DENACIONALIZACIJA / RESTITUCIJA / OBEŠTEĆENJE
NACIONALIZACIJOM SE SVOJINA STIČE NA OSNOVU SAMOG ZAKONA, ZA RAZLIKU OD EKSPROPRIJACIJE KOJA JE POJEDINAČNI AKT
Za razliku od sticanja svojine eksproprijacijom, do koje dolazi na osnovu pojedinačnog akta nadležnog organa, svojina nacionalizacijom stiče se na osnovu samog zakona.
Nižestepeni sudovi su utvrdili da su tužioci vlasnici motornog mlina oduzetog od njihovog pravnog prethodnika, posle donošenja Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća i obaveza tuženu Zadrugu da mlin i parcelu na kojoj je on sagrađen vrati. Odluku o tome zasnovali su na okolnosti da ranijem vlasniku nije izdata potvrda o izvršenoj primopredaji mlina, u smislu člana 16. stav 1. pomenutog zakona. Ovakva odluka nižestepenih sudova nije pravilna. Za razliku od eksproprijacije, koja se određuje pojedinačnim aktom donesenim u skladu sa zakonom, nacionalizacija se vrši samim zakonom. Zato je u članu 1. Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća i određeno da privatno preduzeće prelazi u državno vlasništvo – danom stupanja na snagu zakona. Pod udar ove nacionalizacije našla su se, prema tački 29. pomenutog člana, i preduzeća mlinske industrije. Najzad, da je prestanak privatne svojine na spornom mlinu usledio danom stupanja na snagu Zakona, proizlazi i iz njegovog člana 15. Pošto su nacionalizovana preduzeća postala državna samim aktom nacionalizacije, što je određeno i članom 5. stav 1. Zakona, potvrda o primopredaji iz člana 16. stav 1. nije imala konstitutivan značaj. Otuda, njeno odsustvo nije znak da do nacionalizacije u ovom slučaju nije došlo. Ova potvrda ima deklaratoran karakter, jer samo potvrđuje ono što se desilo po zakonu. Upravo zato se za njeno postojanje, odnosno nepostojanje ne može vezivati postojanje, odnosno nepostojanje nacionalizacije. Ona postoji po samom zakonu a već je rečeno da je Zakonom o nacionalizaciji privatnih preduzeća iz 1946. godine izvršena i nacionalizacija preduzeća mlinske industrije. Prema tome, tužioci, kao sledbenici ranijeg vlasnika, ne mogu isticati svojinske pretenzije prema sadašnjem držaocu nacionalizovanog mlina, niti mogu tražiti njegovo vraćanje. S obzirom na rečeno, ovaj sud je, na osnovu člana 395. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene presude i odbio oba zahteva.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1086/96 od 20.3.1996.)
POTPUNA KONFISKACIJA IMOVINE OBUHVATA CELOKUPNU IMOVINU OSUĐENOG LICA
Kod potpune konfiskacije imovine, u vlasništvu osuđenog i njegove uže porodice ostaje samo ona imovina koja je izričito od konfiskacije izuzeta, a sva ostala imovina, bilo popisana ili ne, ima se smatrati konfiskovanom i kao takva opštenarodnom imovinom.
Prema stanju u spisima, pravnosnažnom presudom Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije od 10. oktobra 1946. godine, pravni prethodnik tužilaca je osuđen na konfiskaciju celokupne imovine, uz ograničenje iz člana 4. Zakona o konfiskaciji imovine i u izvršenju konfiskacije (Službeni list FNRJ, br. 61/46). Dakle, radi se o potpunoj konfiskaciji imovine bez naknade u korist države u smislu člana 1. stav 1. navedenog Zakona. U presudi Sreskog suda od 8. jula 1953. godine koja je prinudno izvršena, označena je nepokretna imovina koja se konfiskuje pravnom prethodniku tužilaca i prenosi u svojinu državi FNRJ. Od konfiskacije su izuzete tačno i podrobno označene pokretne stvari i novčana suma, koji se ostavljaju konfiskantu i članovima njegove uže porodice u smislu člana 4. navedenog Zakona.
Nije prihvaćen zahtev konfiskanta da mu se prizna status zemljoradnika, jer je sud našao da se on niti bilo ko od članova njegove uže porodice nisu nikada bavili zemljoradnjom, te mu po tom osnovu ne pripada minimum zemljišnog poseda sa kućom i okućnicom niti je njegovoj snahi i unucima priznato svojstvo članova njegove uže porodice. S obzirom na rečeno, nižestepeni sudovi su zanemarili činjenice koje se odnose na deo koji ostaje konfiskantu. Naime, kod potpune konfiskacije imovine, kao što je ovde slučaj, u vlasništvo osuđenog i njegove uže porodice prelazi samo ona imovina koja je izričito od konfiskacije izuzeta, a sva ostala imovina, bilo popisana ili ne, ima se smatrati konfiskovanom i kao takva opštenarodnom imovinom. Zaključak sudova, da je sporna podrumska prostorija ostavljena konfiskantu da u istoj živi sa svojom porodicom, pozivajući se na član 4. stav 2. Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, kojim je propisano da u slučaju konfiskacije kuće u gradu u kojoj stanuje osuđeni sa užom porodicom, obezbediće se osuđenom i njegovoj porodici stan neophodan za život, bilo u konfiskovanoj ili u nekoj drugoj kući, a prema stavu 3. prilikom određivanja imovine koja se u smislu ovog člana ima ostaviti osuđenom i njegovoj užoj porodici sud će uzimati u obzir okolnosti iz svakog pojedinačnog slučaja i mesne privredne uslove, za sada nije pouzdan. Istina, u stavu trećem izreke navedene presude Sreskog suda, utvrđena je dužnost stambenih vlasti da osuđenom i njegovoj porodici obezbede stan neophodan za život i to: bilo u konfiskovanoj, bilo u kojoj drugoj zgradi. Međutim, ostalo je nejasno da li je bilo kada sporna podrumska prostorija u konfiskovanoj kući bila namenjena ili korišćena za stanovanje, imajući u vidu da se stanom smatra skup prostorija namenjenih da služe stambenim potrebama korisnika, koje, po pravilu čine građevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz, a sporednim stanom se smatra onaj stan koji po svojoj nameni ili po svojoj strukturi, položaju zgrade ili udobnosti predstavlja sporedni deo zgrade. Međutim, ukoliko nije tako, već sporna prostorija predstavlja isključivo podrum i po svojoj nameni i položaju, onda on ne može predstavljati predmet etažne svojine, već zajednički deo zgrade koja služi zgradi kao celini ili samo posebnim delovima njenim.
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 454/06 od 28. marta 2007.)
PRAVNO DEJSTVO ODLUKE O KONFISKACIJI ZEMLJIŠTA NE PROTEŽE SE I NA ZEMLJIŠTE ISPOD POSTOJEĆIH OBJEKATA
Odluka o konfiskaciji, iako sadrži podatak da je konfiskovana cela površina katastarske parcele, ali su na parceli ostali građevinski objekti ranijeg vlasnika koji nisu konfiskovani, ne proizvodi pravno dejstvo u pogledu zemljišta na kojim se objekti nalaze i koje služi za redovnu upotrebu objekata.
Prvostepeni sud je utvrdio da je zaključkom sreskog suda od 4. 12. 1945. godine dozvoljeno izvršenje i prenos konfiskovane imovine po presudi vojnog suda kojom je konfiskovana imovina ranijeg vlasnika, a da je predmet konfiskacije bila nepokretnost koja se sastoji od dva dućana i jedne katastarske parcele na kojoj se dućani nalaze. Na toj parceli nalaze se i objekti koji su predmet ovog tužbenog zahteva kao posebni građevinski objekti. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio, što se inače i ne osporava od strane tužene Republike Srbije, da predmetni građevinski objekti nisu bili predmet konfiskacije, a u prvostepenom postupku pravilno je utvrđeno na koji način je tužilac od pravnih sledbenika ranijeg vlasnika stekao svojinu na objektima, i to među parničnim strankama nije bilo sporno. Kod takvog stanja stvari, Okružni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da je tužilac vlasnik zemljišta na kojem se objekti nalaze i koje je neophodno za redovnu upotrebu objekata. Naime, iako je prema odluci o konfiskaciji konfiskovana cela parcela, imajući u vidu da se na istoj nalaze i drugi objekti koji nisu konfiskovani, i s obzirom na pravilo da zemljište na kojem se objekti nalaze i koje služi za redovnu upotrebu objekta deli pravnu sudbinu objekta, proizilazi da predmetno zemljište i nije moglo biti konfiskovano, niti je u suštini bilo predmet konfiskacije, iz čega očigledno proizilazi zaključak da je tužbeni zahtev tužioca u celini osnovan.
(Presuda Okružnog suda u Valjevu, Gž. 248/05 od 17. 3. 2005)
IMOVINA KOJA JE KONFISKOVANA NE ULAZI U ZAOSTAVŠTINU KONFISKANTA
Kada je pravnom prethodniku tužioca oduzeta sporna nepokretnost konfiskacijom, ista nije mogla biti predmet zaostavštine pokojnog kome je oduzeta nepokretnost konfiskacijom.
Presudom Opštinskog suda u Čajetini P. br. 517/01 od 21. 08. 2002. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tuženik ima pravo korišćenja na katastarskoj parceli koja pripada KO Čajetina. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac; ukazujući posebno da je materijalno pravo od strane prvostepenog suda pogrešno primenjeno. Okružni sud u Užicu je svojom presudom Gž. br. 364/03 od 14. 03. 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca a presudu Opštinskog suda u Čajetini P. br. 517/01 od 21. 08. 2002. godine potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno sledeće: Nesporno je da je rešenjem Sreskog suda u Čajetini br. 8/46 od pravnog prethodnika tužioca konfiskovana zgrada-vila sa inventarom i placem. Pomenuto lice je proglašeno rešenjem Drugog Sreskog suda u Beogradu od 15. 05. 1956. godine nestalim i utvrđena je njegova smrt sa danom 16. 05. 1946. godine. Takođe je utvrđeno da je pomenuta parcela prevedena u društvenu svojinu 1948. godine i upisana na ime tuženika, a da u posedu pomenute parcele tužilac nije bio nikada. Na taj način, pomenuta imovina nije mogla biti predmet postupka zaostavštine pokojnog, jer je bila prešla u društvenu svojinu odlukom državnog organa. Pokojnik kome je oduzeta imovina je ostavio suprugu koja je umrla 1983. godine i kćerku koja je umrla 1993. godine, a čiji je sin tužilac. Istekli su rokovi zastarelosti zahtevanja zaostavštine pokojnog i primenom zakona o nasleđivanju iz 1955. godine Saveznog i Republičkog Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine. (Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 364/03 od 14. 3 2003.)
NE MOŽE SE DENACIONALIZACIJA TRAŽITI NA OSNOVU EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH JER JE IMOVINA ODUZETA PRE STUPANJA NA SNAGU KONVENCIJE U ODNOSU NA SRBIJU
U sporovima za povraćaj imovine oduzete u postupku nacionalizacije nije moguće pozivanjem na povredu prava na mirno uživanje imovine, garantovanog protokolom br. 1 uz evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ostvariti povraćaj oduzete imovine, jer je povreda prava na imovinu u slučajevima nacionalizovane imovine učinjena pre stupanja konvencije na pravnu snagu u odnosu na scg, a ne radi se o kontinuiranoj povredi prava garantovanog konvencijom.
Eventualnim tužbenim zahtevom tužilac traži da se utvrdi da mu je predmetna nepokretna imovina oduzeta mimo uslova propisanih članom 1. stav 1. Protokola br. 1, uz Evropsku Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Protokol), čime mu je povređeno pravo garantovano članom 1. Protokola na nesmetano uživanje imovine. Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) sačinjena je u Rimu 4.11.1950. godine i usvojena od Saveta Evrope. Naša zemlja je potpisala Konvenciju 3.4.2003. godine. Zakon o ratifikaciji navedene Konvencije Skupština Srbije i Crne Gore je donela 26.12.2003. godine. Članom 1. stav 1. Protokola je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Članom 1. stav 2. Protokola je propisano da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza i drugih dažbina ili kazni. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava član 1. Protokola sadrži tri jasno određena pravila. Prvi i najvažniji zahtev člana 1. Protokola je da mešanje neke javne vlasti u nesmetano uživanje imovine bude zakonito. Drugom rečenicom prvog stava dopušta se lišenje imovine samo “pod uslovima predviđenim zakonom”, dok drugi stav priznaje državama pravo na regulisanje korišćenja imovine kroz primenjivanje “zakona”. Sem toga, zakon na kome se mešanje temelji treba da bude u skladu sa domaćim pravom države ugovornice, uključujući tu i odgovarajuće odredbe Ustava. Odredbe Konvencije i Protokola uz nju mogu se primenjivati samo na događaje koji su nastali nakon stupanja na snagu Konvencije u odnosu na državu potpisnicu (član 59. stav 3. Konvencije), izuzev u slučaju kada je povreda prava garantovanog Konvencijom nastala pre njenog stupanja na pravnu snagu u odnosu na dotičnu državu, a kontinuirano traje i u periodu nakon toga. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je predmetna imovina oduzeta mimo uslova propisanih članom 1. stav 1. Protokola, čime mu je povređeno pravo na nesmetano uživanje imovine. Tužbeni zahtev tužioca odnosi se na događaj, koji se dogodio pre stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Srbiju i pre njene ratifikacije od strane SCG, zbog čega nema uslova za primenu Konvencije niti Protokola, na koji se tužilac poziva u svojoj tužbi. Pored toga, u konkretnom slučaju ne radi se o kontinuiranoj povredi jer se oduzimanje imovine smatra jednokratnim činom i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava (odluka Papuk trgovina DD, protiv Hrvatske, broj Predstavke br. 2780/03, u kojoj je izražen stav da se oduzimanje imovine smatra trenutnim aktom), a što pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Pravilno je odbijen zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva na predmetnim nekretninama jer nema pravnog osnova za sticanje prava svojine u korist tužioca, a činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev u ovom postupku, da mu je imovina oduzeta protivno odredbama Zakona o nacionalizaciji i protivno odredbama Protokola, ne mogu biti osnov za usvajanje tužbenog zahteva s obzirom na nemogućnost primene odredbi Konvencije i Protokola, te nepostojanja drugih pravnih pravila koja bi omogućavala preispitivanje odluke o nacionalizovanoj imovini ili pak povraćaj ovako oduzete imovine. Republika Srbija nije donela Zakon o denacionalizaciji i restituciji, kojim bi rešila imovinski status velikog broja građana i pravnih lica kojima je u merama nacionalizacije, konfiskacije i drugim merama, nakon drugog svetskog rata oduzeta imovina. Kada bude donet Zakon o denacionalizaciji i restituciji tužilac će moći da ostvari prava za nacionalizovanu imovinu na način i pod uslovima koji budu propisani tim Zakonom.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 971/07 od 6.9.2007)
NACIONALIZOVANA IMOVINA NE ULAZI U OSTAVINSKU MASU LICA OD KOG JE ODUZETA
Naslednik lica kome je imovina nacionalizovana, nema zakonskog osnova da potražuje oduzetu imovinu, odnosno da traži da se utvrdi da je vlasnik nacionalizovane imovine.
Iz stanja u spisu proizilazi, da je sadržina tužbenog zahteva utvrđenje izlučnog prava tužioca na nepokretnosti opisanoj u tužbenom zahtevu i njegova realizacija, dok je sadržina predloga za određivanje privremene mere, sprečavanje nastupanja štetnih posledica po predlagača, u vidu zabrane raspolaganja spornom nepokretnošću od strane tuženog. Tužilac je u tužbi naveo da je vlasnik po osnovu nasleđa na katastarskoj parceli 6842, na tzv. “selo” i to dvorište uz stambenu zgradu, površine 3,49 ari i na istoj parceli zemljišta pod zgradom u površini od 1,56 ari, zajedno sa stambenom zgradom iste površine i na istoj parceli, sve upisano u posedovnom listu br. 341 KO O. Tuženi je tokom postupka osporio tužbeni zahtev tužioca, iz razloga jer je tuženi titular prava svojine na navedenoj nepokretnosti, a po osnovu rešenja o nacionalizaciji. Među parničnim strankama nesporna je činjenica da je tužilac korisnik navedene parcele u društvenoj svojini, koja je nacionalizovana po navedenom rešenju. Iz rešenja o nacionalizaciji utvrđeno je da je 26.12.1958. godine nacionalizovana cela najamna poslovna zgrada zajedno sa zemljištem u O, koje se nalazi na KP br. 6842… u ukupnoj površini od 115,5 m2, s tim da površina cele parcele iznosi 0,05 ha i da je ista postala društvena svojina. Ova imovina bila je suvlasništvo S.J. i S.V. Tužilac je naslednik pokojnog S.J. Tužilac je u prilogu tužbe priložio rešenje o nasleđivanju, izvod iz posedovnog lista, zaključak sreskog suda u Ž, R 470/46-2 i zahtev za priznanje prava na vraćanje prava korišćenja na nacionalizovanim zgradama, koji je podnet SO Ž. i zaveden pod br. 462-15/04-03 od 19.1.2004. godine. Pravilno prvostepeni sud zaključuje da su navedene isprave bez uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Pri ovakvom stanju stvari, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, iz razloga koje prihvata i ovaj sud. Naime, nesporna je činjenica da su nepokretnosti, nad kojima tužilac traži utvrđenje prava svojine, nacionalizovane i da predstavljaju društvenu svojinu. Navedeno rešenje o nacionalizaciji i dalje proizvodi pravno dejstvo, jer do danas nije donet zakon o denacionalizaciji imovine, a drugim propisima nije regulisano vraćanje oduzete imovine u postupku nacionalizacije. Narodna skupština Republike Srbije je dana 23.5.2005. godine usvojila Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, ali kako to sam naziv zakona kaže, njime se uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine, koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade u vidu tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9.3.1945. godine. U članu 9. Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, propisano je da će pravni osnov i pravo u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama navedenog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, biti uređen posebnim zakonom. Iz iznetog proizilazi, kako pravilno zaključuje prvostepeni sud, da nije donet propis koji reguliše postupak vraćanja oduzete imovine, te tužilac, kao naslednik lica kome je imovina nacionalizovana, nema zakonskog osnova da potražuje oduzetu imovinu, odnosno da traži da se utvrdi da je vlasnik nacionalizovane imovine. Takođe, ispravno zaključuje prvostepeni sud da je rešenje o nasleđivanju, kojim je tužilac oglašen za naslednika, irelevantno, kao i činjenica da se u katastarskom operatu sporna imovina vodi na tužioca. Navedeno iz razloga, jer isto nije dovoljan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornim nepokretnostima. Pravilan je zaključak da tužilac nije pružio dokaze da je rešenje o nacionalizaciji izmenjeno ili poništeno od nadležnog organa, te sledi da je navedena nepokretnost društvena, bez obzira što kao takva nije sprovedena u javnim knjigama. Pri ovakvom stanju stvari, pravilno prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev neosnovan, a samim tim i predlog tužioca za određivanje privremene mere radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja, sve u smislu člana 302. Zakona o izvršnom postupku.
(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9455/05 od 29.12.2005)
USTAV SFRJ IZ 1974.G. NE OGRANIČAVA PRAVO SVOJINE PA POSLE 1974.GODINE NIJE MOGUĆA NACIONALIZACIJA STAMBENIH I POSLOVNIH OBJEKATA
Posle stupanja na snagu ustava SFRJ iz 1974. godine, ne mogu se pokretati ni dalje voditi postupci za nacionalizaciju stambenih zgrada i poslovnih prostorija.
Osnovano se u podnetoj tužbi ukazuje da u konkretnom slučaju nisu postojali uslovi za donošenje osporenog rešenja. Ovo stoga što nisu postojali uslovi za primenu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta posle donošenja Ustava SFRJ u 1974. godini, a potom i donošenje amandmana 23. na Ustav SFRJ, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br.36.90) i Zakona o ličnom radu. Naime, Ustav SFRJ iz 1974. godine nije predvideo ograničenje u pogledu sticanja svojine na stambenim zgradama i stanovima, poslovnim zgradama i poslovnim prostorijama, kao i amandman 23. na Ustav SFRJ, koji zajemčuje pravo svojine na navedenim nepokretnostima, bez ograničenja u pogledu obima ovog prava. Usaglašavajući se sa Ustavom SFRJ i amandmanom 23. na Ustav SFRJ, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima izostavlja ranije predviđena ograničenja, što je slučaj sa Zakonom o pravu svojine na poslovne prostorije, kojim su ograničena prava na način koji su tim zakonom regulisani. Prema tome, prestanak ograničenja u pogledu sticanja prava svojine na stambene zgrade i stanove, poslovne zgrade i poslovne prostorije, isključuje mogućnost primene Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, a time i pokretanje odnosno dovršenje započetih a nedovršenih postupaka. (Rešenje Saveznog suda, Uiss. 210/95.)
VRAĆANJE IMOVINE CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA NE OSTVARUJE SE SUDSKIM PUTEM VEĆ PRED ZA TO ZAKONOM PREDVIĐENIM DRŽAVNIM ORGANOM- AGENCIJOM ZA RESTITUCIJU
Imovina koja je crkvama oduzeta po Zakonu o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, sa donošenjem Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, po sili ovog zakona ne postoji kao crkvena imovina niti prestaje državna svojina, već o tome odlučuje Agencija za restituciju, po pravilima upravnog postupka, protiv čije odluke se može pokrenuti upravni spor.
Presudom Opštinskog suda usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik spornih nepokretnosti, što je tužena (crkvena opština) dužna priznati i dozvoliti upis prava državne svojine u javnim knjigama. Drugostepenom presudom odbijene su kao neosnovane žalbe tužene i prvostepena presuda je potvrđena. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporne nepokretnosti nalaze se u državini društvenih pravnih lica posle Drugog svetskog rata, dok je u javnim registrima (zemljišnoj knjizi) upisano pravo svojine tužene kao građansko-pravnog lica. Pravnosnažnim rešenjem Komisije za NO od 1.10.1959. godine, sporne nepokretnosti su nacionalizovane i postale društvena svojina. Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev za utrvrđenje i upis prava državne svojine u javnim knjigama. Sticanje društvene svojine po osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (”Sl. list FNRJ”, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61) predstavlja vid originarnog sticanja (gde svojina prethodnika nije odlučna činjenica), pa upis prava svojine nije konstitutivnog već deklaratornog karaktera (svojina se stiče u samom zakonu). Tužilac je imao pravni interes za utvrđenje prava svojine i upis u javne knjige, jer se činjenica nacionalizacije osporava. Neosnovani su revizijski navodi po kojima je žalbeni sud bio dužan da preinači prvostepenu presudu i odbije tužbeni zahtev jer je u periodu posle zaključenja glavne rasprave donet Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, po kome je pravo društvene (državne) svojine prestalo. Naime, pojedine odredbe zakona koje nisu jasne mogu se vremenski drugačije tumačiti (istorijsko tumačenje) u skladu sa novim duhovnim vrednostima, promenom političkog sistema, promenom morala, filozofskih verovanja, tradicije, religije i kulturnih vrednosti, ali sud nije ovlašćen da odrekne primenu jednog zakona bez obzira da li (sudija) smatra da je zakon nepravičan ili nemoralan. Takvu odluku može da donese zakonodavni organ ili Ustavni sud u postupku ocene ustavnosti i zakonitosti. U ovom problemu zakonodavac, a ni Ustavni sud nisu stavili van snage Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta bez obzira na činjenicu što je posle zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici donet Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (”Sl. glasnik RS”, br. 46/06). Tim zakonom po automatizmu nisu otklonjene stvorene posledice Zakona o nacionalizaciji. Imovina koja je crkvama oduzeta po prethodnom zakonu po sili novog zakona ne postoje crkvena imovina (niti državna svojina prestaje). U skladu sa načelima sadržanim u članu 2. Zakona, crkvama se može, po pravilu, vratiti imovina u naturalnom obliku, ali se može dati naknada u vidu druge odgovarajuće imovine ili isplate tržišne novčane vrednosti ako vraćanje u naturalnom obliku ili u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće (član 4.). Konkretizacija načelnih odredbi izvršena je u daljem tekstu zakona (člana 20.). Postupak za ostvarivanje prava vodi Agencija za restituciju (član 21.), po pravilima upravnog postupka, pa se protiv rešenja Agencije ne može izjaviti žalba ali se može pokrenuti upravni spor (član 32.). Iz izloženog proizilazi da redovan sud u sporu po tužbi za utvrđenje, a po prigovoru tužene verske zajednice ne može da procenjuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak prava državne svojine i konstituisanje svojine građansko-pravnog lica, imajući u vidu sadržinu pomenutog Zakona o restituciji za to nije nadležan. Odluka suda (pa i revizijskog) ne predstavlja smetnju za ostvarivanje prava koje eventualno ima tužena po zahtevu Agenciji (koji je već kako to proizilazi iz sadržine revizije podnet), već može imati za posledicu rešavanje prethodnog pitanja koje se u upravnom postupku može postaviti. (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1513/10 od 1. 9. 2010)
PRIVATIZACIJA NACIONALIZOVANE IMOVINE
Zakonodavac je ovlašćen da propiše poseban režim za privatizaciju nacionalizovane imovine, uključujući i pitanje sredstava koja se isplaćuju bivšim vlasnicima nacionalizovane imovine.
Ocenjujući ustavnost osporene odredbe člana 15. Zakona o privatizaciji (”Službeni glasnik RS”, br. 38/01…i 123/07.), kojom se uređuje pitanje privatizacije nacionalizovane imovine, Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na način na koji je ta imovina postala predmet društvene, odnosno državne svojine, zakonodavni organ ovlašćen da propiše i poseban režim njenog pretvaranja u privatnu svojinu, uključujući i pitanje sredstava koja se isplaćuju bivšim vlasnicima nacionalizovane imovine. Ovakav stav Ustavnog suda zasnovan je na ustavnim odredbama iz kojih proizilazi da povraćaj imovine oduzete po ranijim propisima nije Ustavom garantovano pravo, kao i da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine. Zbog toga Ustavni sud nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporene odredbe Zakona. (Rešenje Ustavnog suda Srbije, U-br. 82/05 od 17. 4. 2008.)
ZAKONITOST PRAVNOSNAŽNE ODLUKE O NACIONALIZOVANOJ IMOVINI NE MOŽE SE NAKNADNO PREISPITIVATI U SUDSKOM POSTUPKU
Kada je odluka o nacionalizaciji nepokretnosti doneta na osnovu tada važećeg propisa i postala pravnosnažna ne može se naknadno u sudskom postupku preispitivati zakonitost pravnosnažne odluke o nacionalizovanoj imovini.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku i člana 386. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP) i našao da revizija tužioca nije osnovana. U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 11) ranije važećeg ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 354. stav 2. tačka 14) ranije važećeg ZPP na koju se ukazuje u reviziji, jer pobijana odluka sadrži razloge o bitnim činjenicama. Razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani. Prema utvrđenim činjenicama, u prvostepenom postupku, na osnovu prijave za nacionalizaciju Organa uprave za poslove finansija NOO N.S. od 19.5.1959. godine, rešenjem I Komisije za nacionalizaciju NOO Opštine N.S. od 16.9.1959. godine utvrđeno je da su zgrade u ulici Z.J. br. 20 i 22 u N.S, koje su bile vlasništvo tužioca, nacionalizovane dana 25.12.1959. godine, te da će se upisati u zemljišne knjige kao društvena svojina i naloženo Prvom Sredskom sudu u N.S. da izvrši uknjižbu prava svojine u zemljišne knjige. U prijavi za nacionalizaciju kao sopstvenik zgrade u N.S. u ulici Z.J. br. 20 naveden je tužilac, te konstatovano da se ista sastoji od prizemlja, tri jednosobna stana, jednog dvosobnog stana, dve odvojene sobe, jednog magacina i četiri poslovne prostorije, dok se zgrada na broju 22 sastoji od prizemlja, tri jednosobna stana, dva četvorosobna stana, jednog magacina i šesnaest poslovnih prostorija, a u dodatku uz prijavu navedeno je da prvi sprat zgrade br. 22 koristi tužilac kao službene prostorije i dve sobe za svoja dva službenika. U obrazloženju rešenja o nacionalizaciji navodi se da su se stekli svi uslovi za nacionalizaciju predmetnih nekretnina propisani članom 12. stav 2. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (u daljem tekstu: Zakon) jer se radi o zgradama koje su u svojini građanskopravnih lica i predstavljaju predmet nacionalizacije. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno dana 3.12.1959. godine. Rešenjem NOO N.S, Komisije za nacionalizaciju od 25.1.1960. godine iz nacionalizovane zgrade u N.S. ulici Z.J. br. 20, izuzimaju se i ostavljaju u svojinu dosadašnjem vlasniku prostorije na prvom spratu zgrade i to tri kancelarije, sala za većanje, biblioteka, salon za prijem, sala za disciplinska suđenja, jedna soba, arhiva i hol i jedna soba za stanovanje službenika, dok je zahtev tužioca za izuzimanje od nacionalizacije dvosobnog stana u istoj zgradi odbijen. Rešenjem Komisije za nacionalizaciju MOO Sreza N.S. od 29.5.1961. godine, izmenjeno je ranije doneto rešenje od 25.11.1960. godine, tako što su izuzete od nacionalizacije još tri prostorije na prvom spratu zagrade br. 20 od kojih dve služe za stanovanje, a jedna za kuhinju. Tužiocu je utvrđena naknada za nacionalizovane nekretnine i utvrđena isplata u jednakim mesečnim ratama počev od 1.1.1959. godine u narednih pedeset godina. Nekretnina u Z.J. ulici br. 20 u N.S. upisana je u zemljišnoknjižnom ulošku broj 4… KO N.S. II kao viša stambena zgrada i dvorište koja se sastoji od poslovnih prostorija u vlasništvu tužioca na prvom spratu i četiri jednosobna stana, jedne odvojene sobe, jednog magacina i četiri poslovne prostorije koje su društvena svojina sa pravom korišćenja u korist Opštine N.S. Nekretnina u N.S. u ulici Z.J. br. 22, površine 14 ari i 02 m2, upisana zemljišnoknjižnom ulošku br. 1, KO N.S. II, kao njiva i dvorište u državnoj svojini sa pravom korišćenja u korist Grada N.S. Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili primarni i eventualne zahteve tužioca za utvrđenje da su odluke nadležnih organa o nacionalizaciji predmetnih nekretnina suprotni zakonu, da je tužilac vlasnik predmetnih nekretnina i da je oduzimanje imovine tužiocu izvršeno mimo uslova propisanih članom 1. stav 1. Protokola br. 1 uz Evropsku Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tužilac primarnim tužbenim zahtevom traži da se utvrdi da je suprotno i bez pravnog dejstva pravnosnažno rešenje o nacionalizaciji predmetnih nekretnina. Zahtev tužioca je pravilno odbijen, jer je odluka o nacionalizaciji imovine tužioca doneta na osnovu člana 12. Zakona i od strane nadležnog organa. Odluka o nacionalizaciji je pravnosnažna, a važeći propisi Republike Srbije ne daju osnovu da se u sudskom postupku naknadno preispituje zakonitost pravnosnažne odluke o nacionalizovanoj imovini i ocenjuje pravilnost primene člana 12. Zakona, na osnovu kojeg je tužiocu oduzeta imovina. Iz navedenih razloga, neosnovano u reviziji tužilac odluku o ovom zahtevu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 971/07 od 6.9.2007)
To što određena pitanja u pojedinim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu uređena na način kako to smatraju podnosioci zahteva za ocenu ustavnosti, nije predmet o kome je nadležan da odlučuje Ustavni sud. S obzirom na to da se odredbe čl. 1. i 2, člana 5. stav 1, čl. 6, 30. i 31. Zakona osporavaju iz razloga što su, prema mišljenju podnosilaca inicijativa, nepotpune ili što određena pitanja nisu uređena na način kako to smatraju podnosioci inicijativa, kao što su navodi da je, umesto datuma 9. mart 1945. godine, od koga se priznaje pravo na vraćanje odnosno obeštećenje, trebalo uzeti neki raniji datum, da spisak propisa po kojima je imovina oduzimana iz člana 2. Zakona nije potpun, da su iz člana 5. stav 1. Zakona, koji utvrđuje krug lica koja imaju pravo na vraćanje imovine i obeštećenje, izostavljeni fondovi, fondacije i legati, odnosno njihovi pravni sledbenici, kao i testamentalni naslednici, te se predlaže brisanje reči “zakonski” u odredbi člana 5. stav 1. tačka 1), da član 6. Zakona ne treba da se odnosi na imovinu koja je konfiskovana, da odredbama čl. 30. i 31. Zakona nisu propisani svi elementi na osnovu kojih će se obračun obeštećenja vršiti, Ustavni sud, prema odredbi člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava, nije nadležan za postupanje po zahtevima za ocenu ustavnosti osporenih odredaba Zakona iz razloga što određena pitanja nisu uređena, odnosno nisu uređena na način kako to predlažu podnosioci inicijativa, pa je odbacio podnete inicijative u navedenom delu. Ustavni sud, takođe, nije nadležan, prema odredbama člana 167. Ustava, da odlučuje o saglasnosti odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) osporenog Zakona sa Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) i Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 25/82, 48/88, 46/95,18/05 i 65/12). Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tač. 2. i 3. izreke.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
Staro (oduzeto) imovinsko pravo se može potraživati tek onda kad država propiše uslove pod kojima se to “legitimno očekivanje” može ostvariti, jer imovina ne postoji sve dok se nad njom ne može uspostaviti potraživanje (stav Ustavnog suda Srbije prilikom odbijanja inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o vraćanju /restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama). Iz obrazloženja odluke:
Ustav Republike Srbije ne utvrđuje izričito pravo na vraćanje oduzete imovine, niti obavezu zakonodavca da uredi denacionalizaciju (restituciju), a takvo pravo ne jemči ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konvencija garantuje pravo nesmetanog uživanja imovine, koje podrazumeva i zabranu oduzimanja, odnosno ograničavanja prava svojine i drugih imovinskih prava po bilo kom osnovu bez naknade. Kako se Konvencija ne primenjuje retroaktivno, njome se stoga ne utvrđuje obaveza države u pogledu otklanjanja povrede prava svojine koja je mogla nastati pre njenog stupanja na snagu. Pojam imovine, u smislu odredaba Konvencije, obuhvata ne samo pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima i ulaganja na njima, već i potraživanje na osnovu koga se ima legitimno očekivanje da se može steći efektivno uživanje nekog imovinskog prava. Međutim, ove odredbe Konvencije garantuju prava samo u odnosu na postojeću imovinu i ne uključuju pravo na sticanje imovine, jer imovina ne postoji sve dok se nad njom ne može uspostaviti potraživanje. Nada da će se priznati staro imovinsko pravo, koje se već duži vremenski period nije moglo efektivno uživati, ne predstavlja imovinu u smislu odredaba navedene Konvencije. Za ostvarivanje prava po navedenim odredbama Konvencije potrebno je da postoji “makar legitimno očekivanje” da će određeno imovinsko pravo moći da bude realizovano, a legitimno očekivanje postoji tek kada država ugovornica propiše uslove pod kojima će se to očekivanje ostvariti, pri čemu države ugovornice nisu ograničene u pogledu propisivanja uslova pod kojim će vraćati imovinu, koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Konvenciju.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. I-Uz.119/2008 od 20.04.2011.godine – ”Službeni glasnik RS“, broj 44/2011)
Ne može se govoriti o kršenju zabrane diskriminacije kad lica koja se nalaze u bitno drugačijim situacijama ostvaraju pravo na vraćanje imovine i obeštećenje po različitim zakonima
Iz navedenih odredaba Ustava, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine – aktom države (zakonom, podzakonskim propisom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. To, dalje, znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov, pa je u tom smislu logično opredeljenje zakonodavca da utvrdi pravo na vraćanje oduzete imovine u naturalnom obliku, odnosno vraćanje imovine bivšem vlasniku u svojinu ili državinu ili na davanje obeštećenja za oduzetu imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku, kao što je predviđeno osporenim odredbama. 4. i 8. Zakona. Navedene odredbe Zakona se osporavaju iz razloga što su, po mišljenju podnosioca inicijative, lica koja imaju pravo na vraćanje imovine po ovom zakonu stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na druge kategorije lica, koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima. Po pitanju kršenja načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je pošao od shvatanja Evropskog suda za ljudska prava, prema kome se pravo, koje proističe iz člana 14. Evropske konvencije i odnosi se na uživanje prava i sloboda predviđenih istom konvencijom, bez ikakve diskriminacije, krši onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da se pritom ne navedu objektivna i razumna opravdanja. Međutim, po shvatanju Evropskog suda za ljudska prava, ovo pravo prekršeno je i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito ljude koji se nalaze u bitno različitim situacijama. Stoga, Ustavni sud smatra da se lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine po drugim propisima nalaze u bitno drugačijim situacijama koje su uređene tim propisima, kao što je to, primera radi, u slučaju vraćanja poljoprivrednog zemljišta, u odnosu na lica koja ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje po osporenom Zakonu, pa se stoga ne može smatrati da se ove kategorije lica nalaze u neravnopravnom položaju, jer bi, naprotiv, jednako postupanje u različitim situacijama značilo suštinsku neravnopravnost u ostvarivanju prava koje je u pitanju.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
Protokol br.1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim slobodama i pravima ne nameće državama ugovornicama bilo kakve opšte obaveze u vezi sa restitucijom imovine (pravo na povraćaj, obim i uslovi vraćanja) koja je bivšim vlasnicima oduzeta pre nego što su ratifikovale Konvenciju
Član 1. Protokola br. 1 ne može se tumačiti tako da državama ugovornicama nameće bilo kakvu opštu obavezu da vrate imovinu koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Konvenciju. Takođe, članom 1 Protokola br. 1 nije nametnuto bilo kakvo ograničenje na slobodu država ugovornica da određuju obim restitucije imovine i da biraju uslove pod kojima se saglašavaju da vraćaju imovinska prava bivših vlasnika
(Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jantner v. Slovakia, br. 39050/97, stav 34, 4. marta 2003. godine)
Zakonodavac ima fleksibilnost u vezi sa isključivanjem određenih kategorija bivših vlasnika iz dodeljivanja (restitucijskih) prava, a pravo na nediskriminaciju krši se onda kada se različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da pritom ne budu navedena objektivna i razumna opravdanja za takav tretman
Ustavni sud je imao u vidu i pravno shvatanje Evropskog suda za ljudska prava po pitanju kršenja načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prema kome se pravo koje proističe iz člana 14. Evropske konvencije i odnosi se na uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom bez ikakve diskriminacije, krši onda kada države ugovornice različito tretiraju lica koja se nađu u analognim situacijama, a da pritom ne navedu objektivna i razumna opravdanja za takav tretman. Međutim, po shvatanju Evropskog suda za ljudska prava, ovo pravo prekršeno je i onda kada države ugovornice bez objektivnog i razumnog opravdanja ne tretiraju različito lica koja se nalaze u bitno različitim situacijama. Evropski sud za ljudska prava je, u svojoj praksi, izrazio i pravno shvatanje, po kome države u načelu uživaju široko polje slobodne procene u izboru metoda i mera kojima nameravaju postići legitiman cilj, a posebno kad su u pitanju značajne ekonomske i socijalne promene, kao što je to denacionalizacija. Tako, po pitanju prava na naknadu po osnovu nacionalizovane imovine, u slučajevima Vjasu protiv Rumunije (presuda od 9. decembra 2008. godine) i Marija Atanasiju i ostali protiv Rumunije (presuda od 12. oktobra 2010. godine), Evropski sud je, s obzirom da je konstatovao da postoji kršenje člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i na činjenicu da se i dalje neprestano uvećava broj predstavki iz Rumunije, našao za shodno da ukaže na potrebu preduzimanja opštih mera, koje „obuhvataju preispitivanje i reformu zakonodavstva kako bi se uspostavila jedna predvidljiva šema kompenzacija, utvrđivanje gornje granice kompenzacije i omogućavanje isplate u ratama tokom jednog dužeg vremenskog perioda. S obzirom na to da je uticaj takvog plana na celu zemlju svakako značajan, rumunske vlasti moraju zadržati punu samostalnost i slobodu izbora opštih mera“. U ovom slučaju (Vjasu protiv Rumunije), taj sud je stavio do znanja da „države uživaju široko polje slobodne procene u politici sprovođenja i zakonodavnoj politici koja se odnosi na značajne ekonomske i socijalne promene, kao i da je, onda kada se utvrdi da postoji kršenje (člana 1. Protokola broj 1) u načelu država ta koja treba da izabere sredstva pomoću kojih će izvršiti svoju pravnu obavezu“. U slučaju Kopecki protiv Slovačke, Evropski sud je izrazio stav da se “član 1. Protokola 1 ne može tumačiti tako da državama ugovornicama nameće bilo kakvu obavezu da vrate imovinu koja im je preneta pre nego što su ratifikovale Konvenciju. Takođe, članom 1. Protokola 1 nije nametnuto bilo kakvo ograničenje slobode država ugovornica da određuju obim restitucije imovine i da biraju uslove pod kojima se saglase da vraćaju imovinska prava bivših vlasnika (predmet Jantner v. Slovakia, br. 39050/97, stav 34, 4. marta 2003. godine). Treba naglasiti da države ugovornice uživaju dosta fleksibilnosti u vezi sa isključivanjem određenih kategorija bivših vlasnika iz dodeljivanja takvih prava. U slučajevima u kojima su određene kategorije vlasnika isključene na ovaj način, njihovi restitucioni zahtevi ne mogu da predstavljaju osnov za legitimno očekivanje koje bi prizvalo zaštitu člana 1. Protokola 1 (predmet Gratzinger and Gratzingerova v. the Czech Republic (dec.) (GC), br. 39794/98, stav 69, ECHR 2002-VII). S druge strane, jednom kada država ugovornica nakon ratifikovanja Konvencije, uključujući i Protokol broj 1, donese zakonske propise koji predviđaju punu ili delimičnu restituciju imovine konfiskovane od strane prethodnog režima, takvi propisi se mogu posmatrati tako da stvaraju novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola 1 za lica koja zadovolje uslove za sticanje prava. (preuzeto)
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
U presudi Uzz.br.20/2008-2 od 26.05.2010. Vrhovni sud Hrvatske zauzeo je stanovište da strani državljani imaju pravo na restituciju oduzete imovine bez obzira na državljanstvo i bez obzira što pitanje naknade nije rešeno međudržavnim sporazumom, obrazlažući to na sledeći način:
Polazeći od toga, a uzimajući u obzir, uz ostalo, iznesenu argumentaciju Ustavnog suda Republike Hrvatske, da prijašnjim vlasnicima koji nisu hrvatski državljani treba načelno priznati pravo na naknadu ili vraćanje imovine, odnosno odrediti pod kojim pretpostavkama će se tim osobama priznati pravo na naknadu, valja zaključiti da je zakonodavac pravo strane osobe (fizičke i pravne) na ostvarivanje prava na naknadu za oduzetu movinu vezao uz skloplieni međudrzavni sporazum.
Pri tome je očito da u tumačenju i iznalaženju stvarne volje zakonodavca u reguliranju ove materije odredbu st. 1. i 2. čl. 10. Zakona o naknadi treba tumačiti u njihovoj međusobnoj povezanosti. Iz sadržaja st. 1. toga članka proizlazi, dakle, da prijašnji vlasnik nema pravo na naknadu za oduzetu imovinu kad je pitanje naknade riješeno međudržavnim sporazumom. Iznimno, prema st. 2. toga članka, i kad je pitanje naknade za oduzetu imovinu već riješeno međudržavnim sporazumom, pravo na naknadu mogu steći strane osobe ako se to utvrdi i međudržavnim sporazumom. Tumačenjem argumentum a contrario proizlazi da u drugim slučajevima, kada pitanje naknade nije riješeno međudržavnim sporazumom, prijašnji vlasnik ima pravo na naknadu za oduzetu imovinu.
Time se, dakle, u provođenju odluke Ustavnog suda Republike Hrvatske izjednačava pravni položaj prijašnjih vlasnika oduzetih nekretnina, bez obzira na njihovu državnu pripadnost, a čime se postiže ravnopravnost građana pred zakonom.
U kontekstu izloženog tumačenja noveliranog čl. 9. i čl. 10. Zakona o naknadi, odredba čl. 7. ZID Zakona o naknadi ne može se tumačiti onako kako je tumači zahtjev, tj. da je pravo na naknadu ograničeno samo na osobe koje su nakon 11. listopada 1996. stekle hrvatsko državljanstvo. To je sadržaj odredbe čl. 7. st. 1. podst. 1., dok se na konkretan slučaj odnosi podst. 2. st. 1. čl. 7. Zakona o naknadi.
(Presuda Vrhovnog suda Republike Hrvatske br: Uzz 20/08-2 od 26.maja 2010. godine)
Rehabilitacija ne znači i automatsko pravo na vraćanje konfiskovane imovine jer se restitucija uređuje posebnim zakonom. Sama rehabilitacija neopravdano osuđenog lica ne znači i automatsko pravo na vraćanje konfiskovane imovine, jer se pravo na povraćaj oduzete imovine i obeštećenje uređuje posebnim zakonom. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je pravilnom primenom člana 8. Zakona o rehabilitaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 33/06), odbio tužbeni zahtev. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sam postupak rehabilitacije neopravdano osuđenog lica ne znači i automatsko pravo na vraćanje konfiskovane imovine, jer je članom 8. Zakona o rehabilitaciji propisano da će se pravo na povraćaj oduzete imovine i obeštećenje urediti posebnim zakonom. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (“Sl. glasnik RS”, br. 72/11 od 26. septembra 2011. g) uređuje uslove, način i postupak vraćanja imovine, koja je oduzeta primenom propisa navedenih u članu 2. tog Zakona.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2458/10 od 25. januara 2012. godine)
Neosporno je da titular naturalne restitucije i titular novčanog obeštećenja nisu u istom položaju, međutim, za navedenu razliku u položaju ovih dveju kategorija bivših vlasnika postoji objektivno i razumno opravdanje koje proističe iz namene ili statusa određene nepokretnosti
U podnetoj inicijativi navodi se da je član 8. Zakona nesaglasan sa Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom da se u tom članu određuje načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku, a samim tim stvara se nejednakost pred zakonom, jer se jednima vraća „ista oduzeta imovina, a drugima daje pravo na obeštećenje koje po ovom zakonu nije tržišna vrednost”;
Iz navedenih odredaba Ustava, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da Ustav dopušta mogućnost da se na društvenoj, odnosno državnoj svojini nastaloj originernim načinom sticanja svojine – aktom države (zakonom, podzakonskim aktom ili pojedinačnim aktom) može, aktom države (u ovom slučaju zakonom), promeniti oblik svojine, tj. da može biti vraćena u privatnu svojinu, pod uslovima koje propisuje zakon. To, dalje, znači da postoji ustavno ovlašćenje da se osporenim Zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenje za oduzetu imovinu, pri čemu se mora imati u vidu da je u pitanju imovina koja je bila oduzimana na osnovu ranije važećih ustava i propisa, što znači da je za takvo oduzimanje imovine postojao pravni osnov, pa je u tom smislu logično opredeljenje zakonodavca da utvrdi pravo na vraćanje imovine bivšem vlasniku u svojinu i državinu ili pravo na obeštećenje za oduzetu imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku, kao što je predviđeno osporenim odredbama Zakona, pri čemu je stvar opredeljenja zakonodavca da ovo pravo ograniči u smislu da isto ne podrazumeva i pravo na vraćanje plodova i naknadu štete zbog izgubljenje dobiti (član 14. stav 2. Zakona). Ustav ne poznaje princip jednakosti kao opšti, apstraktni pojam koji se u svakoj pravnoj situaciji podjednako odnosi na sve pravne subjekte, već garantuje jednakost u okviru iste kategorije pravnih subjekata, odnosno iste vrste prava. Pri tome, neosporno je da bivši vlasnik kome se imovina vraća u naturalnom obliku i bivši vlasnik koji će za oduzetu imovinu dobiti obeštećenje pod uslovima i na način predviđen ovim zakonom, nisu u istom položaju. Međutim, za navedenu razliku u položaju ovih dveju kategorija bivših vlasnika postoji objektivno i razumno opravdanje, jer određene nepokretnosti iz objektivnih razloga, koji proističu iz njihove namene ili statusa, u slučajevima navedenim u članu 18. Zakona, kao i slučajevima iz člana 22. st. 2. do 7. Zakona, prema kojima se građevinsko zemljište u državnoj, društvenoj odnosno zadružnoj svojini ne vraća i čl. 27. i 28. Zakona, koji se odnose na vraćanje stambenih zgrada, kuća, stanova i poslovnih objekata i poslovnih prostorija, ne mogu biti vraćene, te u tim slučajevima bivši vlasnik ostvaruje pravo na obeštećenje za oduzetu imovinu.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-462/2011 od 11.04.2013.godine)
Sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari, i njegova stečena prava ne smeju biti povređena
U inicijativi podnetoj Ustavnom sudu podnosilac smatra da je odredba člana 11. stav 2. Zakona, koja propisuje da se ovim zakonom ne dira u primenu drugih propisa o zaštiti prava svojine i drugih prava stečenih u skladu sa zakonom, osim ukoliko su u suprotnosti sa njim, neustavna iz razloga što je ovaj zakon u suprotnosti sa “mnogim drugim propisima o zaštiti prava svojine”, pa se “već doneti i važeći zakoni i prava stečena po osnovu njih dovode u pitanje”. U odnosu na osporenu odredbu člana 11. stav 2. Zakona, Ustavni sud je našao da se ovom osporenom odredbom uređuje međusobni odnos ranije donetih propisa i osporenog Zakona po opšte važećem principu da kasnije doneti zakon derogira odredbe ranijeg donetog zakona ukoliko su u suprotnosti sa njime, pri čemu je Sud imao u vidu da je pitanje koje postavlja inicijator uređeno članom 10. osporenog Zakona, prema kome sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari, i njegova stečena prava ne smeju biti povređena, iz čega proizlazi da se navodi inicijatora pokazuju kao neosnovani.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
Ako podnosilac zahteva ostvari pravo na vraćanje predmeta obeštećenja po jednom osnovu, time drugi osnovi postaju izlišni i nepotrebni, jer se isti predmet obeštećenja ne može vratiti više puta po različitim osnovima. U jednoj od inicijativa osporena je odredba člana 12. Zakona, u odnosu na koju ovaj inicijator smatra da dovodi u neravnopravan položaj podnosioce zahteva čija je imovina oduzimana u delovima po više osnova u odnosu na one čiji je predmet vraćanja bio oduzet u celosti po jednom osnovu i kao primer navodi stambene zgrade sa više stanova, koji su oduzimani po više osnova. U odnosu na odredbu člana 12. Zakona, kojom je predviđeno da podnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu, Ustavni sud je pošao od toga da će, prema osporenoj odredbi Zakona, podnosilac zahteva ostvariti pravo na vraćanje predmeta obeštećenja po jednom osnovu, pa time drugi osnovi postaju izlišni i nepotrebni, jer se isti predmet obeštećenja ne može vratiti više puta po različitim osnovima. Na primeru stambene zgrade sa više stanova koji su oduzimani po različitim osnovima, koji navodi inicijator kao razlog za svoju inicijativu, moguće je utvrditi identičnost između predmeta oduzimanja i predmeta vraćanja, odnosno obeštećenja, što znači da je u svakom konkretnom slučaju predmet vraćanja, odnosno obeštećenja, stan kao deo zgrade u realnom ili idealnom vidu, koji je oduzet, a ne zgrada u celini, pa se time ne dovode u pitanje prava podnosioca zahteva koja mu pripadaju po ovom zakonu.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
Postoji objektivno i razumno opravdanje da zakonodavac predvidi da vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za pokretne stvari, prema navedenoj osporenoj odredbi člana Zakona, bude ograničeno na one pokretne stvari koje imaju veću ili trajnu vrednost i koje se mogu utvrditi, kao što su pokretne stvari upisane u javni registar. U inicijativi podnetoj Ustavnom sudu podnosilac smatra da iz odredbe člana 15. stav 3. Zakona proizlazi da predmet vraćanja nisu podržavljne pokretne stvari koje nisu upisane u javni registar, što stavlja u neravnopravan položaj ona lica koja potražuju oduzete pokretne stvari, koje nisu upisane u javni registar. U odnosu na osporenu odredbu člana 15. stav 3. Zakona, Ustavni sud je našao da, imajući u vidu da postoji značajan protek vremena od izvršenog oduzimanja, a time i praktična nemogućnost verodostojnog dokazivanja, postoji objektivno i razumno opravdanje da vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za pokretne stvari, prema navedenoj osporenoj odredbi člana Zakona, bude ograničeno na one pokretne stvari koje imaju veću ili trajnu vrednost i koje se mogu utvrditi, kao što su pokretne stvari upisane u javni registar u kojima se upisuje pravo svojine na tim stvarima, kao i druge pokrene stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona.
(Odluka Ustavnog suda Srbije br. IUz-429/2011 od 18.04.2013.godine)
Tekući parnični postupak za otkaz ugovora o zakupu stana i iseljenje nije smetnja za vođenje postupka restitucije i donošenje rešenja o vraćanju predmetnog stana bivšem vlasniku. U tužbi podnetoj Upravnom sudu dana 09.12.2010. godine, tužilac Gradska opština S.V. osporava zakonitost rešenja tuženog organa iz svih zakonom propisanih razloga. Ukazuje da nije pozvan na raspravu, zakazanu za 16.09.2010. godine, čime mu je onemogućeno da se izjasni na navode podnosioca zahteva, odnosno da ukaže da je pred sudom u B. u toku spor po tužbi ovde tužioca protiv tuženih D.A. i JP “Gradsko stambeno” iz B., radi otkaza ugovora i iseljenja iz predmetnog stana, iz kog razloga bi predložio prekid ovog upravnog postupka do pravnosnažnog okončanja navedenog sudskog spora. Smatra da je tuženi pogrešio kada, prilikom odlučivanja, nije imao u vidu da će donošenjem osporenog rešenja tužilac izgubiti aktivnu legitimaciju u navedenom sudskom sporu, a ukoliko bi tužilac uspeo u ovoj parnici, bio bi u mogućnosti da preda u svojinu i državinu predmetni stan br. 3 u suturenu stambene zgrade u ulici…, u B., površine 40 m2 Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve, ispražnjen od svih lica i stvari, dakle u naturalnom obliku. Predložio je da sud tužbu uvaži i osporeno rešenje poništi. Po razmatranju navoda tužbe, odgovora na tužbu navoda prisutnih zastupnika i punomoćnika i svih spisa ove upravne stvari, sud nalazi da tužba nije osnovana.
Polazeći od navedenih zakonskih odredaba i utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je, po oceni suda, postupio tuženi organ kada je doneo osporeno delimično rešenje, kojim je zahtev zainteresovanog lica za vraćanje predmetne imovine – jednosobnog stana br. 3, ukupne površine 40 m2 u suturenu stambene zgrade u ulici…, usvojio, te obavezao Republiku Srbiju, kao vlasnika i opštinu, kao korisnika, da Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve, kao ranijem sopstveniku, isti predaju u svojinu i državinu.
Sud je cenio navode tužbe da je osporeno rešenje doneto uz bitne povrede pravila postupka, pa je našao da su isti neosnovani. Ovo stoga što je tužilac pozvan da se izjasni o navodima podnetog zahteva za vraćanje imovine, što je i učinio podneskom od 19.08.2010. godine, čime je tužiocu, po oceni suda, omogućeno učešće u postupku, a tuženi je u osporenom rešenju cenio navode tužioca da je pred parničnim sudom u toku spor po tužbi tužioca za otkaz ugovora o zakupu predmetnog stana i iseljenje, pa je pravilno našao da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari, jer se predmetna nepokretnost – stan, nalazi u državnoj svojini, a predmet sudskog spora nije pravo svojine, već pravo zakupa. Osim toga, prema navodima zastupnika tužioca, iz njegove reči na usmenoj javnoj raspravi, parnica radi iseljenja lica koje stanuje u predmetnom stanu, pravnosnažno je okončano odbijanjem zahteva tužioca za iseljenje. Sa iznetih razloga, nakon zaključene usmene javne rasprave, u smislu člana 46. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, nalazeći da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca, Upravni sud je, primenom odredbe člana 40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.
(Presuda Upravnog suda br. 16 U.30381/2010 od 31.10.2012.godine)
Nema status pravnog sledbenika bivšeg vlasnika (crkve) onaj verski entitet koji sa bivšim vlasnikom ima samo duhovnu vezu ali ne i pravni kontinuitet. U tužbi podnetoj Upravnom sudu dana 20.01.2010. godine, tužilac osporava zakonitost zaključka tuženog organa, zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Navodi da tuženi nije pravilno primenio Zakon o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine, Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i druge propise. Smatra da Evangeličko hrišćanska crkva a.v. sa sedištem u S. nije pravni sledbenik Nemačko evangeličko hrišćanske crkve u Kraljevini Jugoslaviji, nego je Slovačko evangelička crkva a.v. u Srbiji pravni sledbenik Nemačke evangeličko hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji, jer postoji obavezujuća odluka većine crkava Slovačko evangeličke crkve a.v. u Srbiji, Evangeličkih crkava u Hrvatskoj i Nemačkoj, da je Slovačka evangelička crkva a.v. u Srbiji pravni sledbenik Nemačko evangeličko – hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji. Dalje je naveo da je na osnovu priloženih dokaza tuženi trebao priznati tužioca kao pravnog sledbenika Nemačke evangeličko-hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji i vratiti mu traženu imovinu. Predlaže da sud tužbu uvaži i poništi osporeni zaključak tuženog, a oduzetu imovinu vrati tužiocu u svojinu i utvrdi da je tužilac u celosti vlasnik crkve i crkvene porte u Z., upisanih u zkul 1036 KO Z..
Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je osporenim zaključkom odbacio zahtev tužioca, pravilno zaključujući da nisu postojali uslovi za vođenje postupka, nalazeći da je taj zaključak donet bez povrede pravila postupka, da je zasnovan na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 6. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (“Službeni glasnik RS” broj 46/2006) je propisano da pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica, a članom 24. istog zakona da su, između ostalih, stranke u postupku crkve odnosno verska zajednica ili njen pravni sledbenik.
Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o crkvama i verskim zajednicama (“Službeni glasnik RS” broj 36/06) je propisano da su tradicionalne crkve one koje u Republici Srbije imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona i to Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva, Slovačka Evangelička crkva a.v., Reformatorska hrišćanska crkva i Evangelička hrišćanska crkva a.v., dok je članom 13. istog zakona Slovačkoj evangeličkoj crkvi a.v., Reformatorskoj hrišćanskoj crkvi i Evangeličkoj hrišćanskoj crkvi a.v. priznat kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o evangeličko-hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije (“Službene novine Kraljevine Jugoslavije” broj 95/30).
Paragrafom 1. Zakona o Evangeličko-hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije je bilo propisano da evangelici augsburškog veroispovedanja (luterani) u Kraljevini Jugoslaviji sačinjavaju dva zasebne, jednu od druge nezavesne Evangeličko-hrišćanske crkve augsburškog veroispovedanja Kraljevine Jugoslavije: Slovačku i Nemačku, a paragrafom 4. istog zakona da su iste i reformovana hrišćanska crkva, kao i njihova crkveno – autonomna tela, pravna lica.
Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih zakonskih odredbi i mišljenja nadležnih organa, pravilno je tuženi organ osporenim zaključkom odbacio zahtev tužioca za restituciju crkve i crkvene porte u opštini Z., zbog nepostojanja uslova za vođenje postupka. Ovo iz razloga što je pravilno utvrđeno da su u Kraljevini Jugoslavije postojale dve zasebne, jedna od druge nezavisne, partikularne Evangeličke crkve, Slovačka i Nemačka, koje su na osnovu Zakona o evangeličko hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine stekle svoj legitimitet i pravni subjektivitet u Kraljevini Jugoslaviji, i da je Nemačka evangeličko-hrišćanska a.v. crkva u Kraljevini Jugoslaviji sa Evangeličkom crkvom u Nemačkoj imala samo “duhovnu vezu”. Shodno iznetom po nalaženju ovog suda, pravilno je utvrđeno da nakon Drugog svetskog rata Evangeličko hrišćanska crkva a.v. u Narodnoj republici Srbiji je nastavila sa radom umesto Nemačke Evangeličko-hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji i u skladu sa Zakonom o pravnom položaju crkava i verskih zajednica iz 1953. godine, kojim je regulisan pravni položaj verskih organizacija donela je svoj novi ustav 1955. godine, kojim se uskladila sa ovim Zakonom i potvrdila svoj pravni kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim u Kraljevini Jugoslaviji i u skladu sa članom 13. Zakona o crkvama i verskim zajednicama, kao tradicionalna crkva i danas je priznata i registrovana u Republici Srbiji pod imenom Evangeličko hrišćanska crkva a.v. u Srbiji.
Ovaj sud nalazi da je pravilno tuženi u osporenom zaključku našao da se Episkopsko zvanje Slovačke evangeliče crkve a.v. u Srbiji ne može smatrati pravnim sledbenikom Nemačke evangeličko hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji, te samim tim, u smislu članova 6. i 24. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (“Službeni glasnik RS” br. 46/2006) nije aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za restituciju predmetne imovine, pa shodnom primenom odredaba člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku (“Službeni list SRJ” broj 33/97 i 31/2001 i “Službeni glasnik RS” broj 30/10) utvrdio da nema uslova za pokretanje postupka od strane tužioca za povraćaj predmetne imovine. Ovaj sud nalazi da se tuženi organ pravilno i striktno pridržavao Zakona prilikom donošenja osporenog zaključka, jer je Zakon tumačio onako kako on glasi tj., pravilno je tretirao sve crkve i verske zajednice.
(Presuda Upravnog suda br. III-3-U.17098/2010 od 02.12.2011.godine)
Subjekt koji nije pravni sledbenik bivšeg vlasnika nema aktivnu legitimaciju za pokretanje postupka restitucije. Pobijanom presudom Upravnog suda br. III-3-U.17098/2010 od 02.12.2011.godine, odbijena je tužba, protiv zaključka Direkcije za restituciju Republike Srbije broj 146-03-46-00-772/07 od 09.12.2009. godine, kojim je odbačen tužiočev zahtev za restituciju oduzetih nepokretnosti zbog nepostojanja uslova za vođenje postupka.
Prema obrazloženju pobijane presude, pravilno je osporenim zaključkom odbačen zahtev Episkopskog zvanja Slovačke evangeličke crkve a.v. u Srbiji za restituciju nepokretnosti oduzetih Evangeličkoj crkvenoj opštini u Z.. Ovo sa razloga što je u sprovodenom upravnom postupku pravilno utvrđeno da ne postoje uslovi za vođenje postupka, budući da se Episkopsko zvanje Slovačke evangeličke crkve a.v. u Srbiji ne može smatrati pravnim sledbenikom Nemačke Evangeličko hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji. Stoga, ni Episkopsko zvanje Slovačke evangeličke crkve a.v. u Srbiji nije aktivno legitimisano za podnošenje zahteva za restituciju imovine oduzete od Evangeličke crkvene opštine u Z., u smislu čl. 6. i 24. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ta presuda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje sadržano u osporenom zaključku. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle biti od uticaja na zakonitost osporenog zaključka i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva, isticane i u tužbi, da je Slovačka evangelička crkva a.v. u Srbiji pravni sledbenik Nemačke evangeličko hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji za teritoriju Srbije, pa je našao da su ti navodi neosnovani. Ovo stoga što je u postupku utvrđeno, na osnovu mišljenja Ministarstva vera Republike Srbije od 12.06.2009. godine i Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine AP Vojvodina od 12.05.2009. godine, te svih drugih dokaza koji se nalaze u spisima, kao i na osnovu odredbi članova 10. i 13. Zakona o crkvama i verskim zajednicama („Sl. glasnik RS“, broj 36/06), da su u Kraljevini Jugoslaviji postojale dve zasebne i nezavisne evangeličke crkve – slovačka i nemačka, koje su na osnovu Zakona o evangeličko hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine stekle svoj legitimitet i pravni subjektivitet u Kraljevini Jugoslaviji. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav u pobijanoj presudi da se Slovačka evangelička crkva, odnosno Episkopsko zvanje Slovačke evangeličke crkve a.v. u Srbiji, kao podnosilac ovog zahteva, ne mogu smatrati pravnim sledbenikom Nemačke evangeličko-hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji. Ovo naročito i sa razloga što je u sprovedenom postupku utvrđeno da je nakon II svetskog rata Evangeličko hrišćanska crkva a.v. u NR Srbiji nastavila sa radom umesto Nemačke evangeličko-hrišćanske crkve a.v. u Kraljevini Jugoslaviji, te da je nakon donošenja Zakona o pravnom položaju crkava i verskih zajednica iz 1953. godine, svojim crkvenim ustavima, usklađenim sa ovim zakonom, potvrdila svoj pravni kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim u Kraljevini Jugoslaviji. U skladu sa članom 13. Zakona o crkvama i verskim zajednicama kao tradicionalna crkva i danas je priznata i registrovana u Republici Srbiji pod imenom Evangeličko hrišćanska crkva a.v. u Srbiji, pa su sa iznetih razloga neosnovani navodi zahteva koji se odnose na povredu čl. 6. i 7. ovog Zakona.
Cenjeni su i navodi zahteva u vezi povrede prava na pravičnu raspravu, pa je Vrhovni kasacioni sud našao da su ti navodi neosnovani, s obzirom da se Upravni sud pri rešavanju po tužbi pozvao na odredbu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS“, broj 111/09), kojim je propisano da sud rešava bez održavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, ili ako stranke na to izričito pristanu. Imajući u vidu da je Upravni sud našao da su činjenice utvrđene u upravnom postupku potpune i da pružaju pouzdan osnov za ocenu zakonitosti pobijanog zaključka, to po nalaženju ovog suda, time što rasprava nije održana nisu povređena pravila postupka.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda br. Uzp 31/12 od 10.02.2012. godine)
Fizičkim licima ne pripada pravo restituciju po Zakonu o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, ali to ne znači da oni svoja prava po osnovu oduzete imovine ne mogu ostvarivati po zakonu kojim se uređuju restituciona prava za fizička lica
Zahtev za preispitivanje pobijane presude podnet je zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta i povrede pravila postupka. U zahtevu podnosilac ističe da je Upravni sud, pozivajući se u pobijanoj presudi na članove 1, 6. i 9. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama i nalazeći da tužilac kao fizičko lice nije stvarno legitimisan za pokretanje postupka za vraćanje oduzete imovine, izvršio diskriminaciju tužioca u odnosu na crkve i verske zajednice. Smatra da je na taj način povređen član 21. Ustava Republike Srbije, koji zabranjuje diskriminaciju, kao i brojne međunarodne konvencije koje garantuju zaštitu osnovnih ljudskih i političkih prava. Ukazuje da je Upravni sud bio u obavezi da odredbe navedenog zakona primeni i na ostale građane u smislu stava 1. člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je postepena denacionalizacija za koju se opredelila Republika Srbija donošenjem nekoliko zakona od 1990. godine bila moguća dok Republika Srbija nije potpisala navedenu Konvenciju i donela Ustav kojim se izričito zabranjuje diskriminacija. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev i ukine pobijanu presudu.
Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva da je Upravni sud bio u obavezi da odredbe Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama primeni i na ostale građane, te da je pobijanom presudom izvršena diskriminacija fizičkih lica u odnosu na crkve i verske zajednice, pa je našao da su ti navodi neosnovani.
Kod navedenog nespornog činjeničnog i pravnog stanja ove upravne stvari, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom osnovano zaključio da je osporeni zaključak donet uz pravilnu primenu člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer podnosilac zahteva nije stvarno legitimisan za pokretanje postupka vraćanja imovine po Zakonu o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, pa stoga pobijanom presudom nije povređen zakon na njenu štetu, niti je donošenjem pobijane presude sprovedena diskriminacija fizičkih lica u odnosu na crkve i verske zajednice. Naime, član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne nameće državama ugovornicama bilo kakva ograničenja na slobodu države da odredi obim restitucije i izabere uslove pod kojima će se vraćati imovinska prava bivših vlasnika. (Odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Janter v. Slovakia, no. 39050/97, § 34, 4.03.2003.) Postupak restitucije u Republici Srbiji je uređen donošenjem i primenom više zakona. Tako je odredbom člana 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik Republike Srbije“, br. 72/11), koji je stupio na snagu 06.10.2011. godine, propisano između ostalog, da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za imovinu oduzetu na teritoriji Republike Srbije od fizičkih lica i određenih pravnih lica. Dakle, pobijana presuda, kao ni osporeni zaključak čija je zakonitost ocenjena tom presudom, ne sprečavaju podnosioca zahteva da svoja prava po osnovu oduzete imovine ostvaruje po zakonu koji uređuje način i postupak obeštećenja i vraćanja imovine oduzete od fizičkih lica, kako je pravilno navedeno u obrazloženju pobijane presude.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda br. Uzp 369/2012 od 16.11.2012. godine)