Sudska praksa u građanskim stvarima

Strana država kao nosilac suvereniteta javne vlasti uživa imunitet i postupci protiv nje od strane naših domaćih sudova ne mogu se voditi.
Iz obrazloženja:
Drugostepenim rešenjem Okružnog suda odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je tužba tužioca odbačena. U prvostepenom rešenju je utvrđeno da tužilac u ovoj pravnoj stvari zahteva od tužene Savezne Republike Nemačke da joj naknadi štetu za svakog ubijenog građanina Udruženja žrtava II svetskog rata u iznosu od 32.000 DEM sa kamatom od 09.05.1945.god. i za svakog građanina korišćenog na prinudnom radu u Nemačkoj plati iznos od po 4.000 DEM za jedan mesec rada, a po osnovu naknade materijalne štete zbog uništenja imovine traženo je da tužena isplati 5.000.000 DEM i to sa kamatom od 09.05.1945.god. pa do isplate.
Pravilno su utvrdili nižestepeni sudovi kada su tužbu odbacili.
Pravo na jednakost, koja proizilazi iz prava na suvernost svake države danas u svetu, podrazumeva, pored ostalog, da nijedna od njih ne može biti stavljena pod nadležnost organa drugih država. Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima iz 1961.god. čija je članica i naša zemlja, garantovana i u vezi sa tim apsolutna nepovredivost prostorija, nekretnine i pokretne imovine stranih diplomatskih misija (član 22.). Kako se u konkretnom slučaju radi o utvrđivanju odgovornosti za naknadu štete koju je država Nemačka u toku II svetskog rata prouzrokovala kao nosilac suvereniteta javne vlasti, to proizilazi da u sporovima koji se protiv nje vode, uživa imunitet, te da se postupci protiv države Nemačke od strane naših domaćih sudova ne mogu voditi. (Odluka, VSS, Rev.4352/03 od 06.02.2004.god).

Ugovor kod koga postoji prividna, neistinita, glavna namera cilj ili osnov jer pri njegovom zaključenju postoji svestan sporazumni nesklad između volja strana ugovornica i njenog očitavanja, je prividan ili fiktivan. Pravni učinci prividnog ugovora u odnosu na sve strane ugovornice, sastoji se u tome što je takav ugovor nepostojeći pravni posao, jer povodom njega među ugovornim stranama nije postignuta nikakva saglasnost volja i što kod takvog ugovora nedostaje bilo kakav osnov ili cilj obavezivanja, a ugovor sa nepostojećim osnovom, je ništav.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su suvlasnici na po 1 stana, po osnovu ugovora o otkupu iz 1991.god. u površini od 36 m2, koji su tuženi adaptirali u stan od 79 m2 tržišne vrednosti iz aprila 1994.g. u iznosu od 84.000,00 din. Septebra 1995.god. brat tužiočev angažovao je preduzeće tuženog, koje se bavi finansijskim zastupanjem i naplatom potraživanja drugih lica, radi naplate svog potraživanja od lica iz ”Š” u iznosu od 20.000 DM uz obećanje tužioca da će u slučaju uspešne realizacije tog posla, nagraditi tuženog iznosom od 3.000 DM. Kako je tuženi obećanu nagradu zatražio unapred, tužilac je na to pristao uz uslov da sam njim kao sredstvo obezbeđenja iznosa od 2.750 DM, datog tuženom na ime obećanja nagrade, zaključi sporni ugovor o kupoprodaji. Zbog toga pri zaključenju ugovora o kupoprodaji 18.10.1995.god., stranke nisu unele u ugovor stvarne podatke o predmetu ugovora-površini stana (uneta je površina od 32 m2), stvarnoj kupoprodajnoj ceni stana (uneta je kupoprodajna cena od 45.000,00 din,) predaje i državine i plaćanju poreza na promet. Tuženi nije uspeo da u korist brata tužioca naplati potraživanje, radi čega se tužilac 96.g. obratio poreskim organima radi obračuna poreza na promet nepokretnosti iz spornog ugovora o kupoprodaji, koja je utvrđena na poreskoj osnovici vrednosti stana od 100.000,00 din. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 18.10.1995.g., prividan ugovor te da ga je valjalo poništiti.
(Odluka VSS, Rev.1303/03 od 03.09.2003.g).

Prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor taj drugi važi, ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je posredstvom svog advokata dala devize P.V. na zajam, a u cilju obezbeđenja vraćanja zajma dana 11.04.95.g. zaključila je predmetni kupoprodajni ugovor kojim ugovorom tužena kao prodavac prodaje svoju nekretninu-stan tužilje. Ugovor je u ime tužene zaključila njena unuka P.V. nakon što je ovde tuženu prethodno dovela u zabludu u pogledu obima punomoćja, objasnivši joj da joj je punomoć potrebna radi dobijanja stambenog kredita, a radi uspostavljanja hipoteke na stanu. Prema ugovoru tužena je dužna stan predati tužilji u posed do 11.08.1995.g., a prema odredbi čl.6. ugovora prodavac je zadržao pravo raskida ugovora pod uslovom da kupcu vrati celokupnu kupoprodajnu cenu u roku od 4 meseca od zaključenja ugovora. Tužilja stan tužene nije videla pre sačinjenja ugovora, a P.V. tužilji nije vratila zajam niti je plaćala ugovorene kamate na pozajmljena sredstva.
Pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odbili tužbeni zahtev za predaju u posed predmetnog stana, a protiv-tužbeni zahtev usvojili utvrđujući da je ugovor o kupoprodaji ništav, obzirom da se u konkretnom slučaju radi o simulovanom pravnom poslu kome su stranke pristupile radi prikrivanja ugovora o deviznom zajmu. Ovo stoga, što je stvarna volja bila zaključenje ugovora o zajmu, te na strani potpisnika ugovora stoji prividno izjavljena volja u pogledu zaključenja ugovora o kupoprodaji. (Odluka, VSS, Rev.4070/02 od 12.02.2003.g).

Svaki ugovor zaključuje se da bi se izvršio, jer se tako ostvaruje svrha obligacionih odnosa između ugovarača.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 18.10.91.g. kupio od tuženog 3.000 komada bloka I klase, 1.400 kom. monti I klase, profakturu je podigao 19.10.91.g. i 21.10.91.god. po toj profakturi, plaćeno je tuženom 43.440,00 ondašnjih dinara, ali tuženi tužiocu kupljenu robu nije isporučio. Veštačenjem sudkog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast utvrđeno je da iznos od 43.540,00 din., koji je uplaćen tuženom 21.10.91.g. revalorizovan na dan 30.4.2002.g., daje sumu od 79.114,50 dinara.
Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo i to odredba čl.124., čl.307, čl.516, i čl.467. ZOO. S obzirom da je tužilac-kupac uredno ispunio svoju dužnost i ugovorenu cenu robe platio tuženom-prodavcu dok mu tuženi nije isporučio robu, što je bio u obavezi da učini, ispravno je usvojen tužbeni zahtev (tužilac se, kao ugovorna strana u dvostrano obaveznom ugovoru koja je izvršila svoju obavezu, opredelio da zahteva ispunjenje ugovorne obaveze od strane tuženog). (Odluka, Rev.2283/03 od 09.10.2003.g)

Pravo na isticanje ništavosti ugovora ne gasi se (čl.110 ZOO) što znači da se isticanje ništavosti ugovora može ostvariti bez obzira na protek vremena.
Iz obrazloženja:
Naime, punovažnost jednog ugovora sa stanovišta apsolutne ili relativne ništavosti ceni se prema vremenu njegovog zaključenja. U vreme zaključenja ugovora o otkupu stana koji su tuženi zaključili 8.10.1997.g. nije postojala punovažna odluka o dodeli stana tuženom V.R. na osnovu koje je zaključen i ugovor o zakupu stana br.14. u ul.M.P. br.43 u Š., kao ni ugovor o otkupu stana. Odluka nije postala pravnosnažna pošto su protiv iste tužioci u zakonskom roku pokrenuli postupak sudske zaštite i u tom postupku u predmetu P-2170/98 poništena je odluka o dodeli stana tuženom R., što znači da je sporni ugovor o otkupu stana bio ništav od momenta zaključenja. Zato nisu osnovani ni navodi revizije o retroaktivnom proglašenju ništavosti ugovora o otkupu stana jer se ne radi o naknadnim stavljanjem van snage akta o dodeli stana. Naprotiv, donošenjem pravnosnažne odluke o poništavanju kao nezakonitih odluka komisije za stambene odnose tuženog ”Zorka min. đubriva” od 22.4.1998.g. odnosno 3.9.1998.g. na osnovu kojih je stan u ul.M.P. bb br.14, površine 50,25 m2, dodeljen tuženom R.V. prestalo je pravno dejstvo ugovora o korišćenju stana, a sledom toga otpao je i pravni osnov tuženog V.R da sporni stan u svojstvu nosioca stanarskog prava otkupi.
Kao zakupac koji nije zaključio punovažan ugovor o zakupu, tuženi V.R. nije mogao na osnovu čl.13. Zakona o stanovanju zaključiti ni punovažni ugovor o otkupu stana što je učinio, nije stekao svojstvo zakupca stana na osnovu pravosnažne odluke tuženog, pa je stoga pravilan zaključak nižestepenih sudova da su ispunjeni uslovi za apsolutnu ništavost navedenog ugovora o otkupu na osnovu člana 103. ZOO. (Odluka VSS, Rev.1563/04 od 30.6.2004.g).

Kod ugovora o doživotnom izdržavanju davalac izdržavanja nije univerzalni sukcesor primaoca izdržavanja, te ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kao davaoci izdržavanja zaključili 30.04.1993.god. ugovor o doživotnom izdržavanju sa sada pok.D.Đ, kao primaocem izdržavanja. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P-425/95 od 15.09.97.god. ovaj ugovor je raskinut.
U toku trajanja parnice, 15.11.1995.god. D.Đ je zaključio nov ugovor o doživotnom izdržavanju sa ovde tuženim D.M., na koga je odmah izvršen prenos prava svojine na nepokretnostima koje su obuhvaćene ovim ugovorom kao naknada za dato izdržavanje. Ni jednom odredbom ovog ugovora nije ugovorena odgovornost davaoca izdržavanja za eventualne dugove primaoca izdržavanja, pa su sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev ranijeg davaoca izdržavanja s kojim je raskinut ugovor, kao neosnovan. (Odluka, VSS Rev.3166/03 od 11.03.2004.god).

Ugovor o doživotnom izdržavanju nije samo teretni ugovor obligacionog prava kojim se prenosi pravo svojine, već je to ugovor nasledno pravnog karaktera, jer se iz nasleđa isključuju nužni naslednici i prenos svojine, osim ako stranke drukčije ne ugovore, odlaže se do smrti primaoca izdržavanja.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenim činjenicama dana 26.05.1999.god. zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju između sada pokojne A.Ž., kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja. Predmet ugovora je kuća u A. Ugovor su potpisale obe ugovorne strane, odnosno sada pokojna A. je na isti stavila otisak desnog kažiprsta zbog oduzetosti desne ruke, a što je sudija prilikom overe i konstatovala na zapisnik. Pre overe ugovora sudija je utvrdila identitet stranaka na osnovu njihovih ličnih karata i upozorila obe stranke na značaj i posledice zaključenja ugovora u smislu odredbe člana 194-205. ZON-a. Za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju nijedna stranka nije pribavila saglsanost od Ministarstva za finansije u smislu odredbe člana 3. i 5. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti. Iz izveštaja navedenog ministarstva proizilazi da bi strankama da su podnele zahtev za izdavanje odobrenja prometa nepokretnosti koje su predmet ugovora, bilo izdato odobrenje za ovaj promet.
Na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilaca odbili kao neosnovan. Odredbom čl.5. Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti predviđeno je da ugovor kojim se vrši promet nepokretnosti zaključen protivno odredbama člana 1. i člana 3. stav 1. toga zakona je ništav. U smislu člana 2. istog zakona prometom nepokretnosti, smatra se prenos prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnosti, zakup i drugi način isticanja državine članom 3. je propisano da je za promet nepokretnosti potrebno odobrenje nadležnog organa- Ministarstva finansija.
Odredbe Zakona o posebnim uslovima prometa nepokretnosti koje se odnose na definisanje prometa (član 2.), cilj Zakona (član 3.) i momenat davanja odobrenja (čln 4. i 6.), treba tumačiti u povezanosti sa članom 29. Zakona o obligacionim odnosima po kome se odobrenje za zaključenje, ako zakonom nije propisano što drugo, može dati i posle njegovog zaključenja.
Pošto se predaja imovine u nedostatku sporazuma ugovornika odlaže do smrti primaoca izdržavanja to se kod ugovora o doživotnom izdržavanju odobrenjem nadležnog organa za promet nepokretnosti može steći i po zaključenju ugovora odobrenjem nadležnog Ministarstva finansija. (Odluka VSS i Rev.1659/03 od 10.09.2003.god).

Ugovor o poklonu kao obročini pravni posao imao slabiji pravni osnov za sticanje prava vlasništva u odnosu na ugovor o doživotnom izdržavanju koji je dvostrano teretan.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja V.V. iz B., kao davalac izdržavanja, zaključila je sa sada pokojnom V.I., iz B. ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen od strane Drugog Opštinskog suda u Beogradu pod br. 3R-245/95 dana 15.III.1995.god. Tužilja se obavezala da će doživotno izdržavati V.I., a primalac izdržavanja se obavezala da joj ostavlja u nasleđe svoj stan u Beogradu čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja. Tužilja je sve svoje obaveze iz ovog ugovora u celosti izvršavala.
Sada pokojna V.I., kao poklonodavac, zaključila je dana 23.07.1997.god. ugovor o poklonu sa M. I. iz P., kao poklonoprimcem, (čiji je pravni sledbenik ovde tužene LJ.I) koji je overen pred Prvim Opštinskim sudom u Beogradu broj Ov.3186/97, a čiji je predmet darovanja isti stan kojim je sada pokojna V.I. raspolagala spornim ugovorom o doživotnom izrdžavanju. Na osnovu navedenog ugovora o poklonu, sada pokojni M.I. je upisan u zemljišnoj knjizi kao vlasnik na predmetnom stanu. Tužilja svoje pravo prema imovini primaoca izdržavanja koja je predviđena kao protivnaknada za doživotno izdržavanje, nije pretvorila u apsolutno pravo upisom tog prava u javnoj knjizi. Međutim, i tužena i njen sada pok. suprug M, su u vreme sačinjavanja ugovora o poklonu znali za postojanje spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, tako da za njihovu savesnost prilikom sačinjavanja uknjižbe prava vlasništva u zemljišnoj knjizi po osnovu ugovora o poklonu, nema uticaja okolnost što ugovor o doživotnom izdržavanju nije dobio stvarno pravno delovanje. (Odluka, VSS Rev.3547/03 od 04.03.2004.god).

Redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela ne može se zahtevati ukoliko je došlo do konverzije ugovora o poklonu u dvostrano teretni ugovor.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojna majka parničnih stranaka M.S. i tužena zaključile su dana 26.11.1992.g. sporni ugovor o poklonu kojim je poklonodavac prenela na tuženu pravo svojine na jednosobnom stanu u V., zadržavajući za sebe pravo doživotnog stanovanja. Članom 3. ugovora predviđeno je da će se po osnovu ugovora ovde tužena uknjižiti kao vlasnik spornog stana, a članom 4. ugovora navedeno je da poklonodavac ovaj poklon čini svojoj ćerki iz razloga što ju je ćerka do sada pomagala i plaćala stanarinu za stan i dala ceo iznos za otplatu stana. Utvrđeno je da se tužena i pre i posle zaključivanja navedenog ugovora starala o svojoj majci, koja je bila lošeg zdravstvenog stanja, da je svakodnevno posećivala i finansijski pomagala plaćanjem računa, i obezbeđivala lekarski nadzor. Tužena je sahranila majku o svom trošku. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena sa svojom majkom zaključila punovažan ugovor o poklonu sa teretom doživotnog stanovanja u korist majke, da je usmeno bilo ugovoreno i doživotno izdržavanje poklonodavca, te da je taj sporazum bio realizovan. Stoga pravna priroda ovakvog ugovora nije dobročina, već se radi o dvostrano teretnom ugovoru o otuđenju nepokretnosti kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca, pa se ne može zahtevati redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela.

(Odluka, VSS, Rev.972/04 od 27.1.2005.god).

Stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju- čl.399. st.1. ZOO.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je dao tuženom na zajam u toku 1995.g. iznos od 10.000 DEM, a taj iznos mu tuženi nije vratio. Dana 01.03.97.god. stranke su sačinile priznanicu na 28.000. DEM, jer je prilikom davanja novca na zajam bilo ugovoreno da tuženi plaća 1.00 DEM mesečno na ime kamate do otplate duga. Na dan 01.01.2002.god. iznos od 10.000 DEM odgovara iznosu od 5.112,47 EURA.
Polazeći od navedenog činjeničnog stanja sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da plati tužiocu iznos od 5.112,47 EURA sa domicilnom kamatom i to na iznos od 10.000 DEM počev od 01.04.1997.god. do 31.12.2001.god. a na isznos od 5.112,47 EURA počev od 01.01.2002.god. do isplate. Naime, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da ugovorena mesečna kamata od 1.000 DEM koja odgovara kamati od 10% mesečno predstavlja zelenašku kamatu.

(Odluka,VSS, Rev.2746/03 od 22.10.2003.god).

Država odgovora za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, ako je oštećeni lišen slobode protivno odredbama čl.195. i čl.196 ZKP- ili su prema oštećenom preduzete mere prinude protivno odredbama čl.3. Zakona o unutrašnjim poslovima.
Iz obrazloženja:
Sudovi su utvrdili sledeće: Tužilac je rođen 1971.g. Jugoslovenski je državljanin pa saglasno odredbi člana 33 u vezi člana 7 do člana 11. i člana 47 Zakona o Jugoslovenskom državljanstvu (Službeni list SRJ” br.33/96 i br.9/01), obzirom da je u momentu mobilizacije bio državljanin bivše države SFRJ, bez obzira što je državljanstvo Republike članice, bivše i sadašnje države, preveden tek 03.07.2000.g.. Kao jugoslovenski državljanin tužilac je bio u obavezi da se vojnom pozivu odazove i stupi u Vojsku Jugoslavije, po osnovu vojne obaveze propisane članom 14 Zakona o Vojsci Jugoslavije. Kako su službena lica Organa unutrašnjih poslova Republike Srbije u vreme lišenja slobode tužioca jugoslovenskog državljanina i vojnog obveznika, zbog neodazivanja na vojni poziv bila ovlašćenja na privođenje tužioca, na osnovu tada važeće odredbe čl.30. Zakona o Vojsci Jugoslavije (što je odredbom čl.61. Zakona o službama bezbednosti SRJ iz 2002. godine u pogledu tih poslova i ovlašćenja organa unutrašnjih poslova izmenjeno i u nadležnosti je organa bezbednosti i vojne policije), i čl.188. st.2. u vezi čl..1. st.2. i čl.18. st.1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zboglišenja slobode radi odazivanja na vojni poziv i mobilizacije, jer tužilac u momentu mobilizacije nije bio lice bez državljanstva i u radnjama organa tužene nema protivpravnosti. Privođenje koje vrše službena lica Organa unutrašnjih poslova R.S. zbog neodazivanja na vojni poziv, ne smatra se neosnovanim lišenjem slobode. (Odluka VSS Rev.br.1120/2004 od 21.04.2004.god).

Država po principu objektivne odgovornosti a u smislu čl.173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, odgovara za štetu koju su pripadnici JNA, teritorijalne odbrane i dobrovoljci uključeni u JNA i teritorijalnu odbranu pretrpeli u oružanim sukobima i drugim aktivnostima sa povećanom opasnošću preduzetim u cilju zaštite Ustava i zakona tokom 1991.g. a sve do 19.maja 1992.g. kada se poslednja vojna jedinica bivše JNA, preimenovana u Vojsku Jugoslavije, povukla u okvire granice Savezne Republike Jugoslavije.
Iz obrazloženja:
U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac ranjen 4.8.1995.g. u rejonu K. istočno od P., kao pripadnik 31. pešadijske brigade-VP-9036 Petrinja. Navedena jedinica se u to vreme nije nalazila u sastavu bivše JNA odnosno Vojske Jugoslavije već u sastavu vojske Republike Srpske Krajine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca odbili, jer tužena u ovoj parnici nije pasivno legitimisana. (Odluka, VSS, Rev.669/04 od 5.5.2004.g).

JP “Elektrodstribucija” je isključivo nadležna da izvrši sva priključenja elektro-energetskih objekata potrošača, da se stara o tehničkoj ispravnosti priključaka, sprovede mere i zaštiti kompletnu instalaciju KP od preopterećenja kratkih spojeva i prenapona, pa je samim tim odgovorna za sve tehničke neispravnosti i odsustvo mere zaštite, u smislu Pravilnika o tehničkim normativima za električne instalacije niskog napona (”Sl.list SFRJ” br.53/88) i Pravilnika o tehničkim normativima za zaštitu nisko naponskih mreža i pripadajućih transformatorskih stanica (”Sl. list SFRJ” br.13/78).
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na kući tužioca u V., 22.11.1996.god. došlo je do požara u kome je izgorela krovna konstrukcija zajedno sa potkrovljem i tužiocu pričinjena šteta, čija visina je utvrđena veštačenjem i iznosi 936.730,00 din. Pre izbijanja požara tri puta je intervenisala služba tuženog koja je sprovodila potrebne radove, vezivala objekat tužioca za elektro-energetski napon, a ubrzo, posle poslednje intervencije tužene ”Elektrodistribucije” izbio je požar. Uzrok nastanka požara sa centrom na tavanu, neposredno iza mesta ulaska električnog voda KP u objekat, prema mišljenju komisije veštaka Elektrotehničkog fakulteta je pojava struja kratkih spojeva koje nisu prekinute zbog tehničke neispravnosti stubnih osigurača KP izazvane premošćavanjem ili potpunim odstranjenjem stubnih osigurača. Do požara ne bi došlo da su shodno tehničkim normativima bili postavljeni topljeni umetci iz sutbnih osiguranja od 63 ampera. Unutrašnja kućna električna instalacija tužioca uključujući i instalaciju poslovnog dela -mesare, u trenutku izbijanja požara bila je tehnički ispravna i korišćena na ispravan način. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili prigovor podeljene odgovornosti (čl.192 ZOO) i tuženog obavezali na puni obim naknade štete koju je tužilac pretrpeo. (Odluka ,VSS, Rev.2723/04 od 19.04.2005.g).

Pravo na novčanu naknadu meterijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nastupile nesposobnosti za rad je strogo lično, neprenosivo pravo koje se dosuđuje doživotno ili za određeno vreme (čl.188. st.1 u vezi čl.197 st.1 ZOO).
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je podnela zahtev radi povećanja mesečne rente koju je njen pokojni suprug primao na ime naknade štete zbog smanjene radne sposobnosti, na osnovu pravosnažne presude. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, i to odredbe čl.188 st.1. u vezi čl.197 st.1. Zakona o obligacionim odnosima, kada su tužbeni zahtev tužilje odbili kao neosnovan.
Prema odredbi čl.188 st.1. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje, po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme. Ovo pravo, u smislu odredbe čl.197 st.1 ZOO, ne može se preneti drugom licu osim dospelih iznosa utvrđenih pravosnažnom presudom ili pismenim sporazumom.
(Odluka VSS, Rev. II 1547/03 od 26.02.2004.g).

Organizacija za osiguranje nije u obavezi da naknadi štetu oštećenom licu prouzrokovanu upotrebom neregistrovanog traktora koji se koristi isključivo u poljoprivredne struke.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenim činjenicama dana 29.10.96.g. dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali tuženi koji je upravljao traktorom koji nije bio registrovan i putničko vozilo marke ”Honda”, vlasništvo tužioca, kojim je upravljao njegov sin. Na putničkom vozilu je nastala materijalna šteta, a tužilja kao suvozač u vozilu je pretrpela povrede. Tuženi traktor koristi samo u poljoprivredne svrhe.Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete u odnosu na tuženu Kompaniju za osiguranje odbili.
Prema odredbi čl.135. Republičkog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima za traktore koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe registracija je trajna, tj. ne vrši se produženje važenja registracije. Međutim, traktori koji se koriste za vršenje javnog prevoza ili za druge radove van poljoprivrede registruju se pod uslovima predviđenim za registraciju motornih i priključnih vozila, a kako je to propisano čl.136 istog Zakona. Polazeći od odredbe zakona koje propisuju obavezno osiguranje u saobraćaju te dovodeći ga u vezu sa propisima o bezbednosti saobraćaja na putevima, sledi da bi organizacija za osiguranje bila dužna na naknadi štetu oštećenom licu kome je šteta prouzrokovana upotrebom vozila čiji sopstvenik nije osigurao auto odgovornost ako bi šteta nastala upotrebom neregistrovanog traktora, ali onog traktora koji je morao biti registrovan po Republičkim propisaima o bezbednosti saobraćaja na putevima, dok za štetu prouzrokovanu upotrebom neregistrovanog traktora za koji ne postoji obaveza da se svake godine registruje i osigurava ne postoji obaveza organizacije za osiguranje da naknadi štetu oštećenom licu.
(Odluka, VSS, Rev.250/03 od 20.02.2003.god).

Naknada štete zbog pretrpljenog straha u smislu čl.200 ZOO, ne pripada posredno oštećenom licu.
Iz obrazloženja:
Sudovi su utvrdili da je maloletan tužilac A.S. rođen 1992.god. zadobio spiralni prelom leve butne kosti. Lečenje je otpočeto u Zrenjaninskoj bolnici radiografskim snimanjem i postavljanjem gipsane imobilizacije.
Tužilja N.D.S. je majka maloletnog tužioca. Nakon skidanja gipsa u bolnici u Austriji i saopštenja da je neophodna hiruška intervencija doživljavala je strah velikog intenziteta. Posle hiruške intervencije je doživljavala bojazan od posledica invaliditeta svog sina što je trajalo do završetka lečenja. Pošto tužilja N. predstavlja posredno oštećeno lice, a naknada štete zbog pretrpljenog straha posredno oštećenih lica nije priznata citiranim članovima zakona, to je i po shvatanju Vrhovnog suda pravilno u ovom delu tužbeni zahtev tužilje odbijen.
(Odluka, VSS, Rev.2770/04 od 27.01.2005.god).

Čast predstavlja skup čovekovih vrlina i subjektivna je kategorija i podrazumeva šta pojedinac misli o sebi, dok je ugled objektivna kategorija i predstavlja mišljenje sredine o nekoj ličnosti, što znači da se radi o povredi ličnih prava.
Iz obrazloženja:
Sudovi su utvrdili da su tužilja i tuženi bili u bračnoj zajednici i da su odnosi među njima i nakon njenog raskida poremećeni. U novembru 1999.g. na zgradama u naselju gde živi tužilja bili su zalepljeni plakati formata A3, koji su sadržali podatke koji se odnose na tužilju i to: da je ona vlasnica škole stranog jezika, da je ta škola nezakonito registrovana, falsifikovanjem dokumentacije o registraciji, izdaje diplome koje nisu važeće, da je tužilja učinila nekoliko krivičnih dela i da se protiv nje vodi istraga za krađu deviznih sredstava i za obmanjivanje. Pisma slučne sadržine dobili su gimnazija u mestu gde živi tužilja, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo pravde, kao i mnoga druga preduzeća sa kojima je tužilja poslovala. Plakati navedene sadržine koji su bili oblepljeni po celom gradu naneli su tužilji duševne bolove zbog povrede časti i ugleda koji je do tada uživala navodeći ljude da posumnjaju u predstavu koju su do tada imali o njoj dovodeći je u situaciju da opovrgava te tvrdnje što je moglo direktno uticati na direktnu egzistenciju tužilje i njene dece.
Kod takvog stanja stvari pravilno su sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužilji naknadi nematerijalnu štetu nastalu zbog povrede njene časti i ugleda u smislu čl.200. st. ZOO. (Odluka, VSS, Rev.3593/03 od 12.02.2004.god).

Vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, a koji je odgovoran za štetu-štetnik ne može biti treće lice, jer to svojstvo ima oštećeno lice, pa stoga štetniku ne pripada pravo regresa prema Garantnom fondu (čl.99. Zakona o osiguranju imovine i lica).
Iz obrazloženja:
Predmet spora je zahtev štetnika, prema UOOJ-Garantnom fondu za isplaćenu štetu oštećenog u štetnom događaju.
Iz odredbi čl.99. i čl.106. Zakona o osiguranju imovine i lica proizilazi da se sredstva Garantnog fonda koriste radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, te da se upotrebljavaju za naknadu štete, pored ostalog, prouzrokovane upotrebom motornog vozila, za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje, nad kojom je otvoren stečajni postupak. Dakle, pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu ostvariti oštećena lica kojima je šteta pričinjena upotrebom motornih vozila, uz ispunjenost i posebnih uslova za aktiviranje supsidijarne odgovornosti Garantnog fonda.
Pošto tužilac nema svojstvo trećeg oštećenog lica, jer je krivac za štetu-štetnik, osnovanost njegovog regresnog zahteva ne može se podvesti pod sadržinu odredaba čl.99. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojima nije predviđeno pravo regresa štetnika prema Garantnom fondu. Stoga je imalo mesta odbijanju tužbenog zahteva. (Odluka, VSS, GZZ, br.7/05 od 16.06.2005.god).

Republika Srbija koja je raspisala zajam za privredni preporod i izdala obveznice po tom osnovu u obavezi je da izvrši isplatu dospelih iznosa imaocu obveznice.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je na ime zajma za privredni razvoj u SRS uplatio u 1990.g. Osnovnoj banci 10.000 CHF i 90.000 DM da su kuponi-obveznice desete serije u ukupnom iznosu 18.000 DM i 2.000 CHF, dospele na naplatu dana 30.06.99.god., te da tužilac nije uspeo da iste naplati kod ovlašćene banke. Pri ovakvom stanju stvari pravilno su postupili sudovi kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu Republiku Srbiju na isplatu dospelih obveznica. Prema odredbi čl.32. Zakona o hartijama od vrednosti, obavezu iz hartije od vrednosti dužan je da izvrši emitent, a to je sada tužena Republika Srbija prema odredbama čl.1. Zakona o zajmu za privredni razvoj u SRS, koja se obavezala da će imaocu obveznice u obveznici označenog dana isplatiti određeni iznos.
Obveznice koje su izdate tužiocu su dospele na naplatu, banka kod koje je tužilac izvršio uplatu zajma nije izvršila povraćaj uplaćenih deviznih sredstava tužiocu, zbog čega je na tuženoj kao emitentu obaveza da tužiocu kao imaocu obveznice izvrši isplatu iznosa navedenih u obveznici, s obzirom da su dospeli za naplatu. (Odluka, VSS, Rev.3741/03 od 25.02.2004.god).

Jedino je katastar nepokretnosti javna knjiga u koju se upisuju podaci o nepokretnostima i pravima na njima. Uređen je Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima (”Službeni glasnik RS” br.83/92…25/2002), pa katastar zemljišta ne predstavlja tačnu pravnu evidenciju, već dokaz posedovnog stanja i zato stanje upisa ne mora biti od odlučnog značaja za savesnost držaoca.
Iz obrazloženja:
Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa R. V. bila suvlasnik imovine koju je između ostalog, predstavljala i sporna kat.parc.br.2424 KO N. šuma V klase u mestu zvanom G. Suvlasnička zajednica raskinuta je deobom o kojoj je 25.8.1947.g. zaključeno sudsko poravnanje pred Serskim sudom u R. Ov.br.154/47, po kome je ova parcela pripala u svojinu R.V. a ne tužilji. R.V. je ovu parcelu, ugovorom o kupoprodaji iz 1958.g. prodala pravnom prethodniku tuženog, njegovom ocu sada pok.M.J., koji se na osnovu tog ugovora upisao u katastar. Tuženi je navedenu parcelu nasledio od svog oca. Ni pravni prethodnik tuženog M.J. a ni njegov otac, kupac navedene parcele od R.V., nikada nisu bili u državini sporne parcele, već su to bili tužilja odnosno njeni naslednici. Inače je tužilja nepismena.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja nije stekla pravo svojine sporne nepokretnosti održajem bez obzira što je u državini ove nepokretnosti bila od 1947.g. imajući u vidu pravno dejstvo sudskog poravnanja koje je zaključila sa drugim suvlasnikom R.V., kao i zemljišno-knjižno načeli upisa prava u zemljišne knjige i načelo javnosti, a na osnovu odredaba čl.20, 37, 42 i 72. zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.
Prema tome, u katastar zemljišta se upisuju podaci o korisniku zemljišta, svojstvima parcele i katastarskom prihodu i u pogledu tih podataka katastar zemljišta ima svojstvo javne knjige, a ne u pogledu podataka o pravima na parceli. Upisom u ovakav katastar se ne stvara nikakvo pravo. (Odluka VSS, Rev.1070/04 od 23.12.2004.g).

Suvlasnik može raspolagati svojim delom bez saglasnosti ostalih suvlasnika shodno čl.14. Zakona o osnovama svojinko pravnih odnosa.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i prvotuženi su bili u braku od 12.10.1985.god. do 23.12.1997.god. kada je brak razveden, a bračna zajednica je faktički prestala u junu 1997.god. U toku trajanja bračne zajednice prvotuženi je 8.1.1998.god. dobio dvoiposoban predmetni stan, a u rešenju o dodeli stana na trajno korišćenje navedeno je da će stan koristiti sa svojom porodicom suprugom E. i kćerkom A. Takođe je utvrđeno da je predmetni stan otkupljen u vreme trajanja bračne zajednice tokom 1993.god. Prvotuženi je predmetni stan prodao drugotuženom dana 6.8.1997.god. a ugovor o kupoprodaji overen je dana 6.8.1997.god. za kupoprodajnu cenu od 150.000,00 din. Istoga dana drugotuženi je zaključio ugovor sa trećetuženim i prodao navedeni stan po ceni od 165.000,00 din. a ugovor o kupoprodaji overen je 23.4.1998.god. Četvrtotuženi je zaključio ugovor o otkupu stana sa trećetuženim, koji je overen 10.2.1999.god.
Prvotuženom je isplaćena u celosti kupoprodajna cena, a četvrtotuženi je u državini predmetnog stana. Kada je tužilja saznala za zaključenje ugovora o kupoprodaji isti nisu bili realizovani isplatom kupoprodajne cene, te je ona iskazala svoje protivljenje obavestivši direktora drugotužene, kao i četvrtotuženog, tako da su tuženi za protivljenje tužilje znali. a znali su i da je stan u tom trenutku predstavljao zajedničku svojinu koja je stečena u toku trajanja braka.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za utvrđivanje prava svojine tužilje na 1 predmetnog stana, predaju u sudržavinu kao suvlasnici nepokretnosti, te utvrđenje da osporeni ugovori u visini suvlasničkog udela tužilje ne proizvode pravno dejstvo.
(Odluka VSS, Rev.810/04 od 14.4.2004.god).

Na svojinske tužbe suvlasnika primenjuju se pravila koja su predviđena kod tužbe za povraćaj oduzetog predmeta svojine (čl.37.Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa) i kod tužbe zbog uznemiravanja prava svojine (čl.42. pomenutog Zakona), pa svaki suvlasnik može da ostvaruje pravo za povraćaj stvari i to u odnosu na celu stvar prema trećim licima.
Iz obrazloženja:
Nižestepeni sudovi su utvrdili da su tužilje pravnosnažnim Rešenjem Opštinskog suda oglašene za testamentalne naslednice pok.M.F. na 4/5 idealnih delova jedne prostorije u prizemlju stambene zgrade. Pravo svojine na 1/5 idealnog dela navedene nepokretnosti pripada O.P., K.Ć. V.J., Lj.J i N.F. po rešenju o nasleđivanju iz 1998.god. Tužena je razvedeni bračni drug jednog od suvlasnika nepokretnosti, a tužilje tvrde da ona bez pravnog osnova drži predmetnu nepokretnost. Tužilje su zahtevom tražile da se obaveže tužena da im preda u posed označenu stambenu prostoriju.
Odbijajući tužbeni zahtev nižestepeni sudovi su zaključili da tužilje nisu aktivno legitimisane za vođenje spora sa obrazloženjem da su tužbu za iseljenje morali podneti svi suvlasnici porodične stambene zgrade kao jedinstveni suparničari. Pogrešno je pravno stanovište nižestepenih sudova.
Članom 13. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa određen je pojam susvojine (više lica ima pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno celini-idealni deo), čl.14. st.1. reguliše pravo suvlasnika na stvari (suvlasnik ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima srazmerno svom delu, nepovređujući prava ostalih suvlasnika), a prema čl.43. istog Zakona suvlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar. U ovakvoj pravnoj situaciji suvlasnici su voljni, ali ne i nužni suparnučari u smislu čl.196. i čl.201. ZPP-a. te tužilje imaju aktivnu legitimaciju u ovom sporu pošto nije neophodno da budu u procesnoj zajednici sa ostalim suvlasnicima nepokretnosti.
(Odluka, GZZ, br. 55/05 od 16.06.2005.god).

Prema odredbama čl. 37. st.1 i st.2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju meštani MZ ”G” su sopstvenim materijalom, prikupljenim novcem i radnom snagom na seoskom zemljištu, izgradili predmetnu poslovnu prostoriju u vremenu od pre II svetskog rata. Tužena zadruga je otpočela da koristi spornu prostoriju kada su spojene zadruge iz više sela u jednu 1963.god. Prema izveštaju Republičkog geodetskog zavoda-Službe za katastar nepokretnosti katastarska parcela br.508 sa zgradom, vodi se na ime tužilje-MZ ”G”.
Kod takvog stanja stvari, pravilan je pravni zaključak nižih sudova da tužilja MZ ”G” osnovano u svojoj tužbi zahteva da se faktičko stanje usaglasi pravnom odnosu i tužene obaveže da spornu nepokretnost preda tužilji. (Odluka, VSS, Rev.br.4256/03 od 22.01.2004.god).

Pravo na otkup stana ustanovljeno je Zakonom o stanovanju u korist određenih lica i vezano je za ličnost titulara tog prava, što znači da se radi o ličnom imovinskom pravu, te se takva prava smrću njihovog tutulara ne mogu preneti na drugog pravnim poslom, niti se mogu nasleđivati.
Iz obrazloženja:
U postupku je utvrđeno da je sada pokojni predlagač dana 10.12.93.god. podnela predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana na kome je bila nosilac stanarskog prava, da je predlagač u toku postupka preminula dana 02.09.2000.god. i da je u ovoj pravnoj stvari zastupana od strane punomoćnika A.M. advokata iz K.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su postupili sudovi kada su odbili predlog predlagača kojim je tražio da se donese rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, u smislu čl.16. Zakona o stanovanju. Prema odredbi navedenog člana propisano je da pravo na otkup stana pripada nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu stana na stanu u društvenoj svojini, kao i članovima porodičnog domaćinstva, ali uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava.
Kako je nosilac stanarskog prava preminula, a pravo na otkup stana je lično pravo isto je njenom smrću prestalo i ne može biti predmet nasleđivanja.
(Odluka, VSS, Rev.1528/04 od 07.07.2004.god).

Useljenje u stan posle 29.07.1973.god. ne vodi zasnivanju stanarskog prava na stanu u svojini građana -Zakon o stambenim odnosima SRS (”Službeni glasnik” SRS, br.29 od 21.07.1973) stupio na snagu 29.07.1973.god.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sa po 1 dela na stanu koji je predmet tužbenog zahteva, koji su po ugovoru zaključenog 1955.g. koristili deda i baba tuženog-P i D.S., roditelji tuženog i tuženi. Otac tuženog dobio je 1959.god. službeni stan u koji se preselio sa suprugom i tuženim. Od 1963.god. tuženi je sa roditeljima živeo u Italiji do 1969.g. kada se vratio u zemlju. Ocu tuženog Ž.S. rešenjem Zavoda ”Crvena zastava” od 4.11.1969.g. dat je na korišćenje kao nosiocu stanarskog prava stan u B. u ul.S.P. U Ugovoru o korišćenju ovog stana uneti su članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, supruga i sin, tuženi S.M. Navedeni stan je predmet ugovora o otkupu zaključenog između majke tuženog i nosioca prava raspolaganja na stanu. Tuženi se u stan koji je dodeljen njegovom ocu kao nosiocu stanarskog prava uselio, u stanu stanovao sa prijavljenim prebivalištem na ovom stanu sve do 20.12.1976.g. kada se prijavio sa adresom na spornom stanu.
Odlučujući o tužbenim zahtevu pravilno su sudovi zaključili da je tuženi iseljenjem iz spornog stana izgubio status njegovog korisnika, i da vraćanjem u taj stan posle 29.07.1973.g. kada je stupio na snagu Zakon o stambenim odnosima SRS (”Službeni glasnik SRS” br.29 od 21.07.1973.g.) ne predstavlja okolnost na osnovu koje bi tuženi mogao da posle smrti nosioca stanarskog prava nastavi da koristi stan kao zakupac, jer navedeni zakon zabranjuje zasnivanje stanarskog prava na stanu u svojini građana. (Odluka, VSS Rev.2668/03 od 12.11.2003.g).

Presudom zasnovanom na nalazu i mišljenju veštaka koji je dat u drugom krivičnom predmetu povređeno je načelo neposrednosti, prema kome sud odlučuje u tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (čl.4. ZPP) i prema kome presuda može biti zasnovana samo na dokazima koji su izvedeni na glavnoj raspravi u tekućoj parnici.
Iz obrazloženja:
Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane nižestepenog suda, tužilac je povređen u saobraćajnom udesu na dan 16.11.1999.god. Do saobraćajnog udesa je došlo kao kako propustom tužioca, koji se kao pešak nepropisno kretao kolovozom, tako i propustom vozača motornog vozila-tuženog L.J. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je odgovoran za saobraćajni udes a samim tim i za štetu koju je pretrpeo za 30%, a tuženi u visini od 70%. Polazeći od posledica zadobijenih u saobraćajnom udesu prvostepeni sud je dosudio na ime naknade nematerijalne štete.
Prvostepeni sud odlučnu činjenicu doprinos u nastanku saobraćajne nezgode utvrdio je na osnovu posredno izvedenog dokaza, čitanjem nalaza i mišljenja veštaka koji je dat u krivičnom postupku, čime je povredio načelo neposrednosti a navedeno načelo je jedno od obaveznih načela parničnog postupka.
Izuzetak od načela neposrednosti je i čitanje zapisnika obezbeđenju dokaza pre pokretanja postupka i u hitnim slučajevima, ako je postupak već u toku, kada postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano. U svim izloženim situacijama, saznanje o činjenicama veće stiče posrednim putem na osnovu zapisnika. Izuzetke treba restruktivno tumačiti, pa u konkretnom slučaju nije bilo uslova da se odlučna činjenica utvrđuje posrednim putem. Povredom načela neposrednosti povređeno je i načelo slobodnog sudijskog uverenja i ocene dokaza, jer sud nije mogao izvršiti ocenu iskaza nalaza i mišljenja veštaka na osnovu čitanja spisa predmeta, pa mu zbog osustva neposrednog opažanja nedostaju elementi za pravilnu i potpunu ocenu dokaza (logičnost, uverljivost, objektivnost). (Odluka, VSS Rev.4210/03 od 04.02.2004.god).

Odredbom čl.412. st.1. ZPP, propisano je da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen. Rešenje koje je doneto povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje, ne može se smatrati rešenjem kojim je postupak pravnosnažno završen u smislu navedene zakonske odredbe, zbog čega revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv rešenja protiv koga se po zakonu ne može izjaviti.
Iz obrazloženja:
Rešenjem Opštinskog suda u Šapcu P.1666/02 od 9.9.2003.god. konstatovano je povlačenje tužbe u ovom sporu. Rešenjem istog suda P.1666/02 od 22.10.2003.god. odbijen je predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž.2109/03 od 22.3.2003.god. odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje.
Protiv navedenog drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijano rešenje Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana u delu u kome je odlučeno o povlačenju tužbe, a da je nedozvoljena u delu u kome je odlučeno o predlogu tužioca u pređašnje stanje. (Odluka, VSS, Rev.1198/05 od 19.05.2005.god).

Svojina je najjače, najšire i najpotpunije pravo na stvari. Otuda je članom 3. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa određjeno da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da se njome koristi i da njome raspolaze u granicama određenim zakonom, a da su svi ostali subjekti duzni uzdržavati se od povrede njegovog prava. Vec iz ovakvog karaktera svojine, proizlazi da je reč o trajnom pravu. Ono nastaje na način određen zakonom i postoji sve dok ne prestane, opet na način određen zakonom. Trajnost ovog prava naročito dolazi do izražaja kod nepokretnosti, jer se prava na njima upisuju u javne knjige. S obzirom na rečeno, privremeni objekat ne može biti predmet svojine koja se upisuje u javne knjige. Takav objekat se može koristiti na osnovu privremene dozvole nadležnog upravnog organa, dok njeno dejstvo traje. Ali, korišćenje takvog objekta ne spada u korpus svojinskih ovlašćenja. Sa prestankom mogucnosti korišćenja privremenog objekta, on se mora ukloniti, kao pokretna stvar. Ustvari, privremeni objekat je samo prividno nepokretna stvar. Ona je, zapravo, anticipirana pokretna stvar (pokretnost po nameni), jer njegova privremenost ukazuje da će posle izvesnog vremena svakako biti pokrenuta s mesta (izmeštena), kako bi se vratila njenoj pravnoj prirodi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 3541/97)

Nije u saglasnosti sa načelom poštenog vršenja prava svojine kada sopstvenik poljoprivrednog zemljišta ograđuje svoju parcelu stavljanjem betonskih stubova na medašnu liniju, jer se na taj način sopstvenik susedne parcele ometa u normalnoj obradi svoga zemljišta. Stoga, u takvom slučaju sopstvenik susedne parcele ima pravo da sudskim putem traži da se ograda pomeri od medašne linije na primerno odstojanje a prema mesnim običajima.
(Vrhovni sud Vojvodine, Rev. 697/82)

Vrhovni sud nalazi da je ovaj odnos stranaka trebalo raspraviti primenom člana 41. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, tj. ko od stranaka ima jači pravni osnov za državinu predmetnog stana. Po stavu 1. ovog člana lice koje je pribavilo individualno odredenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu. Prema stavu 2. istog člana kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno, ali kada su pravni osnovi ovih lica iste jačine, onda prvenstveno ima lice kod koga se stvar nalazi. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 566/96)

Ugovori o prenosu prava svojine na nepokretnostima koje se nalaze u Jugoslaviji, a na kojima su potpisi ugovornih strana overeni u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Jugoislavije u inostranstvu, ispunjavaju uslove zakonom propisane forme.
(Savetovanje građanskih i građansko-privrednih odeljenja Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda, od 27.5.1989. godine)

Među parničnim strankama nisu sporne činjenice da su u pogledu sporne nepokretnosti parnične stranke zaključile prvo ugovor o kapari, a zatim kupoprodajni ugovor. Kako je kapara akcesoran, sporedan ugovor on ne može egzistirati bez postojanja glavnog ugovora, odnosno glavne obaveze. Ovom tužbom se, medutim, ne pobija kupoprodajni ugovor, vec samo ugovor o kapari koji, kao akcesoran, ne može biti samostalan predmet pobijanja u smislu zahteva tužbe. Sve kada bi i mogao biti predmet ovakvog pobijanja tužbeni zahtev ne bi mogao biti usvojen. Naime, koja prava ima strana koja je primila kaparu reguliše odredba člana 80. Zakona o obligacionim odnosima, a tužioci ne ostvaruju ni jedno od tih prava, vec zahtevaju raskid ugovora o kapari i povraćaj nepokretnosti koja je predmet ugovora, ali ne nude povraćaj kapare.
(Presuda Okruznog suda u Zrenjaninu, Gz. 1489/95)

U prvostepenom postupku je utvrdeno da je tuženik postavljanjem betonske ograde u pravoj liniji izmedu svoje parcele i parcele tužioca, koje su se graničile u vidu luka, presekao taj luk i taj deo parcele prisvojio svojoj parceli. Dalje je utvrdeno da se izmedu parcela stranaka na medi nalazio tuženikov ogradni zid od kamena i pomoćna zgrada i da je tuženik to porušio, da bi potom izgradio novu ogradu od betona, ali u pravoj liniji, umesto u obliku luka, čime je zauzeo sporni deo parcele. Imajući u vidu ovako utvrdeno činjenično stanje, Vrhovni sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo. Nesumnjivo je utvrdeno da je tuženik napred navedenim radnjama zauzeo deo parcele tužioca i pripojio svojoj parceli, čime je na nezakonit načcin došsao u posed spornog dela parcele, te se u ovom slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, koji regulišu sticanje svojine na nepokretnosti održajem, na sta tuženik ukazuje u reviziji.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 1731/95)

Imajući u vidu da je stan otkupljen u toku trajanja bračne zajednice nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da isti predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova i da su njihovi udeli podjednaki, bez obzira što je tužilac dobio stan od svoje organizacije. Pri tome su posebno cenjene činjenice da je broj članova domaćinstva uticao na položaj tužioca na rang-listu prilikom dodele spornog stana, a zatim da je broj članova domaćinstva takode uticao na strukturu dodeljenog stana. Bez uticaja su navodi revizije da su nižestepeni sudovi trebali da ispituju doprinos tužene, od čega bi zavisila i njena prava na spornom stanu, jer se u konkretnom slučaju radi o posebnom načinu sticanja svojine u smislu Zakona o stambenim odnosima, koji je utvrdio uslove pod kojima se stan moze otkupiti, koja lica ulaze u krug ovlašćenih za otkup stana, način utvrdivanja i otplate cene koja nije tržišna, kao i bonifikacije koje prate postupak utvrdivanja cene. Pri takvom načinu sticanja svojine, koji se razlikuje od uobičajenog načina sticanja putem kupoprodaje, gradnje i slično, osnovni pokazatelj iz obima prava na stanu stečenom u toku braka obuhvataju cinjenice koje se odnose na vreme kada je stan dodeljen nominalnom nosiocu stanarskog prava (pre ili posle stupanja u brak), zatim da li su i koliko članovi domaćinstva uticali da nominalni nosilac stanarskog prava ude u krug prioritetnih lica za rešavanje stambenih potreba, koliki je njihov uticaj na strukturu stana i slično. Sledstveno tome, navedene činjenice ocenjene su kao relevantne za utvrdivanje obima prava parničnih stranaka, pa su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili susvojinu u jednakim udelima parničnih stranaka.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 2960/97)

Imovina stečena radom muskarca i žene u vanbračnoj zajednici koja je trajala duže vremena prema propisu cl. 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima jeste njihova zajednička imovina. Medutim, kada vanbračni drugovi u toku trajanja vanbračne zajednice ulažu zajednička sredstva u posebnu imovinu jednog vanbračnog druga (adaptacija, rekonstrukcija, dogradnja postojeće kuće) tada drugi vanbračni drug u odnosu na tu imovinu ima stvarno pravni zahtev samo ukoliko su vrednošću uloženih zajedničkih sredstava ili posebnih sredstava ekonomski nastale važne promene u stanju i vrednosti te imovine pa ona sada ustvari predstavlja novu imovinu koja je nastala zajedničkim radom u toku trajanja vanbračne zajednice. Medutim, kada se radi o izdacima uloženim za kupovinu i opremanje kuće, koja predstavlja posebnu imovinu jednog vanbračnog druga, zatim o ulaganjima u cilju poboljšanja ulova stanovanja, takode izdacima radi očuvanja kuće, drugi vanbracni drug bi imao pravo na novčani zahtev kao protivvrednost svog udela a ne i na stvarno pravni zahtev. Takode, ako je zajedničkim radom vanbračnih drugova izvršena sadnja voća na zemljištu koje je vlasništvo jednog od njih, tada drugom vanbračnom drugu ne pripada pravo na udeo u sticanju na podignutim stablima voća. U ovom slučaju tuženi je sagradio predmetnu kuću na sopstvenom placu u vreme kada sa tužiljom jos nije živeo u vanbračnoj zajednici, pa je stekao pravo vlasništva na kući. Medutim, propustili su sudovi da ocene pravnu prirodu ulaganja tužilje u posebnu imovinu tuženog, tačnije da li se radi o ulaganjima radi poboljšanja uslova stanovanja, ili izdavanja radi održavanja kuće, njenom poboljšanju i da li tužilja koja je učestvovala u sticanju ovog poboljšanja ima pravo naknade u novcu ili pravo na priznanje prava susvojine po osnovu zajedničkog sticanja. U reviziji se osnovano navodi da ovo sporno pitanje nije na nesumnjiv način raspravljeno.
(Vrhovni sud Srbije, Rev. 177/00 od 19.4.2000. godine)

Građevinski objekat izgraden bez odobrenja za gradnju ima upotrebnu vrednost od izgradnje do uklanjanja bez naknade. Takav objekat može biti i u prometu sve dok u zakonom predvidenom postupku od strane nadležnog organa ne bude porušen, s tim što se pravo svojine na takvom objektu ne može uknjižiti u javne knjige. Ako se gradevinski objekat podignut bez gradevinske dozvole ne bi ovako tretirao, onda bi graditelj takvog objekta bio lišen gradansko-pravne zaštite. Graditelj odnosno njegov pravni sledbenik ne bi bio ovlašćen na vlasničku tužbu protiv lica koje mu je protivpravno zauzelo gradevinski objekat ili deo objekta kao što ne bi imao pravo na naknadu štete prouzrokovane oštecenjem ili uklanjanjem objekta bez pravnog osnova. Odluka o uklanjanju takvog objekta ne može se doneti pre nego što se u zakonitom postupku utvrdi da se taj objekat ne uklapa u regulacioni plan ili drugi akt urbanističke regulative. Prema tome, graditelj gradevinskog objekta bez odobrenja za gradenje, do legalizacije ili rušenja tog objekta na osnovu odluke nadležnog organa, uživa sudsku zaštitu koja pripada vlasniku, bez prava na uknjižbu, ako zakonom Republike nije drugačije odredeno. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 4118/97).

Rešenjem prvostepenog suda odbijen je predlog za dozvolu uknjižbe zajedničke imovine na nekretnini upisanoj u zk. ul. br. 1471 k.o. K. stambenoj zgradi u K. u ul. M.O. u neopredeljenom delu u korist dosadašnjeg vlasnika i predlagača, a na osnovu overene pismene izjave o regulisanju imovinskih prava na označenoj nepokretnosti. Okružni sud je preinačio prvostepeno rešenje tako što je dozvolio traženu uknjižbu. Ovo iz razloga što overena pismena izjava o regulisanju zajedničke imovine u suštini predstavlja sporazum bračnih drugova u smislu, odredbe člana 327. Zakona o braku i porodičnim odnosima (“Službeni glasnik SRS”, broj 22/80) koji ispunjava sve propisane uslove po pravnim pravilima zemljišnoknjižnog prava sadržanim u paragrafima 26 i 39. Zakona o zemljišnim knjigama, prema kojima se uknjižba zemljišnoknjižnih prava može vršiti na osnovu javnih i privatnih pismenih isprava na kojima je potpis overio sud i koje sadrže tačnu oznaku zemljišta, označenje osoba koje učestvuju u poslu, prava u pogledu koga se uknjižba ima izvršiti i izričitu izjavu onog čije se pravo ograničava, opterećuje, ukida ili prenosi na drugu osobu da pristaje na uknjiženje. (Okružni sud u Zrenjaninu, Gz. 369/94)

Prema utvrđenom činjeničnom stanju za obavljanje neophodnih gradevinskih radova na zgradi tužioca (malterisanje, krečenje, farbanje i drugo), neophodna je upotreba i susednog zemljišta u čijem se posedu nalazi tuženi a koji tužiocu ne dozvoljava privremeno korišćenje tog zemljišta. Pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da trpi da tužilac u cilju izvodenja navedenih radova lično ili posredstvom drugih lica postavi građevinsku skelu na parceli tuženog radi izvodenja navedenih radova. (Vrhovni sud Srbije, Rev. 6161/97)

Sud je našao da shodno odredbi člana 137. stav 1. tač. 12. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije pravo da odlučuje o korišćenju godišnjeg odmora radnika je pravo direktora na osnovu zakona, te da odlazak radnika na godišnji odmor bez dozvole, odnosno saglasnosti direktora je razlog za prestanak radnog odnosa zbog neopravdanog izostanka sa posla, te da zaposleni ne može samovoljno odlučiti u kom će periodu koristiti neiskorišćeni godišnji odmor zbog svoje bolesti kao što je to tužilja učinila.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gz. I. 45/2000, od 19. aprila 2000. godine)