“Čim sam se zaposlila u sudu znala sam da je moj prvi i najvažniji cilj da pripremim i položim pravosudni ispit, jer je to osnovni preduslov za karijerno napredovanje u pravosuđu. Pogodovala mi je atmosfera u sudu jer su svi, i sudije i službenici, podsticali pripravnike da rade, uče i pripremaju ispit. Kupila sam neke važnije zakone (ZKP, KZ, ZPP, ZOO) koji su mi bili bitni za svakodnevni rad ali i kao gradivo za pripremu ispita. Imam bogatu pravnu biblioteku, ali sam najviše učila iz zakona. Pri kraju mog pripravničkog staža, sa pripremanjem pravosudnog ispita počela je i jedna moja drugarica, koja je radila u jednom javnom preduzeću, pa smo odlučile da se uzajamno preslišavamo. Potpuno individualno smo, po prethodnom dogovoru, učile određeni predmet a zatim zajedno prelazile tu materiju kroz skoncentrisan razgovor ili uzajamno ispitivanje po pojedinim pravnim institutima. To smo često činile u šetnji, kad sednemo da popijemo kafu, pa čak i kad zajedno odemo u kupovinu. Sad znam da je takav zajednički rad interesantan i sjajan način učenja, pod uslovom da ti ta druga osoba odgovara po nivou znanja i ritmu pripreme. Zahvaljujući činjenici da sam već pisala nacrte presuda iz krivične i parnične materije, nisam se bojala pismenog dela ispita, a kod usmenog brinula me je obimnost Građanskog i konfuznost Ustavnog (na prelazu od jednog ka drugom ustavu), kao i apstraktnost i širina Međunarodnog privatnog prava. Čim sam stekla uslov, izašla sam i položila pravosudni ispit u celosti, a u istom roku izašla je i moja drugarica kojoj je za popravni ostalo Ustavno. Mislim da su na pravosudnom ispitu u prednosti kandidati koji su obavili praksu u sudu jer se lakše snalaze u obimnoj materiji, ali i to zavisi od osobe u pitanju. Inače, o pravosudnom ispitu nemam lepo mišljenje jer zahteva veliko “bubačenje” i predstavlja jedan snažan stres, bez obzira na to koliko si se dobro pripremio. Više od pola predviđenog gradiva je, po mom mišljenju, nepotrebno, posebno iz ustavnog, privrednog i međunarodnog privatnog prava. Trebalo bi na pravosudnom ispitu dati prostora ljudskim slobodama i pravima i pravu Evropske unije, jer to je pravo s kojim treba ići dalje i koje treba da postane temelj pravnog znanja i kulture svakog pravnika.”
(Svetlana, Niš)
“Odlučio sam da polažem pravosudni ispit onda kad me je situacija na poslu na to naterala – imao sam dvadeset tri godine radnog staža i odjedanput je sve postalo neizvesno: i radno mesto, i zvanje, i plata, pa i sama firma koju je kupio novi vlasnik. U jesen sam upisao seminar za pripremanje pravosudnog ispita, nabavio priručnik za polaganje ispita i praktikum, ukupno 12 knjiga, što me je u prvi mah obimom zaplašilo, ali sam ubrzo video da je materija celovita i koncizna i da dosta stvari već znam. Seminar sam pohađao redovno, vikendom, dva i po meseca, a za to vreme sam radio u firmi i svaki dan, po pravilu, učio u proseku tri sata. Pri kraju seminara sam stekao samopouzdanje da nešto od mene može biti i da ću se izboriti sa tim ispitom. Ali doživeo sam šok kad sam krajem novembra otišao da slušam pravosudni ispit – skoro svi kandidati su bili mlađi od mene i prvi put sam se zapitao da ja nisam tu zalutao. Sat-dva kasnije umirilo me je saznanje da ni oni ne “pucaju” od znanja. Zaključio sam da ne smem da odugovlačim i da na ispit treba što pre da izađem. Ispit sam prijavio za februar, a od 20-tog januara sam uzeo neplaćeno odsustvio u firmi i krenuo sa intenzivnijim učenjem u proseku oko 10 sati dnevno, s tim što sam u januarskom ispitnom roku opet slušao ispit. Ispit sam uspešno položio “iz prve” i zadovoljan sam ne samo što sam dobio taj papir na kome piše da sam položio pravosudni ispit, što mi daje nove poslovne šanse, nego i zato što sam proverio i potvrdio sebe u jednoj novoj životnoj situaciji. Ali, moram i da primetim da je pravosudni ispit, ovakav kako je sada koncipiran, nepotrebno preobiman i isuviše ekstenzivan i teoretičan”
(Nikola, Beograd)
“Pravosudni ispit sam pripremala uz posao i sve ostale obaveze na poslu i u kući, što nimalo nije lako. Krenula sam u tu “avanturu” zato što je šef pravne službe, u kojoj sam radila, iduće godine trebao da ide u penziju i najlogičnije je bilo da ga ja, sa stažom od 12 godina na tim poslovima, zamenim, ali se za šefovsko mesto tražio uslov: položen pravosudni ispit. Bila sam u procepu: ili da neko mlađi od mene postane moj šef, ili da sama sebi obezbedim taj uslov. Upisala sam jedan specijalizovani seminar za pripremanje pravosudnog ispita i svaki petak i subotu provodila na predavanjima i mogu reći da mi je ta obaveza, koja mi je strašno teško padala, ipak održala u kontinuitetu moju prvobitnu odlučnost da položim ispit. Pored solidnih predavanja, taj stalni kontakt sa kolegama koji su na istoj muci, me je ohrabrivao i podsticao da ne odustanem (a takvih primisli je bilo često). Učila sam iz priručnika, praktikuma, zakona, a jedanput i slušala ispit i beležila pitanja i odgovore (to što se tu čuje najbolje se upamti). Posle tri meseca trebalo je da krenem sa intenzivnim učenjem, ali mi se nekako nije dalo, sve drugo mi je bilo lepše da radim nego da učim, pomalo sam “čituckala” i, dakako, bila veoma nezadovoljna sama sobom. Kad je prošlo leto, i više od sedam meseci od moje odluke da pripremam pravosudni ispit, rešila sam da tu “noćnu moru” okončam. Počela sam da učim pet sati dnevno i prijavila ispit za oktobar. Izašla sam i položila Građansko, Ustavno, Upravno i Radno. Na MPP nisam ni izašla, a Krivično i Privredno sam pala na popravni. U popravnom roku sam položila Krivično i Privredno i pala iz MPP-a. Konačno sam i MPP, o kome mi je jednog časa visio ceo ispit i višemesečni rad i nerviranje, položila u, za mene krajnjem dodatnom popravnom terminu. Sad kad je sve prošlo, svesna sam da se drugačije treba organizovati, ali sam ipak uspela da položim taj ispit, doduše u dužem vremenu i većem naporu nego što bi trebalo.”
(Nina, Sombor)