Kratak opis
U ovoj knjizi poezije stotinjak pesama razvrstano je u pet ciklusa.
„Žaoci, taoci, poroci“ su kazivanja kojima su osnova i potka ljubav, kao vrhunski ljudski osećaj koji u svom najačem izdanju može trijumfalno da odnese pobedu nad druga dva snažna ljudska izazova i pokretača kao što su bogatstvo i vlast. (Bura, Mesečina, Talas, Neznanuša, Omama, Vetar, Kosa, Usne, Vodeničar, Na kraju grada, Lađa bez vetra, Vrtlog i druge).
Ciklus „Duša, smuša, oskoruša“ čini skup introvertnih misli i unutrašnje empatije u odnosu na ljude i događaje koje svako sagledava i doživljava na svoj način. (Odušak, Teskoba, Nestrpljenje, Nemir, Opsednut, Odrastanje, Gluvoća, Nesanica, Beznadno, Elegion, Panta rei, Ptica sećanja i druge).
„Svici, krici, krajolici“ baziraju na kreativnom umu, buntu protiv dosadne i svakodnevne kolotečine i estetičnim narativima predela i krajeva oko nas. (Daljina, Divlja ljubav, Jesenja osama, U jednom danu, Kosidba, Zeleno, Eho bivše ljubavi, Nezadovoljstvo, Neizvesnost i druge).
„Vizije, iluzije, konfuzije“ vode kroz svet proganjanja, opsena, snova, rezignacija, emotivnih vrtloga, varljivih osećaja, teskobe, praznoće, nemoći, izgubljenosti i pokajanja. (Proganjanje, Morski san, Poruka, Junsko učenje, Vizije, Ponoćni skerco, Julska samoća, Raširenih zenica, Kajaćeš se, Nemoć i druge).
„Šipci, pipci, dripci“ su se isprva uklinili kao neimenovani podciklus, a potom zadobili svoje mesto kao neminovni produkt turobnog balkanskog ozračja i smutnog vremena u kom su ove pesme nastajale. (Greh, Senke na kiši, U račvama, Telemanivizija, Balkanski asindet-1993, Balkanopatija, Urlik, Piloti iz Avijana, Negde daleko, Probiračica, „Napredni sin“, Okovi i druge).
________________
Pružih ruku da je taknem, svu prozračnu, mokru, snenu. Ali ona rasplinu se kao talas na kamenu. (Talas).
Dok u srcu tvome moja ljubav klone ko’ tek ubran cvetak u staklenoj vazni a večernja zvona u daljini zvone ko’ da šalju ferman o najtežoj kazni….. (Bura).
Raskopčana košulja u očima rosulja i uzdah koji se prošulja. (Neznanuša).
Ti želiš mnogo ja ne nudim ništa, moj je imetak ko pena i voda, daleko sam od svog odredišta nošen ko boca bačena sa broda. (Gluvoća).
Po košmaru dugom, kad je blizu dan, rasprše se misli: naiđe praznina – dolazi mi neki bledunjavi san u kom se smenjuju zvuci i tišina (Nesanica).
Spolja dopire devojački smeh, kroz prozor miriše pokošena trava. O Bože šta je veći greh: moj što je želim ili njen što spava! (Greh).
Moj domet je bolan i kratak ko psu zategnut lanac, gde god da odem sada ostaću zauvek stranac. Al možda je bolje i to, otić’ bez uzdisaja, jer ovde stanuje zlo kojemu nema kraja. (Negde daleko).
Prazno kao igraču kog niko nije bodrio kao Zemlji u svetu nenastanjenih planeta kao jednoj jabuci na drvetu kao samotnjaku koji danima po parku šeta pored zagrljenih parova. Prazno kao korpa puna besmislenih darova, kao otegnuti sastanci i diskusija jalova. (Praznoća).
