Na pitanje „kako si“ većina ljudi se snebiva da kaže „odlično“ ili čak „dobro“, jer im se čini da uvek može biti bolje, a i da nema potrebe da budu samozadovoljni danas kad već sutra može biti gore. Onda odgovaraju nešto neodređeno tipa: „onako“, „kako tako“, „osrednje“ ili „eto, živi se“, a neki to pitanje i prečuju pa počnu priču šta rade, gde su bili, kog su videli i slično.
Majstor koji mi je nekada popravljao auto bio je poseban u tom pogledu. Onako krupniji, već odavno u penziji, ali i dalje okretljiv, rečit i oštrouman, na pitanje „kako si“, kao iz topa je odgovarao „odličan pet plus“.
To je značilo da se on oseća ne samo odlično, već i više nego odlično, što bi dalje podrazumevalo da je taj čovek zadovoljan svojim životom, a onda i srećan.
Imao je stan, porodicu i živeo životom sasvim prosečnog čoveka i to njegovo „odličan pet plus“ nije baš priličilo toj društvenoj lestvici na kojoj je većina ljudi nezadovoljna, isfrustrirana i zajedljiva, što, zasigurno, nije ni njega zaobilazilo.
Ali njegovo „odličan pet plus“, pa makar bilo i uzrečica ili puki šablon, širilo je pozitivnu energiju u njemu i oko njega, razbijalo svaku uštogljenost i prenemaganje i pročišćavalo vazduh u kom je i neugledna majstorska radionica postajala moderan auto-servis u kom se može očekivati dobra i znalačka usluga i siguran i pouzdan majstor.