Kratak opis

UVOD
U GRAĐANSKO PRAVO

 Odelјak prvi

POJAM, PREDMET, SISTEMATIKA, METOD I IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA 

I.  IZRAZI – PRIVATNO, GRAĐANSKO, IMOVINSKO I CIVILNO PRAVO

Izraz „privatno pravo“ nastao je prevodom latinskih reči ius privatum (pri- vatno pravo). Rimski pravnici su pravna pravila delili na ius publicum (javno pravo) i ius privatum (privatno pravo) s obzirom na interes koji se pravnom normom štiti. Privatno pravo predstavlјa odnos koordinisanih, pravno jednakih subjekata, a javno pravo odnos između nadređenog i podređenog subjekta – npr. odnos države i građanina (Kelzen H., 1998, 72. i 73).

Ako bi se ova podela prihvatila, najznačajniji deo privatnog prava je građansko pravo (u privatno pravo bi se, danas, pored građanskog prava, uvrstilo privredno pravo, intelektualno pravo, lično pravo, saobraćajno pravo, radno pravo itd.

Naziv „građansko pravo“ je nastao prevodom latinskih reči ius civile (pravo koje je rezervisano samo za rimske građane [cives], a ne za strance [peregrine], tj. građane drugih tadašnjih državica [civitates]). Zbog toga se   građansko pravo naziva   i   „civilno   pra- vo“ a kao deo pravnog sistema danas obuhvata: uvodni (opšti) deo građanskog prava, stvarno pravo, nasledno pravo, porodično pravo i obligaciono pravo.

Pojam „imovinsko pravo“ u naše pravo uveden je pod uticajem OIZ iz 1888. koji je iz svog sadržaja isklјučio porodično i nasledno pravo te prava na ličnim dobrima. U objektivnom smislu imovinsko pravo jeste skup pravnih pravila kojima su regulisani odnosi pravnih subjekata pov- odom stvarnih, obligacionih i naslednih prava, i pravni položaji (statusi) pravnih subjekata (pravnih i fizičkih lica). Obuhvata i imovinske odnose privrednog i porodičnog prava.

Izrazi privatno, građansko, imovinsko i civilno pravo upotreblјavaju se u evropskom kontinentalnom pravu. Oni su nepoznati jednom broju af- ričkih prava, hindu pravu i šerijatskom pravu. U anglosaksonskom pravu ovi izrazi imaju drugačije značenje. Na engleskom civilno pravo civil law prvenstveno znači „moderno rimsko pravo“ za razliku od opšteg prava com- mon law ili opšteg sistema prava koji postoji u engleskom govornom područ- ju u svetu, baš kao što Francuzi ili Nemci, npr. o modernom rimskom pravu govore kao o „opštem pravu“. Izrazi imovinsko, građansko, privatno i civilno pravo neretko se upotreblјavaju kao sinonimi.

II.  SISTEMATIKA GRAĐANSKOG PRAVA

Ističu se tri glavne sistematike građanskog (i imovinskog) prava: in- stituciona, jusnaturalistička i pandektistička.

Instituciona sistematika potiče od Gaja. Naziv je dobila po udžbeniku Institucije (Institutiones). Građansko pravo je prema ovoj sistematici raz- vrstano na lica, stvari i tužbe: Pod uticajem ove sistematike sastavlјen je AOGZ iz 1811, a iz njega je ona preuzeta u SGZ iz 1844.

Jusnaturalistička sistematika svrstava građansko pravo u pravo po- jedinaca i pravo društava (zajednica), a polazi od principa da se grupisanje instituta vrši od prava koje se odnosi na pojedinca, prema ugovornoj za- jednici i širim zajednicama, od užeg i jednostavnijeg ka širem i komplik- ovanijem (Vodinelić B., 2012, 31).

Pravo pojedinaca obuhvata statusno pravo, stvarno pravo i obliga- ciono pravo, a pravo društava (zajednica) reguliše bračno i porodično pravo. Nasledno pravo se vezuje za stvarno (kao način sticanja svojine) ili, češće, uz porodično pravo. Jusnaturalističku sistematiku je sproveo Pruski zakonik iz 1794 (Opšte zemalјsko pravo Pruske).

Pandektistička sistematika deli građansko pravo na: opšti deo, stvarno, obligaciono, porodično i nasledno pravo. Ovu sistematiku je konačno uobličio Savinji u drugoj deceniji XIX veka, a prihvaćena je i u našem pravu.

III.  METOD GRAĐANSKOG PRAVA I NAČELA REGULISANЈA

Uopšte. Metod građanskog prava proističe iz načela koja su zastu- plјena u regulisanju građanskopravnog odnosa i statusa, prilikom njegov- og nastanka, izmene i prestanka; određivanja uloge, ovlašćenja i obaveza strana u odnosu i objekta tog odnosa; sankcije zbog povrede prava i zaštita prava Načela regulisanja građanskopravnih odnosa dele se na opšta i dif- erencijalna. U opšta načela, koja važe za sve grane pravnog sistema, ubrajaju se: načelo podele vlasti, načelo pravičnosti, načelo ustavnosti i zakonitosti, načelo pravne jednakosti, načelo pravne sigurnosti, zabrana nanošenja štete drugome itd. (Nikolić D., 2002, 94–111). Diferencijalna načela važe samo u građanskom pravu i biće samo ona izložena. Po svom značaju ističu se načela: 1) autonomije volјe, 2) ravnopravnosti strana, 3) prenosivosti (prometlјivosti) građanskih prava, 4) imovinske sankcije, 5) zaštite na privatni zahtev i 6) dispozitivnosti normi.

Autonomija volјe. Autonomija volјe je mogućnost subjekata prava da, po pravilu, po svojoj volјi urede svoje odnose, te da slobodno odlučuju o vršenju prava koja im Autonomija volјe obuhvata: a) slobodu zasnivanja pravnih poslova i b) slobodu vršenja

Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu subjek- ta: da zasnuje ili ne zasnuje pravni posao; da bira stranu sa kojom će zas- novati taj posao i da, eventualno, sa drugom stranom (ako se zaklјučuje ugovor) odredi sadržinu pravnog posla.

Sloboda vršenja prava je ovlašćenje subjekta da o vršenju ili nevršen- ju prava, načinu vršenja prava, raspolaganju pravima i njihovoj zaštiti, od- lučuje po svojoj volјi. U stvarnom pravu se sloboda vršenja prava izražava kroz ovlašćenje subjekta da stvar drži, koristi i sa njom raspolaže (da stvar prenese u svojinu drugome, izda u zakup, uništi itd.), u naslednom pravu u slobodi sačinjavanja testamenta (čl. 84–113. ZN), u obligacinom pravu u ovlašćenjima na ispunjenje potraživanja, otpuštanje duga, poravnanje, cediranje potraživanja itd.

Član 10. ZOO je autonomiju volјe ograničio prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima.

Ravnopravnost strana. Ravnopravnost strana je princip po kome svi učesnici građanskog odnosa imaju jednak položaj. U tom od- nosu volјa jedne strane nije potčinjena volјi Pojedini subjekti (npr. fizičko lice, privredno društvo, javno preduzeće ili drugo pravno lice) ne- maju, u odnosu na druge povlašćen pravni položaj, bez obzira na svoju ekonomsku snagu.

Ravnopravnost fizičkih lica proizlazi iz zajemčene ravnopravnosti žena i muškaraca (član 15. Ustava Srbije) i zabrane diskriminacije (član 21. Ustava).

Većina prava koja su zajemčena za građane (domaće državlјane) pripadaju svim lјudima iako su stranci. Ipak, strana fizička i pravna lica mogu u Srbiji sticati pravo svojine na nepokretnostima ako: 1) obavlјa- ju delatnost u Srbiji; 2) nepokretnosti su im neophodne za obavlјanje te delatnosti i 3) postoji uzajamnost – reciprocitet (čl. 82a ZOSPO). Držav- lјanin države članice Evropske unije polјoprivredno zemlјište u privatnoj svojini može steći pravnim poslom pod uslovima propisanim članom 72đ ZPZ. Strani državlјani u Republici Srbiji imaju, pod uslovom uzajamnosti, isti nasledni položaj kao i domaći državlјani, ako međunarodnim ugovor- om nije drukčije određeno (čl..7. ZN).

Strane su u obligacionom odnosu ravnopravne (čl. 11. ZOO). Zabran- jeno je za bilo koga da stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu (čl. 14. ZOO). Ekonomski slabiju stranu ZOO štiti odredbama koje one- mogućavaju diktat jače strane, npr. institutima: prekomernog oštećenja (čl. 139. ZOO); zelenaškog ugovora (čl. 141. ZOO); tumačenja ugovora (čl. 100 ZOO) itd.

Prenosivost građanskih prava. Građanska prava su, po pravilu, odvojena od ličnosti i mogu služiti Stoga je većina građanskih prava po prirodi prenosiva. Volјom njihovog imaoca, ili na način određen zakonom, ta prava se prenose sa jednog pravnog subjekta na drugog pravnog subjekta. Titular prava svojine na nekoj stvari ovlašćen je da to pravo pravnim poslom (npr. ugovorom o prodaji) prenese na drugo lice. Imalac prava industrijske svojine može ugovorom o licenci (čl. 686–711. ZOO) sticaocu licence ustupiti pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela. Poverilac u obligacionom odnosu, bez pristanka dužnika, može ugov- orom zaklјučenim sa trećim (prijemnik, novi poverilac) preneti na ovoga svo- je potraživanje (cesija), izuzev onog čiji je prenos zabranjen zakonom ili koje je vezano za ličnost poverioca, ili koje se po svojoj prirodi protivi prenošenju na drugoga (čl. 436. ZOO). Ugovorom između dužnika i preuzimaoca (novog dužnika) može se preuzeti dug ako je na to pristao poverilac (čl. 446. ZOO).

Neprenosiva prava su vezana za ličnost ili su po prirodi neprenosiva. Tako su, po pravilu, neprenosiva prava na ličnim dobrima i pravni poslovi zasnovani s obzirom na ličnost – intuitu personae). Potraživanje naknade nematerijalne štete prenosivo je (prelazi na naslednike, može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja) ako je priznato pismenim sporazumom strana, pravosnažnom sudskom odlukom (čl. 204. ZOO) ili sudskim poravnanjem (deluje kao i pravosnažna sudska presuda – čl. 337. st. 3. ZPP). Nisu prenosiva neimovinska prava autora, roditelјska prava i dužnosti, prava na ličnim dobrima, prava i obaveze supružnika i drugo.

Imovinska prava su, po pravilu, prenosiva. Neka imovinska prava su neprenosiva. Tako je plodouživanje (ususfructus) neprenosivo iako je imovinsko pravo, jer je vezano za ličnost (traje do smrti plodouživaoca, ako pre toga nije prestalo na način određen ugovorom ili zakonom). Ne- prenosivo je zakonsko izdržavanje (čl. 8. PZ) i pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdra- vlјa (materijalna šteta). Dospeli iznosi ove naknade štete mogu se prenositi na drugog ako je iznos određen pisanim sporazumom strana, pravosnažnom sudskom odlukom (čl. 197. ZOO) ili sudskim poravnanjem.

Imovinska sankcija. Imovinska sankcija je građanska odgov- ornost subjekta za neispunjenje obaveze. Iako se naziva sankcija, ona u građanskom pravu danas nema karakter kazne, kao što je to slučaj u ka- znenom pravu i upravnom Sprovodi se na imovini dužnika u skladu sa pravilom jednake vrednosti davanja (realna egzekucija).

Sa cilјem zaštite dužnika (fizičkog lica) i njegove porodice zakoni određuju koji delovi imovine ne mogu biti predmet izvršenja. Zaštita fizičke egzistencije dužnika ima u vidu dva ograničenja u pogledu imovine dužnika – ograničenje na jedno ili na nekoliko sredstava izvršenja od više predloženih (v. čl. 57. st. 3. i 4. ZIO), ako je ono dovolјno da dužnik namiri svoje potraživanje, i izuzimanje od izvršenja pojedinih stvari, odnosno potraživanja dužnika. Tako, ne može biti predmet izvršenja polјoprivredno zemlјište zemlјoradnika u površini do 10 ari. Ovo pravilo se, međutim, isklјučuje kad se namiruje novčano potraživanje koje je obezbeđeno ugovornom hipotekom ili založnom izjavom (čl. 164. ZIO). O izuz- imanju od izvršenja na novčanim potraživanjima dužnika i ograničenjima v. čl. 257. i 258. ZIO.

Savremena prava isklјučuju sankciju na ličnim dobrima fizičkog lica kao dužnika. Član 1. Protokola broj 4. Konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda (Ratifikovana Zakonom o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda i objavlјena u „Službenom glasniku SCG“, broj 9/03) određuje: „Niko neće biti lišen slo- bode zato što nije u stanju da ispuni ugovornu obavezu.“

Imovinska sankcija se ispolјava u ekvivalentnosti činidbi – načelu obligacionog prava po kome se strane prilikom zaklјučenja dvostrano obaveznih ugovora rukovode principom jednake vrednosti uzajamnih davanja. Narušavanje načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, u dv- ostrano obaveznim ugovorima, ima za posledicu ništavost ili rušlјivost tog ugovora.

Imovinska sankcija se primenjuje i na dužnika koji ne ispuni obavezu ili za- docni sa njenim ispunjenjem. Ako je potraživanje poverioca novčano dužnik u tom slučaju duguje osim glavnice i zateznu kamatu po stopi određenoj ZZK koja takođe nema karakter kazne (čl. 277. stav 1. ZOO). Ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime za- tezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (čl. 278. st. 2. ZOO). Obaveza naknade štete (ugovorne ili vanugovorne), takođe, nema kazneni karakter. Osnovni princip naknade štete (u skladu sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja) jeste dovođenje oštećenikove materijalne situacije u ono stanje u kome bi se nalazio da nije bilo štetnikove radnje ili propuštanja (čl. 190. ZOO).

Zaštita na privatni Iz načela autonomije volјe proističe i načelo pružanja zaštite na privatni zahtev titulara tog prava koji može, a ne mora, da štiti svoje ugroženo ili povređeno pravo. Državni organ, po pravilu, ne pokreće postupak pred sudom po službenoj dužnosti (ex offi- cio) nego po privatnom zahtevu imaoca ugroženog ili povređenog prava (ex privato). Zahtev se, po pravilu, podnosi sudu, ali – za zaštitu pojedinih subjektivnih prava i organima uprave (tako se po zahtevu, u upravnom postupku, vrše upisi stvarnih prava na nepokretnostima u katastar nep- okretnosti).

Načelo dispozitivnosti normi. Većina normi građanskog pra- va je dispozitivnog karaktera. Subjekti ne moraju prihvatiti dispozitivna zakonska rešenja. Najšire dejstvo ovog načela ispolјava se u obligacion- om Strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe tog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (čl. 20. ZOO). Pojedine norme u građanskom pravu su imperativne prirode. Tako je čl. 364. ZOO odredio da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog pred- viđenog zakonom, kao i da zastarelost neće teći neko vreme. Za zaklјučen- je ugovora o prometu nepokretnosti, određena je posebna zakonska forma kao bitan uslov za njegovu punovažnost itd.

Kombinacija načela i kumulacija. Autonomija volјe, ravno- pravnost strana, prenosivost građanskih prava, imovinska sankcija, zašti- ta na privatni zahtev i dispozitivnost normi građanskog prava stiču se kumulativno (zajednički i istovremeno) ili samo neki od njih u građan- skopravnom odnosu, sa različitim domašajima. Tako je autonomija volјe ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima (čl. 10. ZOO). Načelu prenosivosti imovinskih prava suprotstavlјa se ne- prenosivost čak i imovinskih prava, ako su po zakonu neprenosiva ili su, po prirodi, vezana za ličnost itd. Prema tome, načela građanskog prava, u pojedinim granama građanskog prava, imaju različita

IV.  IZVORI GRAĐANSKOG PRAVA

Pojam izvora. Izraz „izvor prava“ najčešće se upotreblјava u dva osnovna značenja. Jedan ima u vidu snagu, uzrok koji stvara pravo, a drugi oblike u kojima se pravo ispolјava. Prva pravna pojava se naziva materijalni izvor prava, a druga formalni izvor

Formalni izvor prava (objektivno pravo, neposredni ili primarni izvori prava) odražava i potvrđuje materijalni izvor prava kroz opšte norme. One se donose unapred, primenjuju se na institute iste vrste i ne iscrplјuju se jednom primenom, nego se time potvrđuju. Pojedinač- na norma primenjuje se samo na konkretan slučaj nakon čega njena važnost prestaje.

Pisane norme se nalaze u opštim aktima državnih organa, a nepisane norme su pretežno sadržane u običajima. Pravila koja proističu iz običaja i drugih ne- pisanih izvora pravno su obavezujuća ako tako propišu državni organi ili strane odrede ugovorom.

Najvažniji izvor formalnog građanskog prava jeste zakon. U obli- gacionom pravu značajan izvor prava jesu pisani i nepisani običaji. Pod određenim pretpostavkama, sudska praksa i pravna doktrina utiču na primenu formalnih izvora prava. Izuzetno na pojedine građanskopravne odnose mogu se primeniti pravna pravila iz zakonika prve Jugoslavije čija važnost je prestala.

Kodifikacije građanskog – Kodifikacija je zakonski akt (ili više takvih akata) koji potpuno i sistematski reguliše sve važnije in- stitute neke pravne oblasti. Oblast građanskog prava može biti uređena sa više zakona, koji u celini predstavlјaju kodifikaciju, ili jednim zakono- davnim aktom (kodifikacija u užem smislu). Da li zakonodavni akt ima svojstvo kodifikacije, ne proističe iz njenog naziva nego iz sadržine.

Unifikacija je donošenje zakonskih akata, npr. iz oblasti građanskog prava, koji važe jedinstveno na području cele države, na kojoj, pre toga, ova oblast nije bila jedinstveno regulisana. Kodifikacijom se najčešće vrši i unifikacija, ali se unifikacija može izvršiti i bez donošenja kodifikacije. Tako je u prvoj Jugoslaviji važilo više kodifikacija – građanskih zakonika (AOGZ, SGZ, OIZ), ali pravo nije bilo unifikovano.

Austrijski opšti građanski zakonik donesen je 1. juna 1811, a stupio je na snagu u svim nemačkim naslednim zemlјama habzburške monarhije 1. januara 1812. Prvobitni tekst ima 1.502 paragrafa, a sačinjen je pod velikim uticajem škole prirodnog prava i rimskog prava. Noveliran je 1914, 1915. i 1916, a važio je na prostorima prve Jugoslavije u Sloveniji i Dalmaciji (noveli- rani tekst), a u Hrvatskoj, Slavoniji i Banatu (nenovelirani tekst), dok se u BiH iz Zakonika primenjivalo stvarno i obligaciono pravo.

Građanski zakonik Kneževine Srbije je obnarodovan 25. marta 1844, bez prethodne javne rasprave. Ima 950 paragrafa i, najvećim delom, pred- stavlјa skraćeni prevod AOGZ. Bez obzira na određene nedostatke, SGZ je izvršio veliki uticaj na razvoj našeg prava i pravne nauke.

Opšti imovinski zakonik proglašen je 25. marta 1888. Ima 1.031 član (sa „zakonjačkim“ pravničkim izrekama), a stupio je na snagu 1. jula iste godine. Iako je OIZ kodifikacija jedne male države privukao je veliku pažnju stručne i naučne javnosti.

Zakon kao izvor građanskog Zakon je najvažniji pisani izvor građanskog prava. Ustav kao najviši pravni akt predviđa i garantuje osnovna građanska (imovinska) prava. Zakon, koji po hi- jerarhiji, sledi posle ustava (donosi ga, takođe, najviša – zakonodavna vlast), podrobno utvrđuje i uređuje građanska prava te predviđa način njihove zaštite. Obuhvata usklađen sistem instituta građanskog prava iako je regulisano sa više zakona. Nasledni odnosi u Srbiji uređeni su Zakonom o nasleđivanju, brak i porodični odnosi Porodičnim zakonom, stambeni odnosi Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada, založno pravo na nepokretnostima Zakonom o hipoteci, autorsko pravo i srodna prava Zakonom o autorskom i srodnim pravima, građevinsko zemlјište Zakonom o planiranju i izgradnji itd. Republika Srbija teži da postane članica Evropske unije. Sa tim cilјem zakone koje donosi usaglašava sa komunitarnim pravom Evropske unije.

Komisija za izradu Građanskog zakonika pripremila je Prednacrt GZ RS 2015. godine. U toku je javna rasprava.

Pravna pravila iz ranije važećih Svi građanski odno- si nisu regulisani pozitivnim propisima (kao što je ugovor o posluzi, poklonu, ortakluku itd.). Pod određenim pretpostavkama na te odnose se mogu pri- meniti pravna pravila iz građanskih zakonika koji su važili na području prve Jugoslavije (SGZ, AOGZ i OIZ), na osnovu ovlašćenja iz Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijatelјske okupacije („Službeni list FNRJ“, broj 86/46). Pravni propisi koje su doneli organi vlasti okupatora i njihovih pomagača na području FNRJ, proglašeni su za neposto- jeće, dok su pravni propisi koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941. izgubili pravnu snagu (čl. 2. Zakona).

Da bi sud pojedino pravno pravilo iz ranije važećeg građanskog zakonika mogao danas primeniti, moraju se ostvariti sledeći uslovi: 1) da određeni građanskopravni institut nije uređen pozitivnim (važećim) pra- vom; 2) da je taj institut sadržan u građanskom zakoniku koji je izgubio pravnu snagu i sada ima svojstvo pravnog pravila i 3) da nije protivan Ustavu i prinudnim propisima RS.

Jedinstveno regulisanje obligacionih odnosa. Pre stupan- ja na snagu ZOO u Jugoslaviji su za trgovinsko (privredno) pravo važili jedni, a za građansko pravo drugi izvori. Zakon o obligacionim odnosima jedinstveno reguliše obligacione odnose – odredbe koje uređuju ugovore pri- menjuju se na ugovore građanskog i privrednog prava, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno (član stav 1). Odredbe ZOO koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove.

Običaji. Običaji u građanskom pravu. Običaji su opšte norme i izvor građanskog prava, a nastaju dugotrajnim spontanim ponavlјanjem ponašanja lјudi u ovoj oblasti. Ispolјavaju se kao pravni običaji, ako traju određeno vreme, i prati ih uverenje da je njihova primena obavezna, ili kao faktički običaji, ako ih ne odlikuje uverenje o pravnoj

U građanskom pravu običaj postoji samo onda kada iz dugotrajnog ponavlјanja (tzv. materijalni element) proizlazi i svest o njegovoj obav- eznosti (psihološki element) nezavisno od činjenice da li će zakonodavac ili sud običajnim normama dozvoliti da budu izvor prava. Bez svesti o obaveznosti običaja dugotrajno ponavlјanje ponašanja je faktičko, ali nije običajno. Faktički običaj, i ako ga ne prati uverenje o obaveznosti, nasu- prot tome, može biti izvor trgovinskog (privrednog) prava.

Običaj nije formalni izvor prava. Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (čl. 145. st. 2. Ustava RS). U pojedinim slučajevima, ZOO ili ugovorne strane običajima daju značaj izvora prava kada imaju supsidijarnu (pomoćnu) ulogu u odnosu na ZOO.

Trgovinski običaji. Za nastanak trgovinskog običaja, nije potrebna svest o pravnoj obvezanosti, tj. da se nešto vrši kao pravo (opinio necesitatis), a ni dugotrajno vršenje. Dovolјno je da se može utvrditi da običaj u praksi postoji.

Trgovinski običaji mogu biti usmeni i pisani (uzanse). Prema pod- ručju za koje važe dele se na opšte (primenjuju se na celu zemlјu) i mesne (lokalne) važe za uže područje ili pojedino mesto. Jaču pravnu snagu u od- nosu na opšti običaj ima mesni običaj jer se pretpostavlјa da je on poznat ugovornim stranama. Prema materiji koju uređuju običaji mogu biti opšti – horizontalni (važe za sve privredne grane) i običaji struke – vertikalni (važe za jednu privrednu granu ili deo te grane).

Uzanse jesu pisani trgovinski običaji koji su skuplјeni, sistema- tizovani i objavlјeni od strane za to ovlašćenog tela. Dele se na opšte i posebne (specijalne). Opšte uzanse važe za celokupnu oblast trgovinskih (privrednih) odnosa, a posebne samo za pojedine vrste trgovinskih poslo- va ili pojedinu granu. Opšte uzanse za promet robom jesu poslovni (tr- govinski, privredni) običaji koje je kodifikovala Glavna državna arbitraža Jugoslavije, a važile su (pod određenim pretpostavkama se i danas mogu primenjivati) ne samo za kupovinu i prodaju robe nego i za ostale poslove prometa robom. Kao poslove prometa robom te uzanse smatraju (pored kupovine i prodaje robe) zamenu robe, kao i poslove posredništva, zas- tupništva, komisiona, prevoza, otpremništva (špedicije), uskladištenja i osiguranja (uzansa 1).

Bivša Glavna državna arbitraža 1950. godine donela je Lučke uzanse („Službeni list FNRJ“, broj 2/51) koje imaju obeležja opštih uzansi, jer tu oblast jedinstveno i uopšteno regulišu. Na poslovanje u lukama su se pri- menjivale i OU analogno ili direktno.

Posebne uzanse primenjuju se na određenu trgovinsku oblast (npr. granu), što se i označava u nazivu uzansi, kao što su: Posebne uzanse o građenju („Službeni list SFRJ“, broj 18/77), i Posebne uzanse u ugostitelјstvu („Službeni list SFRJ“, broj 69/83).

Primena trgovinskih običaja i uzansi posle stupanja na snagu ZOO. Značaj opštih i posebnih uzansi opao je donošenjem i stupanjem na snagu ZOO. U prelaznim i završnim odredbama ZOO je propisao da se odredbe opštih ili posebnih uzansi, kojima se utvrđuju pretpostavke da su ugov- orne strane pristale na primenu uzansi, ukoliko ih nisu ugovorom isk- lјučile, ne primenjuju posle stupanja na snagu ZOO (čl. 1107. st. 1. tog zakona), tj. posle 1. oktobra 1978. (čl. 1109. ZOO).

Na obligacioni odnos se primenjuju uzanse ako su strane ugovorile njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizlazi da su njihovu primenu htele – čl. 21. st. 2. ZOO.

Opšti uslovi poslovanja. Opšti uslovi poslovanja (formularni ugovori) jesu skup pravila, sadržanih u ugovoru ili aktu izvan njega, prethod- no pripremlјenih u pismenom obliku od jedne strane, koje je prihvatila dru- ga strana sa cilјem ubrzanja zaklјučenja ugovora. Razlikuju se od adhezionih Adhezioni ugovor, takođe, priprema samo jedna strana. Druga stra- na ih samo u celosti može odbiti ili prihvatiti. Suprotno tome, kad su drugoj strani ponuđeni opšti uslovi poslovanja, ona može slobodno da predloži nji- hove izmene i dopune, tj. pogodbe koje joj više odgovaraju. Sa cilјem zaštite strane koja pristupa opštim uslovima, u slučaju nesaglasnosti opštih uslova i posebnih pogodbi, važe ove poslednje (čl. 142. st. 4. ZOO).

Opšti uslovi obavezuju ugovornu stranu ako su joj bili poznati ili mora- li biti poznati u času zaklјučenja ugovora. Stoga se opšti uslovi moraju objaviti na uobičajeni način. Ništavi su u celini ako su njegove odredbe protivne samom cilјu zaklјučenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su oni odo- breni od nadležnog organa. Sud, osim toga, može da odbije primenu pojedinih odredaba opštih uslova, koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su inače nepravične ili preterano stroge prema njoj (čl. 142. i 143. st. ZOO). Prema tome, ZOO je usvojio sistem sudske kontrole opštih uslova.

Sudska praksa. Sudsku praksu predstavlјaju odluke sudova (presude, rešenja) koje su se, u istovrsnim slučajevima, ustalile tako da ih, bar u pretežnom delu, primenjuju nadležni sudovi. Sudska praksa nije formalni izvor Sudovi, naime, sude na osnovu Ustava, zakona, pot- vrđenih međunarodnih ugovora i propisa donetih na osnovu zakona (čl. 8 st. 2. Ustava RS).

Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavlјivanja (osim ako se iz opravdanih razloga utvrđenih pri njihovom donošenju ne predvidi da stupe na snagu ranije) i ne mogu imati povratno dejstvo (izuzev pojedinih odredaba zakona, ako to zahteva opšti interes utvrđen pri njihovom donošenju). Sudska praksa bi, osim toga, imala (suprotno zabrani retroaktivnosti – čl. 197. Ustava RS) i povratno dejstvo.

Sudsko tumačenje pravnih normi, na osnovu kojih je donesena pra- vosnažna odluka, ne obavezuje sud da ubuduće na isti način tumači pravne propise niti da donese takvu odluku u docnijem sporu. Ako je odluku do- neo drugostepeni sud, a naročito najviši sud u državi, niži sudovi taj stav u praksi najčešće prihvataju da ne bi, po pravnim lekovima, odluka bila ukinuta. Ustavi i zakoni na posredan način pridaju značaj sudskoj praksi. Vrhovni kasacioni sud utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava. Načelne pravne stavove koje usvoji objavlјuje u posebnoj zbirci. Oni nisu izrečeni u odlukama u tekućem sporu (iako se i zauzimaju povodom jednog ili više spornih odnosa), nego uopšteno, da bi se u istovrsnim situacijama obezbedila jedinstvena primena propisa. Iako formalnopravno nije izvor prava, jedinstvena sudska praksa kreirana od najviših sudova faktički postaje izvor prava.

Pravna nauka. Pravnu nauku predstavlјaju pisana saznanja do kojih su došli pravni pisci primenom naučne metodologije u monografija- ma, udžbenicima, komentarima zakona, člancima i drugim Tako se u radovima pravnih pisaca, kombinacijom više naučnih metoda tumače nejasne zakonske odredbe, upućuje na analognu primenu pravnih propisa, kritički ispituju važeća zakonska rešenja i predlaže njihova izmena i dopuna. Pravna nauka nije izvor prava. Ipak, argumentacija kojom se nauka služi u odbrani usvojenih stanovišta, uživa ugled kod zakonodavca i sudske prakse, te se, neretko, ona prihvata u zakonskim aktima i u obrazlaganju pravnih sta- vova, pravnih mišlјenja i sudskih odluka.