica koja, ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere, u velikom broju nastavljaju sa delinkventnim ponašanjem i u odraslom dobu”.[26]
Grafiti i slike nasilnika na javnim mestima. Svakodnevni oblik uličnog nasilja su grafiti i slike bivših osuđenika i ubijenih kriminalaca na zidovima zgrada i drugim površinama na javnim mestima. Tu su oslikani osuđeni ratni zločinci sa porukama da su heroji, kao i mladi, često golobradi, mladići iz kriminalnog miljea koji su stradali u međusobnim tučama i sačekušama kriminalaca ili su ubijeni od strane policije. Na taj način tzv. “žestoki momci” sa zidova i dalje “gledaju” i kontrolišu svoj kraj, uz ispisane zlokobne poruke, tipa: “Duša u raju, srce u kraju”, čime poručuju da ostaju nezaboravljeni i da postoje mladi sledbenici i nastavljači njihovih “dela” nadahnuti njihovom kriminalnom prošlošću.
To je alarmantan primer javnog poziva za regrutaciju i mobilizaciju dece i mladih ljudi iz čijih redova će nastati novi nasilnici, što znači da se kriminal samoobnavlja i jača, umesto da se smanjuje i iskorenjuje.
Nasilje u Parlamentu i institucijama države
Verbalna i fizička agresija u Parlamentu. Agresivnost, jezik mržnje, psovke i druge neprimerene reči svakodnevno se šire iz kupole najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela u Srbiji, što izuzetno negativno utiče na građanstvo. Na taj način država dodatno gubi ugled i poštovanje, a uličarski rečnik i ponašanje narodnih poslanika, kako pozicije tako i opozicije, u javnom životu, svedoči o nepristojnosti i vremenu nasilja u kome živimo.
Manifestovanje deficita lične i političke kulture je svakodnevna slika, uz bahatost i aroganciju kojima se guši svaki društveni dijalog, a i dobronamerna kritika se proglašava za neprijateljstvo i izdaju zemlje, čime se generiše lična i sistemska pravna nesigurnost.
Degradirana država unosi pravnu nesigurnost. Nedavna događanja masovnih ubistava, posebno dece, u Srbiji, uneli su veliko uznemirenje i strah među građane. Ne može se nazvati stabilnom i sigurnom država u kojoj se svakodnevno i svuda promovišu i tolerišu fizičko nasilje, psihičko nasilje, verbalno nasilje, seksualno nasilje, vršnjačko nasilje, digitalno nasilje, ekonomsko nasilje (siromaštvo, inflacija) i socijalno nasilje (podvajanje dece po bilo kom osnovu, nejednakost, ignorisanje deteta). Sve to ugrožava spokojstvo građana i pokreće pitanje sposobnosti države da zaštiti svoje građane.
Škola, kao do sada jedna od najsigurnijih oaza, za koju su roditelji smatrali da je pouzdano i sigurno mesto za učenje i druženje njihove dece, odjednom je postala bojište na kom se puca i gine. Selo, u kom se, po završetku dnevnih poslova, u predvečerje dana, uvek opušteno i komšijski družilo, postalo je streljana u kojoj pomahnitali ubica juri kolima i nasumično puca u ljude koje i ne poznaje.
Poverenje u državu i njene institucije slabi. Sva vojna i policijska sila državnog aparata, službe bezbednosti, nadležna ministarstva, centri za socijalni rad, mesne zajednice i psiho-pedagoške službe, nisu uspeli da zaustave dva masakra u dva dana, u kojima je ubijeno sedamnaestoro, a povređeno osamnaestoro dece i mladih ljudi. Pogotovo je zatajila socijalna i psihološka preventiva jer niko u porodici i školi nije prepoznao ubilačke simptome i nagone u trinaestogodišnjem dečaku, kao što državni organi nisu ništa preduzeli iako su znali za nasilnički potencijal dvadesetogodišnjeg ubice, a sličnu indolenciju ispoljavaju i kad im se potencijalna žrtva obrati za zaštitu.
Nasilje prema životinjama i prirodi
U nasilnom društvu nasilnici se iživljavaju na životinjama čime zlostavljač nadmoćno manifestuje svoju grubu, bahatu a nekad i sadističku prirodu. Sklonost ka nasilju prenosi se sa starijih na mlađe članove društva, pa je tako velika verovatnoća da će deca koja prisustvuju nasilju nad životinjama i sama jednog dana krenuti tim putem, misleći da je to normalno i opravdano. Nakon toga, realna je pretpostavka da će postati nasilni i prema ljudima, jer onaj ko je u stanju da povredi životinju, u stanju je da to uradi i čoveku. Ubijanje i zlostavljanje životinja (član 269.KZ) spada u grupu krivičnih dela – protiv životne sredine. U praksi je retko prijavljivanje, a još ređa osuda za ovo krivično delo.
Vandalizam prema ekosistemu (ekocid) ne povređuje druge ljude, ali zapravo itekako im nanosi štetu jer se narušavaju ekološke komponente koje omogućavaju zdravu životnu sredinu. Zagađivanje vode i zemljišta, kao i hrane za životinje, pustošenje šuma kroz seču i krčenje, požari, hemijski štetno tretiranje biljaka, bacanje smeća i dr. samo su manifestacije bahatosti i neodgovornosti ljudi koje ne interesuje niti zdrav život niti budućnost njihove dece. Krivični zakonik Srbije predviđa 18 krivičnih dela o zaštiti životne sredine, ali sve to nije dovoljno dok se ne stvori ekološka kultura koju će deca učiti od vrtića.
Drugi brojni činioci, ovde samo uzgred pomenuti, su takođe značajni kriminogeni faktori: kockarnice i kladionice na svakom koraku, narkomanija koja je u nekontrolisanom porastu, prostitucija od elitne i estradne do parkovske, pedofilija između bolesti i kriminala kao najteže nasilje nad decom, alkoholizam kom se prepuštaju sve mlađi ljudi tražeći u njemu beg od stvarnosti i “opuštanje”, delinkventne grupe i njihov uticaj, sumnjive škole i fakulteti koji su dodatno devalvirali obrazovni sistem i diplome i dr. Sve su to indikatori i agensi nagriženog i bolesnog društva kom je hitno potrebna pomoć jer se na putanji nasilja i zločina ne nalaze više samo odrasli već sve više i deca.
Društvena razularenost i neodgovornost kao rezultanta nasilja
Direktno ili indirektno, fizičko ili psihičko, mentalno ili etičko nasilje, o kom je do sada bilo reči, ima konsekvence i na druge društvene pojave koje su takođe personifikacija nasilja.
Divlja i nasilnička gradnja bez kazne. Na sve strane strče bespravne zgrade i drugi objekti, izvode se bespravna zauzimanja i pregrađivanja hodnika u zgradama, nadograđuju se spratovi, grade se podtavanski stanovi. Te objekte niko ne ruši jer u praksi je dovoljno da bespravni graditelj dokumentuje da je podneo zahtev za legalizaciju objekta pa da građevinska inspekcija odustane od daljeg procesuiranja.
Vlasnici takvih bespravnih objekata podnošenjem zahteva za legalizaciju imaju dva cilja. Prvi je mahinatorski, jer unapred znaju da neće moći legalizovati svoj objekat građen mimo svih dozvola i standarda, ali time “kupuju vreme” jer legalizacija će biti okončana “ad calendas graecas”, tj. “na kukovo leto”. Drugi cilj je koruptivni, jer očekuju da će se nešto promeniti ili da će doći do nekog ko će im “progledati kroz prste” i omogućiti pravni opstanak bespravne gradnje.
Takvi graditelji, bez obzira na podneti zahtev za legalizaciju, potpadaju pod udar člana 219a. Krivičnog zakonika, koji propisuje krivično delo “Građenje bez građevinske dozvole”, ali kažnjavanja i rušenja nema.
Legalizacija objekata kao generator korupcije. Bespravna gradnja, kao specifičan oblik individualnog nasilja, na svom zemljištu, na tuđem zemljištu ili na javnoj površini, je privlačna jer graditelj ne mora da pribavlja potrebnu dokumentaciju, niti da gradi u propisanim urbanističkim i građevinskim standardima, već onako kako poželi, a potom kroz ozakonjenje dolazi do legalnog objekta, što ga košta manje nego da je legalno gradio.[27]
Čitava naselja su izgrađena na područjima na kojima ne postoje važeći planski dokumenti o nameni zemljišta koji su preduslov za ozakonjenje. Iako je Zakon o ozakonjenju objekata iz 2015. godine donet sa obrazloženjem da bi se od rušenja zaštili objekti siromašnih građana, to se kroz korupciju izrodilo u legalizaciju i kuća za odmor, kao i objekata koje je nemoguće ozakoniti ni zakonski ni građevinski: zidani u zonama nacionalnog parka, prirodnih dobara i rezervata, izgrađeni na klizištu ili močvarnom tlu, pored reka i dalekovoda itd.[28]
I pored toga što Zakon propisuje da objekti čija je gradnja započeta posle 27. novembra 2015. godine nisu predmet ozakonjenja, već mogu biti samo srušeni, vrši se legalizacija i tih objekata. I pored toga što je u članu 219a. Krivičnog zakonika predviđeno da je građenje bez građevinske dozvole krivično delo sa zaprećenom kaznom do tri i više godina zatvora, zanemarljiv je broj procesuiranih divljih graditelja. Hiljade bespravnih objekata je, mimo zabrane, izgrađeno posle 2015. godine, a broj porušenih od strane lokalne samouprave je simboličan, najviše iz koruptivnih razloga. [29]
Kockarnice i kladionice negativno utiču na decu. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2008. godine, Srbija je na drugom mestu u Evropi po broju kockarnica po glavi stanovnika. U Srbiji ima više od 33.000 automata i preko 2.000 kladionica. Mnoge kladionice i kockarnice se nalaze u blizini osnovnih škola. Prema tim podacima, u Srbiji je oko 300.000 ljudi zavisno od kocke, od čega najveći deo mladih.[30]
Zakonom o igrama na sreću maloletnicima je zabranjen ulaz u kockarnice, ali oni nalaze način da uđu jer ih privlači fama da se tu olako stiče novac bez rada. “Više od 40 odsto učenika igra igre na sreću, a svaki četvrti ispitanik susreće se prvi put sa igrama na sreću između 10. i 14. godine”, pokazalo je istraživanje Centra „Život nije igra” u kojem je učestvovalo 2.357 đaka iz Južnobačkog okruga i Srema.[31] Dečaci posećuju kockarnice zajedno sa svojim očevima koji u tome ne vide ništa loše (slično kao što “nije bilo loše” da dete sa ocem posećuje streljanu, u jednom drugom slučaju).[32]
Estradne ličnosti, poznati glumci i pevači, reklamiraju kockarnice i kladionice na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Na svakom ćošku nalaze se kladionice okupane raznobojnim svetlima i šljaštećim reklamama ili sijaju bilbordi sa primamljivim kockarskim ponudama. Kladionice su sponzori poznatih sportskih klubova, prenosa utakmica, organizuju darodavne akcije, poklanjaju bolnicama medicinske aparate i opremu. Time se infiltriraju u društveni sistem i dobijaju priznanja i zahvalnice čime afirmišu svoj biznis kao humanitaran i častan.
Za decu je kockanje veoma štetna pojava jer pruža iluziju lakog bogaćenja i pravi od njih zavisnike koji žude za novcem bez ikakvog truda. Obično kockanje lako pređe u patološku strast koje se kockar ne može osloboditi, što je ozbiljna socijalna devijacija koja razara ličnost maloletnika i njegovu porodicu.
Kockanje je faktor koji doprinosi kriminalnim aktivnostima, posebno nasilju u porodici i vršenju finansijski motivisanih krivičnih dela. “Kriminalne aktivnosti se vrše da bi se obezbedila sredstva za nastavak kockanja kao i sredstva za nadoknadu sredstava za servisiranje životnih troškova izgubljenih kockanjem. Tu spadaju: krađe, prevare, pronevere.”[33]
Komentarisanje zločina u toku suđenja promoviše kriminal. Branioci i zastupnici javno daju izjave medijima sa sudskih pretresa i rasprava, u kojima nije presuđeno već postupak i dalje traje. To ponekad, a reč je najčešće o teškim zločinima, zaslugom novinara dovodi do medijskog nadmetanja, a u svakom slučaju do narušavanja integriteta krivičnog postupka, digniteta suda i ličnih prava stranaka, dok, s druge strane kod građana stvara utisak o sveprisutnosti kriminala i agresije.
Zato bi trebalo, radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite prava i ugleda stranaka i trećih lica, u Zakoniku o krivičnom postupku razraditi ustavno načelo o slobodi mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava Srbije, tako da se predvidi da je dužnost branilaca i drugih zastupnika u krivičnom postupku da se uzdrže od bilo kakvih javnih izjava i saopštavanja o sudskom postupku koji je u toku, sve do presuđenja. To isto treba strožije precizirati u kodeksu profesionalne etike advokata.
Reklamira se “slabi” alkohol koji rađa agresiju. Pivo je najčešći opijat dece i vozača. I pored toga što je zabranjeno reklamiranje alkohola. Zakonom o oglašavanju (2016-2019) zabranjeno je reklamiranje alkoholnih pića, sa izuzetkom pića koja imaju manje od 20% alkohola, koja se mogu reklamno oglašavati, između ostalog i putem elektronskih medija, uveče od 18,00 sati do ujutru u 06,00 sati.
Današnje pivo najčešće sadrži oko 4,5% alkohola, a kod nekih proizvođača i do 13%. Pivo je u poslednje vreme najčešći opijat među decom pa se prazne plastične dvolitarske flaše piva (tzv.”krmače”) mogu često videti i u školskim dvorištima i oko klupa u parkovima. Pivo posebno piju vozači. jer se vode uvreženim mišljenjem da ono ne opija. Jedna boca piva od pola litre donosi pripitost 0,5-1,5 promila, što je dovoljno za oduzimanje vozačke dozvole, dok tri boce vode u pijanstvo sa 1,5-2,5 promila.
Pripitost je stanje u kom kognitivne ljudske funkcije slabe i zato je veoma opasno u tom stanju raditi sa strujom, na mašinama, na visini ili učestvovati u javnom saobraćaju. Za razgradnju alkohola u telu i vraćanje u “normalu” nakon jedne boce piva, potrebno je najmanje dva sata, a za dečji organizam mnogo duže. Stoga, pivo medijski i u prodaji treba tretirati kao opijat koji ne sme da bude reklamiran kao prijatan, bezazlen i lako dostupan, jer čak i mala količina piva otupljuje senzibilitet i povećava agresiju.
Nema provere porekla imovine novopečenih bogataša. U martu 2020. godine donesen je Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu (Sl.gl.br.18/2020 i 18/2021). Zakon je u primeni od 12. marta 2021. godine, ali se primenjuje krajnje restriktivno i suzdržano.
Građani koji su polagali nade da bi se primenom tog zakona otkrila imovina i bogatstvo stečeno, na njihovu štetu, malverzacijama, koruptivnim radnjama i krivičnim delima, čega je nesporno bilo u toku privatizacije a i kasnije, i dalje vide kako mladi ljudi bez posla, imetka i škole, voze skupocene automobile, kupuju nepokretnosti ili letuju na elitnim destinacijama. Prema članu 3. ovog zakona, teret dokazivanja uvećanja imovine u odnosu na prijavljene prihode fizičkog lica je na Poreskoj upravi, a na fizičkom licu je teret dokazivanja da je na zakonit način steklo imovinu u delu u kome uvećanje njegove imovine nije u skladu sa prijavljenim prihodima.
Poreska uprava koja sprovodi ovaj zakon saopštila je polovinom 2022. godine da je identifikovala 13.000 lica čija je imovina daleko veća od prijavljenih prihoda, i to za preko 150.000 evra, po svemu sudeći, bez pokrića.
PITANJE GRANICA KRIVIČNOPRAVNE ODGOVORNOSTI
Kao što je navedeno na početku ovog teksta granica za krivičnu odgovornost u Republici Srbiji je četrnaest godina. Do tada se neka osoba smatra detetom i ne podleže krivičnoj odgovornosti. Razloge nekažnjavanja dece je pre više od pola veka objasnio profesor Stanko Frank u svojoj Teoriji kaznenog prava: “Djeca nisu kaznenopravno odgovorna, nisu uračunljiva ni kriva i ne mogu biti kažnjena. Neodgovornost djece postoji bez obzira na njihovo duševno stanje. Ona nisu odgovorna ni u izuzetnom slučaju, kad su svijesna značenja svog djela i kad mogu upravljati svojim postupcima. Razlog nekažnjavanja djece nije njihova duševna nerazvijenost, jer djeca ne odgovaraju i onda kada su duševno razvijena, već nedostatak životnog iskustva i socijalne zrelosti, kao i fiziološki razlozi jer dobna granica od četrnaest godina predstavlja prekretnicu u tjelesnom razvoju čovjeka”.[34]
Krivična zakonodavstva koriste različite kriterijume za određivanje starosne granice između dece i maloletnika: najčešće je to formalni kriterijum: kalendarski uzrast koji se manifestuje u broju navršenih godina, zatim dostignuti biopsihički razvoj i socijalna zrelost.[35] Većina država određuje fiksnu dobnu granicu maloletstva – donju ispod koje maloletnici krivično ne odgovaraju i gornju – iznad koje su krivično odgovorni. Neke krivičnu odgovornost maloletnika stavljaju u zavisnost od stepena njihove zrelosti. Treće, pak, nemaju nikakvu starosnu granicu za decu.
Sve države nastale iz bivše Jugoslavije imaju istu starosnu granicu za krivičnu odgovornost dece kao i Srbija – 14 godina. Prema podacima iz uporednog krivičnog prava o apsolutnoj neodgovornosti najmlađih maloletnika, ta granica se kreće od 7 do 15 godina: u Švajcarskoj – 7 godina (čl.82.KZ), u Engleskoj – 10 godina (čl-34. Akta o zločinima i prestupima iz 1998), u Grčkoj 12 godina (čl.126.KZ), u Francuskoj – 13 godina (Naredba 2 iz februara 1945.g., čl.2.i čl.122-8 KZ), u Nemačkoj – 14 godina (čl.19.KZ), u Italiji – 14 godina (čl.97.KZ), u Švedskoj – 15 godina (Gl.1,čl.6.KZ).[36]
Prema podacima iz medija, krivična odgovornost sa 14 godina počinje u Austriji i Španiji, dok, poput Švedske, u Danskoj, Norveškoj i Finskoj, krivično odgovorni maloletnici moraju da imaju navršenih 15 godina. U Belgiji, Portugalu, Rusiji, Rumuniji i Slovačkoj – 16 godina. U Engleskoj, Irskoj i Velsu krivično odgovaraju deca od 10 godina, a u Škotskoj od 12 godina. Granica od 12 godina je i u Mađarsko, Turskoj i Kini. Sjedinjene Američke Države imaju različitu kaznenu politiku za maloletnike, u zavisnosti od saveznih država. Za federalna krivična dela granica odgovornosti je 11 godina. Čak 28 država uopšte nema nikakvu starosnu granicu za decu. Najnižu starosnu granicu za krivičnu odgovornost dece ima Severna Karolina – šest godina, dok je 12 godina najviša granica koja je na snazi u Masačusetsu, Juti i Kaliforniji. U Iranu je granica krivične odgovornosti potpuno diskriminatorska – za devojčice 9 godina, a za dečake 15 godina. U Indiji, Jemenu, Zimbabveu, Tajlandu, Tanzaniji, Kataru, Kuvajtu, Nigeriji, ta granica je 7 godina.[37]
Zbog učestalog i sve brutalnijeg vršnjačkog nasilja i češćeg uključivanja maloletnika, pa i dece, u vršenje krivičnih dela, pre nekoliko godina pojavila se ideja da bi tu granicu trebalo sniziti da bi i današnja deca koja su na većem stepenu psihofizičkog razvoja (ne i zrelija), nego u vreme kada je donet krivični zakonik, mogla podleći krivičnoj odgovornosti.
Ministarstvo pravde Srbije je 2019. godine iniciralo da se razmotri mogućnost spuštanja granice krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina, što nije naišlo na povoljan prijem u javnosti jer bi se bez potrebe proširila represija i veliki broj dece uveo u krivičnopravnu oblast, a sankcije bi, praktično, bile onakve kakve se sad mogu postići merama socijalne zaštite.
Mišljenja po tom pitanju su oprečna, više protivna, tako da je navedena inicijativa zastala. “Tamo gde je ta granica niža, to je tradicija koja traje dugi niz godina. Odgovornost te dece samo formalno se “krsti” kao krivična odgovornost i vodi se navodni krivični postupak, koji za tako malu decu više liči na ono što je kod nas postupak socijalne zaštite, a navodne krivične sankcije u osnovi su tipične socijalne sankcije i decu niko ne tera u zatvor.”[38]
Nakon majskog masakra dece u najvišim strukturama vlasti ponovo se pojavila navedena inicijativa i ista je podržana od Vlade Srbije, tako da se može očekivati stručna analiza ovog sada već predloga od strane ekspertskih grupa sastavljenih od lekara, psihologa psihijatara, sociologa i pravnika. U tom kontekstu, može doći do izmene Krivičnog zakonika u smislu pomeranja naniže granice za krivičnu odgovornost dece, što će povući i noveliranje nekih drugih zakona, kao što su Zakon o krivičnoj odgovornosti maloletnika i Porodični zakon.[39]
Jedan elastičan i prilagodljiv model krivične odgovornosti maloletnika sadržavao je francuski Code pénal iz 1810. godine po kom je punoletstvo počinjalo sa šesnaestom godinom. Mlađa lica od šesnaest godina su krivično odgovarala ako su delala sa razboritošću (tzv.discernement) da shvate šta je dobro a šta loše. To je sposobnost za rasuđivanje i jedna posebna uračunljivost za maloletnike, koja se sastojala u sposobnosti shvatanja značaja svog dela. Maloletnici su bili blaže kažnjavani primenom izvesnih posebnih mera.[40]
Ovaj francuski model imao je predistoriju. U doba Rima maloletnici do sedam godina (infantes) bili su krivično neodgovorni, dok su od sedam do deset i po godina (infantiae proximus) i od deset i po do četrnaest godina (pubertati proximus) mogli da budu kažnjeni samo izuzetno i to blažim kaznama, ako su bili sposobni za zločinačko rasuđivanje (doli capaces) pa je u tom slučaju “volja zločinca dopunjavala nedostignuti uzrast” (malitia supplet aetatem).[41] Takođe, prvi akt nemačkog krivičnog prava Konstitutio Criminalis Carolina (Regensburg, 1532) sadržavao je princip “Malitia supplet aetatem” (zločinačka volja nadoknađuje nedostatak u uzrastu).
To znači da maloletnik koji nije krivično odgovoran zbog svojih godina, može postati odgovoran ako je sposoban da zločinački misli i dela. Dakle, njegovo “zločinačko rasuđivanje nadoknađuje godine” koje nema, pa iako je npr. 14 godina granica kad počinje krivično odgovarati, on može po načelu malitia supplet aetatem (zlonamernost dopunjuje starost) biti krivično procesuiran i sa trinaest ili manje godina života.
Na tragu gore navedenog, francuski parlament je 2002. godine novelirao postojeći Code pénal novom odredbom – član 122-8, koja glasi: Maloletnici sposobni za rasuđivanje su krivično odgovorni za zločine, prestupe ili istupe za koje je utvrđena njihova krivica, vodeći računa o ublažavajućim okolnostima koja ide u njihovu korist iz razloga njihove starosne dobi, pod uslovima određenim u zakonu o krivičnom postupku prema maloletnicima.
Time je u francuskom pravu, u kom je inače granica od koje počinje krivična odgovornost trinaest godina, omogućena fleksibilnija praksa kod kažnjavanja maloletnika. Dato je ovlašćenje sudiji koji sudi maloletnom delinkventu da kazni maloletnika vodeći računa o dva uslova koji se dopunjuju: o njegovoj sposobnosti za rasuđivanje i o okolnostima njegove starosne dobi koje mu idu u korist i utiču na ublažavanje kazne.
Ta mogućnost, međutim, odnosi se samo na maloletnike starije od 13 godina, jer je u članu 122-8 Krivičnog zakonika predviđeno načelo apsolutne krivične neodgovornosti maloletnika mlađih od trinaest godina. Maloletni prestupnici mlađi od trinaest godina mogu biti predmet samo „mera zaštite, pomoći, nadzora i vaspitanja”. To znači da i dete mlađe od 13 godina može biti podložno vaspitnim merama: “Kazneni odgovori prema maloletnom učiniocu krivičnog dela variraju zavisno od njegove starosti u vreme izvršenja dela, pa mu se mogu izreći: pre 10 godina – samo vaspitne mere, između 10 i 13 godina – vaspitne mere ili vaspitne sankcije i između 13 i 18 godina – vaspitne mere, ili vaspitne sankcije, ili kazne, ili vaspitne mere kumulativno sa kaznama”.[42] Vaspitne mere, između ostalih mogu biti: predaja staratelju ili licu od poverenja, stavljanje pod sudsku zaštitu na period do pet godina, smeštaj u javnu ili privatnu ustanovu radi obrazovanja ili stručnog usavršavanja, smeštaj u medicinsku ili medicinsko-pedagošku ustanovu ili smeštaj u internat za mlađe od trinaest godina, itd.
Posle bezumnog masakra dece izvršenog u osnovnoj školi od njihovog trinaestogodišnjeg vršnjaka, koji je tom prilikom ispoljio ubilačku hladnokrvnost, brutalni sadizam i monstruoznu okrutnost, kakvi do sada nisu viđeni, pri čemu je dete-ubica u tom činu, može se jasno reći, postupao sa znanjem, iskustvom i zrelošću profesionalnog ubice, neophodno je da se u teoriji krivičnog prava i u zakonodavstvu promeni narativ o kaznenoj neodgovornosti dece. A to bi prvenstveno značilo spuštanje naniže granice krivične neodgovornosti maloletnika i normiranje da o primeni te niže granice odlučuje sud rukovodeći se svim okolnostima slučaja, u prvom redu mentalnom i psiho-socijalnom zrelošću maloletnog lica, uz mogućnost izricanja određenih mera vaspitnog karaktera. Ponovno vraćanje u krivično pravo starog pravila “Malitia supplet aetatem”, po kom “zločinačka volja nadoknađuje nedostatak uzrasta”, ne mora, sama po sebi, biti retrogradna ideja, jer dok joj je nekada cilj bio represija, danas bi bila u funkciji delotvorne preventive, pa makar samo “plašila decu”.
Ako se ništa ne učini po tom pitanju, srpsko društvo, koje je i pored svih kriminogenih faktora kojima je izloženo, i dalje u svojoj suštini patrijarhalno društvo koje baštini humane i etičke imperative i tradicionalne vrednosti, ostaće uskraćeno u osećaju pravičnosti i pravne sigurnosti nakon majskih događaja koji su definitvno i teško popravljivo, uzdrmali same temelje države i društva. Jer došlo se do kriminalne tačke posle koje postoje samo dva puta: dodatno urušavanje i propast ili katarza i oporavak. A mi se opredeljujemo za ovo drugo.
PRO FUTURO
Neophodno je hitno angažovanje svih društvenih činilaca na oporavljanju mentalnog zdravlja nacije koje se, u svetlu nedavnog masakra pokazuje kao problematično. Kao što je isušivanje močvare koja stvara komarce, najbolji način da se oni, umesto svakodnevnog prskanja, trajno uklone, tako i Srbija vapi za društvenim i institucionalnim merama za sistemsko otklanjanje kriminogenih faktora i uzroka koji su doveli do akumulacije nasilja i stvaranja masovnih ubica i drugih kriminalaca.
Mora se stati u kraj porodičnom nasilju. Neophodna je procena rizika od porodičnog nasilja od strane centra za socijalni rad – obavezno prilikom razvoda braka, kao i u slučaju incidentnih situacija u porodici. Rad centara za socijalni rad mora biti iz temelja izmenjen. Socijalni radnici moraju biti na terenu, među narodom, kao i policajci. Stoga im je potrebna kadrovska i organizaciona priprema i obuka, kao i finansijska pomoć.
Dete posle pola sata na internetu gubi sposobnost za kritičko razmišljanje, a prosek dečjeg bavljenja na internetu (uključujući i mobilne telefone) je sedam do devet sati dnevno! Roditelji moraju postaviti jasne granice detetu koliko sme da koristi internet, telefon i televiziju. Postoje i softveri koji mogu da pruže uvid u sav sadržaj koji dete posećuje i crvenom bojom obeleže one formate koji su nasilnički.
Na državnom novou obrazovati posebno telo/agenciju koja bi se bavila pitanjem interneta, društvenih mreža, kao i televizije, štampe i drugih medija, u kontekstu njihovog uticaja na decu, porodicu i školu, posebno kad je u pitanju digitalno nasilje.
Ministarstvo nadležno za elektronske medije, radi zaštite dece i mentalnog zdravlja građana, treba da preduzme neophodne i hitne mere na formiranju i implementaciji kulture medija koji moraju u svom izveštavanju da se drže opštih etičkih načela, profesionalne novinarske etike i poštovanja zakona.
O teškim zločinima i o kriminalcima, kao i o pojedinostima krivičnog dela treba izveštavati samo u vestima i to prenoseći zvanična saopštenja državnh organa, bez imena i ličnih podataka učinioca krivičnog dela, kao i bez pikantnih detalja koji bi se urezivali u pamćenje gledalaca ili čitalaca.
Ukinuti rijaliti programe koji neguju nekulturu i primitivizam, umesto da forsiraju sport, međusobno takmičenje u znanju i veštinama, kao i zdrav život, dakle sve ono što bi mogao biti istinski i uzoran model života i ponašanja za mlade ljude.
Neohodno je permanentno brisati sve ulične grafite i, pogotovo, slike živih i ubijenih kriminalaca i ratnih i drugih osuđenika na zidovima zgrada, mostovima i drugim vidljivim površinama. Takođe, ne davati takvim licima uopšte mogućnost da se pojavljuju u medijima, bez obzira na svrhu i cilj njihovog nastupa.
Učiniti da škola ponovo bude ne samo obrazovna nego i vaspitna ustanova. Doneti, od strane nadležnog ministarstva, jednoobrazan školski kodeks kojim će se urediti zakonski, etički i vaspitni principi ponašanja i red u školi. Prema deci je neophodno uvesti savetodavno-terapijski rad uz medijaciju i pravnu podršku. Značajno treba popraviti finansijski položaj nastavnog i drugog školskog osoblja.
Zaposliti nove psihologe, psihijatre i sociologe kojima neće prevalentni cilj biti kontrolisanje nastavnika, već druženje i “mešanje” s decom i njihovim grupama, sve sa ciljem preventivnog delovanja na vršnjačko nasilje.
Neohodno je da škola, uz porodicu i druge društvene činioce, preventivno radi na socijalizaciji deteta, kao procesu transformacije biološke invidue u društvenu ličnost. Na socijalnu inkluziju, uključivanje dece u društvo i pravilno razumevanje sebe i društvenih vrednosti, utiču svi mediji – štampa, radio, televizija, društvene mreže, novine i zato svi moraju da rade na tome.
Ne može se više govoriti o potrebi socijalne inkluzije samo dece ometene u razvoju. Uključivanje u društvo i socijalizovanje potrebni su svoj deci koja su međusobno otuđena, često povučena u sebe i prepuštena mobilnim telefonima i internetu. Socijalni individualizam i konzumerizam kojima su cilj lično zadovoljstvo, sreća u posedovanju materijalnih dobara i otupelost prema svemu drugom, danas su mnogo veći, što otežava socijalizaciju mlade ličnosti koja se povlači u sebe ostajući ranjiva na sve negativne društvene uticaje i pojave.
Nužno je da se pristupi reviziji čitavog seta zakona iz oblasti: krivičnog prava, porodičnog prava, obrazovanja, socijalne preventive i zaštite, o maloletnicima, medijskom informisanju, policiji, naoružanju itd.
Redukovanju granice krivične odgovornosti dece sa četrnaest na dvanaest godina, treba izuzetno oprezno pristupiti iz svih psiho-socijalnih razloga i uz činjenicu da time neće biti obuhvaćena deca od jedanaest godina i niže. Druga mogućnost bi bila uvođenje u krivičnopravni sistem elastične norme o tome da sudija za maloletnike svaki slučaj posmatra ponaosob i da može da odstupi od donje granice kaznene odgovornosti i izrekne meru prilagođenu uzrastu i zrelosti učinioca krivičnog dela, pri čemu je ovakva “kaučuk norma” izložena svim prigovorima koji se tiču pravne sigurnosti i prava deteta.
Vladimir Todorovic, lawyer, Beograd
CRIMINOGENESIS OF VIOLENCE IN SERBIA
SUMMARY
On the third and fourth of May 2023, criminality in Serbia reached an unimaginable sinister height when two mass murders were committed. At the “Vladislav Ribnikar” Elementary School in Belgrade, a thirteen-year-old boy killed eight children and a security guard, and injured six others. The next day, in Mladenovac, a twenty-year-old killed eight and wounded twelve young people. Serbian society has reached a criminal point after which there are two paths: additional collapse and ruin or catharsis and recovery.
Criminogenic factors that generate crime and violence come from the family, school, from the street, from electronic media – television and the Internet, from social networks, the press. All of them create, transmit and tolerate violence, which in the past three decades has created a counterculture: “culture of violence”, “culture of irresponsibility” and “culture of impunity”.
In order to purify and recover from the criminal hydra and violence that suffocates citizens, especially children, but also social order and institutions, it is necessary to determine and analyze the criminogenic factors that lead to violence and crime and find effective and consistent measures against them.
After the mindless massacre of children in the elementary school by their thirteen-year-old peer, who displayed murderous cold-bloodedness, brutal sadism and monstrous cruelty, the likes of which have not been seen before, where the child-killer in that act, it can be clearly said, acted with knowledge, experience and maturity of a professional killer, it is necessary to change the narrative about the criminal irresponsibility of children in the theory of criminal law and in legislation.
This would imply either lowering the limit of criminal irresponsibility of minors or, similar to French law, standardizing that this limit is decided by the court based on all the circumstances of the case, primarily the mental and psycho-social maturity of the minor.
*Vladimir Todorović, advokat u Beogradu
[1] Zločin (delictum) je protivpravna radnja uračunljivog lica, za koje je država zapretila kaznu. U tom smislu pojam zločina istovetan je sa pojmom krivičnog dela. Ako takvo delo sadrži sva subjektivna i objektivna obeležja (elementi) krivičnog dela, onda govorimo o zločinu (Dr Metod Dolenc i Aleksandar Maklecov: “Sistem celokupnog krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije”, IKP “Geca Kon”, 1935., str. 40)
[2] KZ RS – „Službeni glasnik RS“,br. 85/2005, 88/2005 – ispr., 107/2005 – ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019
[3] Prof.dr. Zoran Stojanović: “Krivično pravo – Opšti deo”, XI izdanje, Pravna knjiga, 2009, Beograd, str.343
[4] Dr Janko Đ.Tahović: “Komentar Krivičnog zakonika”, izd.Savremena administracija”, Beograd, 1956,. str. 55-56
[5] Prema: dr Stanko Frank: “Teorija kaznenog prava”, izd.”Školska knjiga”, Zagreb, 1955, str.270
[6] Dr Janko Đ.Tahović: Ibidem, str.56
[7] „Uživao sam dok sam slušao njihove krike. Žao mi je što nisam pobio sve ljude sa spiska“- https://mitrovica.info/
[8] Prof. dr. Dušan M. Jeftić: „Sudska prihopatologija“, Medicinska knjiga Beograd – Zagreb, 1966, str.197
[9] Psihopatija najčešće prouzrokuje sledece posledice po psihicko funkcionisanje: razdražljivost, nestalnost, uvredljivost, osetljivost, afektivnu hladnocu, nastranost, sklonost ka preterivanju (iskrivljavanju stvamosti), mali ili nikakav osecaj krivice, nemogućnost uspostavljanja trajnijih odnosa sa drugim ljudima, nesposobnost da se iz iskustva izvlače zaključci, kao i otežanu sposobnost prihvatanja društvenih i moralnih normi ponašanja (Mr Dragiša Dakić: „Psihopatija kao krivično-pravni problem“, 2003, str.170 (https://scindeks-clanci.ceon.rs)
[10] Prof dr Miloš Radovanović: „Kririvično pravo – opšti deo“, Savremena administracija, Beograd, 1971, str.16
[11] Citirano prema prof.dr.Milo Bošković “Kriminologija i socijalna patologija”, Matica Srpska, Novi Sad, 1995.str.136
[12] “Zahtev da se femicid tretira kao posebno krivično delo”- Organizacija “Ženska solidarnost”, list Politika, 25.02.2023.
[13] https://cuvamte.gov.rs/sta-je-nasilje/nasilje-u-skoli – psiholog Jelena Vukčević
[14] Zorica Mršević – „Kriminalci u učionicama, nasilje i korupcija tresu školstvo“ („Kurir“,24.04.2023)
[15] Ministar prosvete o poseti Golubovića osnovnoj školi: “Ne vidim veliku problematiku, važno je da se i oni resocijalizuju” , 21. april 2023.g., www.zelenaučionica.com
[16] Prof.dr. Dušan M. Jeftić – Ibidem, str.106
[17] Prof dr. Dušan M. Jeftić: Ibidem, str.464
[18] Verterov efekat su formulisali psiholozi po ugledu na Geteovo delo „Jadi mladog Vertera“. Mladić Verter koji je beznadežno zaljubljen u ženu svog prijatelja izvršava samoubistvo, što je docnije izazvalo talas samoubistava mladih ljudi po istom uzoru.
[19] „Nedeljnik“ od 2. novembra 2019. godine.
[20] Dr Vesna Nikolić-Ristanović, Konstantinović-Vilić Slobodanka., “Kriminologija”, izd.Prometej, Beograd, 2018, str.368
[21] https://cuvamte.gov.rs/
[22] Center for Countering Digital Hate (https://counterhate.com)
[23] https://balkans.aljazeera.net/news/technology
[24] b92.net/tehnopolis
[25] „Blic“, 9. maj 2023. godine
[26] Nikola Srzentić-dr Aleksandar Stajić-dr Ljubiša Lazarević: “Krivično pravo Jugoslavije”, izd. IŠP ”Savremena administracija”, Beograd, 1997, str. 521
[27] Prema podacima iz 2022. godine, na satelitskom snimku RGZ evidentirano je više od 2,5 miliona nelegalnih objekata – https://rtv.rs/sr
[28] Prema izveštaju međunarodne organizacije Transparensi internešenel za 2022. godinu, Srbija je po korupciji na 101. mestu među 180 zemalja sveta i to je najlošiji rezultat u poslednjih 11 godina. Od zemalja bivše Jugoslavije, najbolje je rangirana Slovenija kao 41, zatim Hrvatska na 57. poziciji, Crna Gora je na 65. mestu liste, Kosovo na 84. i Severna Makedonija na 85. mestu.[28] Najlošije se kotira Bosna i Hercegovina koja je na 110. mestu.
[29] „Korupcija i nelegalna gradnja“, „Krik“, Beograd, 20.04. 2022.
[30] https://www.euronews.rs/srbija/drustvo, 19.11.2022; https://www.rts.rs – 29. januar 2021
[31] “Kladionicu vole i deca od deset godina” – https://www.politika.rs/scc/clanak, 06.12.2018
[32] “Već dve godine desetogodišnji M. L, učenik četvrtog razreda osnovne škole iz Čačka, sa ocem Ilijom L. posećuje lokalne kladionice. Zajedno popunjavaju tikete, idu na sigurne kombinacije i nadaju se novčanom dobitku. Tata Ilija ne vidi ništa loše u tome što maloletnog sina vodi u kladionice, ali oni nisu usamljen primer. Ima ih još onoliko, kao što ima i puno učenika koji se klade bez znanja roditelja. Umesto na užinu, džeparac troše na klađenje jer misle da će tako lako zaraditi novac.” (https://zena.blic.rs/porodica, 3. mart 2017)
[33] S. Milošević i V. Milošević: „Kockanje kao kriminogeni faktor“, Zbornik Instituta za kriminološko sociološka istraživanja br.2-3/2020, Beograd, str. 127-142
[34] Dr Stanko Frank: Ibidem, str.271
[35] Dr Obrad Perić: “Krivičnopravni položaj maloletnika sa posebnim osvrtom na jugoslovensko i francusko pravo“, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd 1975., str.45
[36] Jean Pradel: “Droit pénal compare“, Pariz, 2002.g.str.331
[37] izvor: www.danas.rs od 5. maja 2023.g.; www.telegras.rs
[38] Prof.dr. Milan Škulić: „Oprezno sa pitanjem spuštanja granice krivične odgovornosti“ – https://rtv.rs/,03.01.2020.
[39] Svakako će, kao jedna od posledica majskog masakra, doći do noveliranja seta zakona iz oblasti ne samo krivične odgovornosti, već i onih koji se tiču porodice, maloletnika, socijalne zaštite, obrazovanja i školskog sistema, zdravstva, policije, oružja, javnog reda i mira i dr.
[40] Prof dr Miloš Radovanović: Ibidem, str.380
[41] Jović Vojislav, B.,Blagojević-Danilović Aleksandra: “Istorija uređenja maloletničke delinkvencije u krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije” – https://scindeks.ceon.rs
[42] Iz analize Ministarstva pravde Francuske “Krivično pravo za maloletnike u Evropi” – https://actu.dalloz-etudiant.fr/a-la-une/article/point-sur-la-responsabilite-penale-des- mineurs/h/ac8518e87534df05e0154dc29920292f.html, od 27. februara 2017. godine.