Jedna lepa i poučna priča iz naroda
U neko ranije vreme kad je svet bio čistiji i pošteniji i kad su se ugovori sklapali i izvršavali samo na reč, jedan čovek od drugoga pozajmi veću svotu novca. I kako je bilo sramotno da se pozajmice čine pred trećim licima, oni to urade u četiri oka.
Ali kad je došlo vreme da se novac vrati onaj što je pozajmio ne seća se svoga duga, pa ga onaj što je dao novac tuži.
Pred sudijom dužnik opet negira svoj dug. Tužilac-poverilac pak tvrdi da dug postoji jer je toga i toga dana, na om i tom mestu dao novac tuženom. Sudija ga zapita ima li svedoka, a tužilac reče da nema, ali da zna da je to bilo pod jednom velikom kruškom. Sudija će na to: “Znači, ipak ima svedoka! Dobro. Idi zovi krušku odmah da dođe u sud.” “Ali kako….” zbunjeno će tužilac. “Idi, rekao sam, iz ovih stopa”, ponovi sudija, i tužilac ode da zove krušku.
Kad ostadoše sami, sudija ponudi tuženom cigaretu, zapališe, pa počeše nešto nevezano razgovarati. Posle nekoliko minuta sudija ga upita: “Je li već stigao?” Tuženi reče: “Nije sigurno”. Opet posle izvesnog vremena sudija ga ponovo upita: “Da li je već došao do kuške?”. “E sad je blizu”, reče tuženi i tako nastaviše razgovor.
Kad se tužilac vratio, naravno bez kruške, sudija presudi tako da tuženi mora da vrati tužiocu dug, tj. novac primljen pod kruškom, rekavši tuženom: “Kad si ti znao na koju krušku misli tužilac i koliko je ona daleko odavde, ti si onda zasigurno primio taj novac pod tom kruškom i zato je pravično da ga vratiš”.
Tuženi se nije žalio na presudu a svoj dug je vratio sve onako kako je sud presudio.